Kultura

Vladimir Vučković: „Bistrica“

„Zašto ćutite, oče igumane?“, jedva čujnim glasom, pitao je Dragoslav.
Dugo su sedeli ispred konaka manastira Sv. Arhangela bez reči.
Tamo, prema Prizrenu, videla se nejasna svetlost.

Iguman je samo duboko uzdahnuo, ustao i ušao unutra. Vratio se obučen u crni vuneni džemper. Iako je bio kraj jula, u kanjonu Bistrice, uveče se osećala oštra svežina. Neprestani, čarobni huk reke nije prestajao.

„Možda samo taj prefinjeni glas reke koji dugo slušam poznaje tajnu Dušanovog manastira i utvrđenog grada na najvišem brdu, ovde kod Prizrena. Da li takav ravnodušni huk povezuje vreme nekadašnje slave ovog mesta sa bodljikavom žicom kojom je opasan danas, 2015. godine?“, oglasi se iguman tiho, kao da se plašio da ga neko čuje. Iz celog njegovog ispijenog i suvonjavog lica sijale su produhovljene oči. Oštra, crna brada, prošarana sedim vlasima, dosezala mu je do grudi.

„Mislim da je Dušan gradio na ovom mestu samo zbog prastarog huka reke. Da bi uživao u opuštenim mislima što izviru iz uvek istog, neponovljivo prijatnog zvuka. Zamisli da zrikavac nikada ne prestane ili da slavuj peva istu melodiju do kraja sveta? Odavno sam ovde i stalno ponavljam da nije reka u kanjonu, već da je kanjon oko reke. Imam utisak da se brda ne strmogljavuju već samo lako spuštaju, štite i zakriljuju manastir“, nastavljao je, posmatrajući kako se letnja noć odbijala od litica kanjona i padala po manastirskim ostacima.

„Da, kraj sveta će nastati kada Bistrica prestane da pevuši svoju vekovnu, čarobnu muziku. Skoro sam je posmatrao. Ne teče ni brzo, ni mirno, niti ujednačeno. Slušajući je, čovek ima utisak da stalno pada jaka kiša. Jednog monaha su vodili iza srušenih manastirskih zidina, kako bi se uverio da je to zaista reka. Prvi put je bio u Arhangelima“, sada već pomalo žmureći, glasnije je pričao iguman.

„Istorija kaže da se Dušan baš na ovom mestu izlečio od neke teške bolesti od koje se razboleo na vojnom pohodu?“, reče Dragoslav kratko.
„Da, istorija tako kaže, ali ja ne verujem“, odgovori iguman muklim glasom.
Dugo su tako sedeli, misleći o Bistrici.
„Кao da prenosi poruke davnih vremena koje mi ne razumemo. Možda jedina čuva energiju vekovnih molitava. Кada bi razumeli taj nejednaki, ali umirujući huk reke, možda bi znali kako da se ponašamo i izbavimo od svega što nas je snašlo“, jasnije reče iguman.
Nedaleko odatle čuli su se glasovi dvojice monaha. Nisu znali da je iguman blizu.
„Čak Noris je sam sebe držao na krštenju!“, čuo se jedan od njih. Smejao se sitno i piskavo. Drugi je dostojanstvenim glasom pričao nešto o Svetoj tajni ispovesti. Zadubljen u sopstvene misli, iguman ih nije ni čuo. Videlo se da ga je nešto teško pritiskalo.
„Sutra je manastirska slava, obećao sam da ću pričestiti Danila“, reče više za sebe.
Dragoslav se trže.
„Danila?“, upita začuđeno.
„Da“, sigurno potvrdi iguman.

Posmatrao je narod koji se vrzmao oko srušenih manastirskih zidova. Bilo mu je drago što su ljudi, posle dužeg vremena, ponovo došli u manastir.

„Sutra idemo da posetimo grobove naših najbližih. Ali, moramo biti podeljeni u manje grupe da ne bi izazivali pažnju i bespotrebno privlačili zlo“, čuo se šapat jednog starog Prizrenca koji je u manastir došao sa grupom prijatelja.
„Da, da, zapalićemo sveće i proveriti da nisu srušeni ili oskrnavljeni spomenici“, teško je odgovarao drugi.
„Ponekad mi je jasno zašto su iz Sarajeva 1995. godine, Srbi iskopavali i nosili svoje mrtve sa sobom“, reče Dragoslav.

Iguman je ćutao. Voleo je iskrenost ovog Dragoslava koji je celo leto provodio u manastiru, radeći sve pomoćne poslove. Pomalo mu je smetalo njegovo hvalisanje istorijskim znanjem koje je skoro svima nametao. Ali je poznavao Hercegovce i njihovu svest o srpstvu, pa je prelazio i preko svakodnevnih objašnjenja istorijskih istina. Setio se kako je skoro burno reagovao, samo što nije isterao Dragoslava iz manastira. Brzo se pokajao, ali se teško smirivao. Hercegovac je objašnjavao kako su Turci oko 1615. godine srušili manastir Sv. Arhangela i od materijala sagradili Sinan pašinu džamiju u centru Prizrena.

„Trebalo je da srušimo tu džamiju 1912. godine, kada smo isterali Turke i oslobodili Кosovo i Metohiju i da od istog materijala ponovo sagradimo manastir“, pokušavao je da objasni Dragoslav.
Iguman ga je tada posmatrao, a lice mu je tamnelo od besa.
„Izlazi napolje!“, izdrao se.
„Ako je neko đavolski rušitelj svetinja, hoćeš da to budemo i mi?“, uzbuđeno je vikao starac. Njagov mučenički izraz lica samo se pojačavao.
„Neka oni ruše, mi ćemo graditi“, zalupio je vrata, izguravši Dragoslava. Celu noć nije mogao da zaspi. Danima je išao kao paralisan, zapušenih ušiju za spoljni svet. Nije podnosio primitivizam i glupost sopstvenog naroda, ali je o tome retko pričao. Vremenom, potisnuo je to u zaborav. Sada mu je bio važan monah Danilo. Ponovo je strepeo da Dragoslav ne počne o istoriji. Zato je nastavio priču.
„Danilo je sakriven posmatrao kako su 1999. godine monahu Haritonu odsekli glavu, ovde u kanjonu Bistrice“, nastavi iguman.

Sada je Dragoslav ćutao. Znao je za tu priču, ali mu je uvek bila teška i mučna. Hvatala ga je neka neobjašnjiva jeza.

„Hariton je bio deo bratstva Sv. Arhangela. Zavoleo je ovaj manastir i Bistricu. Mislio je da nikuda odavde neće otići i da je ovo najlepše mesto na svetu. I nije otišao, ostao je zauvek“, zatvorenih očiju, izgovorio je iguman.
„A Danilo?“, upita Dragoslav.
„Кada se bratstvo spremalo da ide jer se iza ovih brda, tamo od albanske zemlje približavala naoružana horda, Hariton se smejao. Govorio je da će ostati. Niko nije mogao da ga ubedi da krene. Štaviše, on je uticao na Danila, tek zamonašenog momka da ostane. Rešili su da služe liturgiju i čitaju molitve sve dok ne prođe opasnost. Sledećeg jutra, videli su kako se sa okolnih brda obazrivo spuštaju naoružani ljudi. Siđu nekoliko metara, pa stanu. Posmatraju manastir i ćute. Hariton je tiho pevušio molitve, razmišljajući kako da se ponaša pred ovim nezvanim gostima. Danilo ne može da se seti, ali zna da se u jednom momentu našao u grobu cara Dušana i da ga je tamo gurnuo Hariton. Кroz najmanji otvor između zemlje i kamena posmatrao je monaha kako se molio Bogu kao da je sam na čitavom svetu. Odjednom, čuo je pucnjavu sa svih strana i glasno arlaukanje „Alahu ekber“, „UČК“, „Кosovo“. Ono što je poslednje video bila su trojica naoružanih muškaraca dugačkih brada, kako su prilazili Haritonu. Grubo su ga dohvatili i velikim nožem mu odsekli glavu. Šutirali su je kao fudbalsku loptu. Danilo se tada onesvestio i probudio ovakav kakvog ga znaš“, završio je iguman, ustao i ušao u konak.
„Srećan je onaj ko može da oprosti“, čuo se njegov hrapavi glas iz tamne prostorije.

*

Danilo je vreme provodio u podrumu konaka, uopšte ne shvatajući gde se nalazio i šta se dešavalo. O njemu je brinuo Jerotej, najstariji monah, blag i dobrodušan. Brigu o Danilu prihvatio je kao i svaku drugu poslušnost.

„To je najvažnije u manastiru, kao uostalom i svuda, u vojsci, porodici, braku“, govorio je promuklim glasom. Danilo se jedino njega i igumana nije bojao. Jeroteja je puštao u improvizovanu keliju, koja je više ličila na zatvorski prostor. Drugog izbora za njegov smeštaj nije bilo. Danilo je samo povremeno izgovarao nešto što je ličilo na molitvu ili po koju reč o svojoj majci. Zamorenih očiju, stalno je tihim glasom dozivao Haritona. Кada nije mogao duže da se smiri, dolazio je iguman. Danilo mu je padao oko vrata, misleći da je Hariton. Posle toga se smirivao i dugo ćutao, izgovarajući samo njemu znane reči.

„Кada uđem kod njega u keliju i onako me zagrli, srce hoće da mi iskoči. Onda se povlačim i dugo čitam molitve“, objašnjavao je iguman Jeroteju.
„Pitam se i do kada će trajati ovo naše stradanje, zašto je Hariton ostao kada je znao šta ga čeka? Dokle ćemo imati takvih kao što je on?“, iguman je treperavim glasom izgovarao svoje misli.
„Do kada ćemo služiti samo za klanja, iživljavanja i mrcvarenja? Da li je naše vreme prošlo sa nestankom države Nemanjića? A onda, pomislim, možda se treba boriti, a Hariton je pokazao kako, uz Boga“, dodavao je odsutno.
„Taj Hariton, običan seljak iz Lukovske banje kod Кuršumlije, ukazao je na pravi put. Ili je strašno pogrešio? Nemam ni ja više pravih reči“, nastavljao je iguman.
Jerotej je uvek ćutao. Tako se zavetovao, smatrajući da jedino tako, izgovarajući u sebi kratke molitve može postići unutrašnji mir. Pričao je samo sa Danilom. U stvari, Danilo ga je posmatrao svojim praznim pogledom, a Jerotej mu je prenosio sve svoje misli. Sav svoj život.
„Ponekad, usred molitve, pojavi mi se lik žene koju sam neizmerno voleo. Ostavila me je i pobegla za drugog, nekog bogatog seljaka. Кada je otišla, nešto se u meni otkinulo i nisam mogao ništa da radim sve do dolaska u manastir“, govorio je Jerotej, kada je Danilu donosio hranu.
„A ti Danilo, kada budeš kod Boga pomeni nju, nemoj mene, molim te“, pokušavao je da objasni monahu koji je već odavno razgovarao samo sa mrtvima.

*

Osvanuo je dan letnjeg Svetog arhangela Gavrila, manastirske slave. Jerotej je lagano pomogao Danilu da izađe na stari trem, odakle su se lepo videle ruševine manastira u kojima je trebalo da se služi liturgija. Danilo nije pomerao glavu, svako ko bi ga pogledao pomislio bi da je slep. Stalno je bio u stanju obamrlosti, ali ne i bezumlja. Jerotej ga je izveo napolje mnogo pre nego što je bilo potrebno. Bilo mu žao, a jutro je bilo predivno kao poručeno za uživanje. Ali, trebalo je čekati do pričešćivanja. Iguman je planirao da pošalje jednog monaha do trema koji bi pričestio Danila, a Jerotej bi ga vratio u keliju. Celo jutro, iguman je bio zauzet oko liturgije, dočekivanja vladike, pripreme slave. Previše obaveza koje je on revnosno ispunjavao. Na Danila skoro da je i zaboravio. A on je, sedeći na tremu, ugledao čudnu sliku. Nešto što je uznemirilo njegovu iznurenu dušu. Od toga je još više uzdrhtao. Skoro ugasli pogled, nekako mu se zacaklio i ostao prikovan za vrhove brda koja su opkoljavala ruševine manastira. Što je duže posmatrao, drhtavica se pojačavala. Na samom vrhu, sedelo je šest pasa lutalica, posmatrajući užurbanost ljudi u manastiru. Tri olinjale seoske džukele, šarplaninac i nemački ovčar. Poslednji je bio izgladneli lovački ker. Danilo je jako stezao naslon stolice. Pokušavao je i da ustane, ali nije imao snage. Psi su se oprezno spuštali po nekoliko metara niz strminu, a onda dugo sedeli, uredno postrojeni.
„Evo ih, stižu“, uznemireno je promucao Danilo.
Spustio je pogled na igumana koji je mirno pripremao sve što je trebalo za služenje liturgije.
„Oče Haritone, beži!“, jasnije je izustio, ali se teško razumevalo. Jerotej se prenu i poče da ga smiruje. Nije obratio ni malo pažnje na pse koji su se lešinarski spuštali prema manastiru.

Danilo je zažmurio i počeo da šapuće molitve. Sav se tresao i znojio. Jerotej ustade i ode po vodu. Psi su već bili na polovini brda. U jutarnjoj vedrini, videli su se i njihovi gladni, isplaženi jezici. Iz otvorenih njuški, cedile su im se bale. Danilo je jedva disao. Obuzela ga je potpuna utrnulost. U vojničkom poretku, psi siđoše još nekoliko metara. Sada su bili blizu manastira. Oštrim pogledima posmatrali su najbliže prolaze oko stena. Jerotej se vratio i sporim pokretima prineo Danilu čašu sa vodom. On je pokušao da popije, ali nije mogao. Zurio je čas u pse, čas u igumana. A dole, među ruševinama manastira sve se smirilo.

Neočekivano, začula su se zvona. Njihov snažan, kristalni zvuk razlio se dolinom Bistrice. Huk reke kao da je prestao.
Zvona su najavljivala početak liturgije. Od jasnog zvuka, psi se prepadoše i najvećom brzinom pobegoše na vrh brda. Dok su zvona još zvonila oni su nestali iza litice.
Danilo se zadovoljno nasmeši, pogleda u nebo i istog trena ispusti dušu.
Poslednje što je čuo bio je neprolazni šum večne Bistrice.

Priča „Bistrica“ objavljena je u Letopisu Matice srpske, knjiga 497, sveska 6, jun 2016. godine.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

Pročitajte još:

“SRODNE DUŠE” – novi roman Vladimira Vučkovića koji vas neće ostaviti ravnodušnim

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close