Kultura

Jedno pobratimstvo lica u svemiru

Povodom obeležavanja pedesettrogodišnjice Markovićevog bavljenja Konstantinom Brankušijem.

Jedan od najznačajnijih umetnika u mom životu jeste rumunski vajar svetskog glasa, Konstantin Brankuši. Kada sam prvi put upoznao njegovo delo, u srednjoj školi, ovako sam reagovao: „Kako je ovo moguće?! Zar je ovo skulptura?!“ – pomislio sam i naglas rekao gledajući u bronzi izliven „Torzo mladića“ na čudnom trodelnom postolju. Pa i ta sama postolja, činilo mi se, jesu nekakve zagonetne skulpture koje slave lepotu geometrije i drevnost nekog arhetipskog nasleđa, snažnog i nedokučivog. Kasnije, tokom života, sazrevajući a potom i stareći, bavio sam se neprekidno i u istinskom smislu amaterski, asemblažima.

Ovaj vid likovnog stvaralaštva koji je, po mom mišljenju, na nižem ali ipak na zavidnom umetničkom nivou u odnosnu na ono pravo, gotovo „ex nihilo“ vajarstvo, otkrio mi se kao nešto u čemu mogu na dostojan način da se izrazim. Neretko, veliki Brankuši mi je bio inspiracija, tako da sam jedan set šahovskih figura naslovio kao omaž njemu. Takođe, zajedno sa izabranicom svoga srca, sačinio sam asemblaž „Ihtis“ koji je, takođe, naslovljen kao omaž Konstantinu Brankušiju.

No, svo to vreme nije me napuštala žarka želja da se dublje upoznam sa delom ovog epohalnog genija i da sa nekim, posebnim i naročito posvećenim, podelim svoja iskustva i razmišljanja – ali i da mu predstavim svoje radove.

Lepota Brankušijevih skulptura jeste kao pogled na neko nezalazno Sunce. To, da se rečima može izraziti ovakva Lepota, i to samo na paradoksalan način poetske metafore, osvestio sam čitajući sadržajnu i prosvetljujuću knjigu profesora Kamenka Markovića „Konstantin Brankuši i njegova duhovna porodica“. Let Brankušijeve ptice, i ne samo on, dakle, jeste delo „vajano svetlošću“, delo čija „materija gubi svoju težinu.“ Upravo, profesor Kamenko Marković bio je to moje novo „otkriće“ povodom Brankušija – esteta i umetnik, nadahnuti i nesvakidašnji pedagog i predavač na čijim predavanjima (nažalost) nikada nisam bio i koga do sada, još uvek, licem u lice, nisam upoznao. Ali sve to nije nas sprečilo da tokom godina ostavrimo jedno svojevrsno pobratimstvo lica u svemiru, kako kaže veliki pesnik Tin Ujević.

I tako, jednom, osmelio sam se da napišem pismo profesoru, da mu kao oduševljeni čitalac iskažem poštovanje i da mu pošaljem fotografije svojih radova inspirisanih Brankušijem. Njegov odgovor iskreno me je ozario na čemu sam mu, i dan-danas, zahvalan. Ali, ono najbitnije jeste to što sam na osnovu pesama koje mi je poslao i na osnovu reprodukcije jedne njegove slike na koricama knjige o rodnom Kambelevcu, što sam, dakle, na osnovu svega toga zaključio da je Kamenko Marković pre svega – umetnik, odnosno, pesnik i slikar.

Njegove pesme, pune topline, jesu sažete refleksije i svedočanstva o najdubljoj povezanosti čoveka i prirode, te mi se čine da su, u poetičkom smislu, neka originlna vrsta haiku poezije posađene na tle našeg jezika. To divljenje i taj drhtaj pred lepotom prirode, kako ću kasnije otkriti, jesu duhovno iskustvo koje je budući profesor Kamenko poneo još iz detinjstva, iz prelepog Kambelevca. U znak zahvalnosti, profesor Marković ovekovečio je i proslavio svoj zavičaj u dvema značajnim knjigama i oplemenio ga kulturnim aktivizmom. Takođe, iz jedne jedine nadahnute i majstorski naslikane slike prepoznao sam isti taj drhtaj i posvećenost prirodnoj lepoti. I, kada govori o umetnosti (a to je njegov profesionalni poziv), osećajnost i toplina ne prostiru se samo duž beskrajnih granica prirode, već zahvataju i prostranstva ispunjena delima ljudskih ruku, podignutih u slavu Boga, čoveka i Lepote – kako je to posvedočeno u profesorovoj knjizi „Toplina prošlosti“. I dalje, u toj igri duha, traženja i otkrivanja, promišljanja i fascinacije, pojavljuje se ljubav kao zajednički imenitelj svega, te kao da nestaju granice između svetog i profanog.

Otuda se u životu umetnika i profesora Markovića kao povlašćena bića pojavljuju mačke – u svoj svojoj lepoti, ali i u neretko negostoljubivom urbanom okruženju. Profesor im posvećuje, između ostalog dve svoje knjige: „Mačke, ta divna stvorenja“ i „Mačkama, s ljubavlju“ . I, što je, možda, važnije: te knjige nisu hvalospevi ispisani sa distance nadahnutog promatrača, već su sabrana iskustva veoma konkretne materijalne i svake druge podrške koju godinama profesor Kamenko i njegova komšinica Dragana Stanković pružaju mačkama u svome kvartu. I uvek ljubav i samo ljubav…

Ipak, dva lika iz sveta lepote i umetnosti zaokupljaju najveću pažnju profesora Kamenka Markovića već više od pola stoleća. To su dva epohalna likovna umetnika u čije je tajne pronicao i proniče Kamenko Marković sa najvećom strašću, lucidnošću i erudicijom, to su dve teme njegovih akademskih predavanja koja se pretvaraju u dramske i, u najpozitivnijem, osnovnom, smislu te reči, patetične predstave. Tako svedoče njegova profesionalna biografija i njegova hodočašća po značajnim muzejima i galerijama, ali tako svedoče ponajviše njegove estetičke refleksije prepune metafora i njegovi već pomenuti javni nastupi. Rembrant Van Rajn i Konstantin Brankuši – prvi među prvima!

Različiti kako to samo mogu biti autentični i veliki umetnici iz dveju epoha, a duhovno bliski veličinom i značajem svog dela. Nikad dokučivim putevima duha i duše, i, opet, pobratimstvom lica u svemiru, ova dva velikana opčinila su jednom zauvek Kamenka Markovića koji se kroz svoje delo potvrdio kao jedan od njihovih najkompetentnijih poznavaoca u svetu. Jednu te istu svetlost Sunčevu „pobratim“ Kamenko prepoznaje u majstorskim potezima ovih umetnika, oneobičenu ljudskim genijem, kod svakoga od njih na osoben način i, jednu te istu opštečovečansku poruku iščitava on kao auru koju ta dela isijavaju večno.
Tako, uprkos godinama, umetnik i profesor Kamenko Marković ne prestaje da zrači, treperi, svedoči i dela u ime saosećajnosti i Lepote.

Damir Malešev, u Novom Sadu, 21. 4. 2024.

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

9 Komentara

  1. Divan čovek sa ogromnim srcem! Mačke profesora Markovića daju ovom dvorištu posebnu udobnost. Profesor se prema njima odnosi sa velikom ljubavlju i poštovanjem, mačke imaju zasebnu teritoriju sa kućicama i hranilicama, zdrave su i srećne. Hvala vam što činite svet boljim mestom!

  2. Ne sumnjam u kvalitete prof.Kamenka Markovica. Divim se njegovoj plemenitosti i trudu.Vec 30 godina ulepšava I sredjuje park ispred zgrade u kojoj živimo.Ovaj članak vidim kao idealnu priliku da se Profesoru zahvalim na svemu.

  3. imao sam sreće da mi je profesor Marković predavao, a sada se i družimo.Čovek sa izuzetnim poznavanjem Brankušija i još jednog čarabnjaka u umetnosti..Rembranta
    Čast mi je poznavati profesora.

  4. Sjajan tekst o jednom u svakom pogledu velikom coveku. Genijalni poznavalac Rembranta, sjajni znalac Brankusija. Divim se godinama njegomom radu. Humanista , veliki ljubitelj zivotinja i prirode. Vise od 3o godina on uredjuje i brine o parkicu u Duvanistu.Taj park ljudi zovu Kamenkov kutak.

  5. Takvih primera skoro da nema u svetu: prof. Kamenko Marković je pre dve godine obeležio divnim predavanjem 55 godina bavljenja životom i stvaralaštvom Rembranta van Rajna. Ove godine beleži, takodje, nedostižan jubilej 53 godine bavljenja životom i stvaralaštvom Konstantina Brankušija. To su podaci koji imaju izuzetnu težinu i dostojni su najdubljeg poštovanja, toga bi trebalo da bude svesna i sredina u kojoj živi i radi. Članak Damira Maleševa je fantastičan i obuhvatio je sve segmente Markovićevog interesovanja. Bravo za sve koji su se angažovali da svet saznasve ovo.

  6. „Са свима нешто дијелиш, и више вас сте исти“
    Тин Ујевић

    Господин из Новог Сада дивно говори о нашем професору Марковић Каменку, који је мени знан као Камен, из махале Камбелевачке, Раћинци, из мог детињства.
    Неко ко је растао са погледом на Големи стол, слушао хук Камбелевачке реке, одмарао се у сенци КАМБЕЛЕВАЧКИХ ВРБАКА, не може да не носи ТРАГ у себи овакав какав га носи професор Марковић. А уме и да све лепоте види, препознаје и опише лепоту стваралаштва из душе. Која зрачи, као „незалазно сунце“ на све који читају, гледају. И исијава љубав постојања и мир поштовања.
    Поздрављам свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом тежњу и дело овог дивног Човека.
    Биљана Арсен Обрадовић
    Овча

  7. SVETSKI ČOVEK
    Ja sam rodom iz Kambelevca ali sam iz tog mesta otišla pre 60 godina. Kamenka poznajem još iz osmogodišnje škole,bio je sjajan, beskrajno darovit za pisanje. Celo odeljenje je volelo da sluša njegove pisane sastave, pravio je i sjajne analize književnih dela. Govorio je da će posle Umetničke škole otići u Francusku koju je jako voleo i čija je ljubav spasila njegovog dedu Solunca. NIsam iznenadejena što je postigao nešto što se teško ostvaruje profesor univerziteta, pisac, slikar, pesnik.Tako poznat čovek voli beskrajno svoje selo i naziva ga “moj mili Kambelevac”. On je, pričaju ljudi na jednoj književnoj večeri u Domu kulture u Babušnici kazao: “Moje srce nema levu i desnu komoru, ono je sastavljeno od Rembranta i Brankušija”. To je fascinanto, valjda će se naći neki pisac naći koji će život Kamenka Markovića ispričati kroz roman. Kambelevac nije imao značajnijeg čoveka od njega.

  8. Oglašavam se ne samo po pitanju ovog sjajno napisanog teksta o jednom zaista izuzetnom profesoru, naučniku, istraživaču umetnosti koga sam toliko puta sa velikim zadovolljstvom slušala kada je u Nišu govorio o Rembrantu, Brankušiju, Rubensu, Velaskezu. Sjajan poznavalac umetnosti, elekoventan oduševljavljavao je prisutne u Biblioteci “Stevan Sremac”, Studentskom kulturnom centru, Niškom kulturnom centru, Školi “Duško Radović”, svuda gde je strasnim i nadahnutim predavanjima očaravao slušaoce. Nikada nisam čula ni videla nekoga ko sa toliko strasti, zan0sa i ljubavi govori o slikarstvu i slikarima o REMBRANTU posebno. U Biblioteci “Stevan Sremac”, profesor Marković je puna dva sata stajao i govorio o Rembrantu .Učinilo mi se da liči na jednu vatrenu lop0tu koja zrači pozitivnom energijom. Mnoge slikare zavolela sam baš zahvaljujući profesoru Markoviću., i zato sa velikim zadovoljstvom čitam sve njegove tekstove na portalima .Pozdrav profesoru!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com