Jedno pobratimstvo lica u svemiru

Jedan od najznačajnijih umetnika u mom životu jeste rumunski vajar svetskog glasa, Konstantin Brankuši. Kada sam prvi put upoznao njegovo delo, u srednjoj školi, ovako sam reagovao: „Kako je ovo moguće?! Zar je ovo skulptura?!“ – pomislio sam i naglas rekao gledajući u bronzi izliven „Torzo mladića“ na čudnom trodelnom postolju. Pa i ta sama postolja, činilo mi se, jesu nekakve zagonetne skulpture koje slave lepotu geometrije i drevnost nekog arhetipskog nasleđa, snažnog i nedokučivog. Kasnije, tokom života, sazrevajući a potom i stareći, bavio sam se neprekidno i u istinskom smislu amaterski, asemblažima.

Ovaj vid likovnog stvaralaštva koji je, po mom mišljenju, na nižem ali ipak na zavidnom umetničkom nivou u odnosnu na ono pravo, gotovo „ex nihilo“ vajarstvo, otkrio mi se kao nešto u čemu mogu na dostojan način da se izrazim. Neretko, veliki Brankuši mi je bio inspiracija, tako da sam jedan set šahovskih figura naslovio kao omaž njemu. Takođe, zajedno sa izabranicom svoga srca, sačinio sam asemblaž „Ihtis“ koji je, takođe, naslovljen kao omaž Konstantinu Brankušiju.

No, svo to vreme nije me napuštala žarka želja da se dublje upoznam sa delom ovog epohalnog genija i da sa nekim, posebnim i naročito posvećenim, podelim svoja iskustva i razmišljanja – ali i da mu predstavim svoje radove.

Lepota Brankušijevih skulptura jeste kao pogled na neko nezalazno Sunce. To, da se rečima može izraziti ovakva Lepota, i to samo na paradoksalan način poetske metafore, osvestio sam čitajući sadržajnu i prosvetljujuću knjigu profesora Kamenka Markovića „Konstantin Brankuši i njegova duhovna porodica“. Let Brankušijeve ptice, i ne samo on, dakle, jeste delo „vajano svetlošću“, delo čija „materija gubi svoju težinu.“ Upravo, profesor Kamenko Marković bio je to moje novo „otkriće“ povodom Brankušija – esteta i umetnik, nadahnuti i nesvakidašnji pedagog i predavač na čijim predavanjima (nažalost) nikada nisam bio i koga do sada, još uvek, licem u lice, nisam upoznao. Ali sve to nije nas sprečilo da tokom godina ostavrimo jedno svojevrsno pobratimstvo lica u svemiru, kako kaže veliki pesnik Tin Ujević.

I tako, jednom, osmelio sam se da napišem pismo profesoru, da mu kao oduševljeni čitalac iskažem poštovanje i da mu pošaljem fotografije svojih radova inspirisanih Brankušijem. Njegov odgovor iskreno me je ozario na čemu sam mu, i dan-danas, zahvalan. Ali, ono najbitnije jeste to što sam na osnovu pesama koje mi je poslao i na osnovu reprodukcije jedne njegove slike na koricama knjige o rodnom Kambelevcu, što sam, dakle, na osnovu svega toga zaključio da je Kamenko Marković pre svega – umetnik, odnosno, pesnik i slikar.

Njegove pesme, pune topline, jesu sažete refleksije i svedočanstva o najdubljoj povezanosti čoveka i prirode, te mi se čine da su, u poetičkom smislu, neka originlna vrsta haiku poezije posađene na tle našeg jezika. To divljenje i taj drhtaj pred lepotom prirode, kako ću kasnije otkriti, jesu duhovno iskustvo koje je budući profesor Kamenko poneo još iz detinjstva, iz prelepog Kambelevca. U znak zahvalnosti, profesor Marković ovekovečio je i proslavio svoj zavičaj u dvema značajnim knjigama i oplemenio ga kulturnim aktivizmom. Takođe, iz jedne jedine nadahnute i majstorski naslikane slike prepoznao sam isti taj drhtaj i posvećenost prirodnoj lepoti. I, kada govori o umetnosti (a to je njegov profesionalni poziv), osećajnost i toplina ne prostiru se samo duž beskrajnih granica prirode, već zahvataju i prostranstva ispunjena delima ljudskih ruku, podignutih u slavu Boga, čoveka i Lepote – kako je to posvedočeno u profesorovoj knjizi „Toplina prošlosti“. I dalje, u toj igri duha, traženja i otkrivanja, promišljanja i fascinacije, pojavljuje se ljubav kao zajednički imenitelj svega, te kao da nestaju granice između svetog i profanog.

Otuda se u životu umetnika i profesora Markovića kao povlašćena bića pojavljuju mačke – u svoj svojoj lepoti, ali i u neretko negostoljubivom urbanom okruženju. Profesor im posvećuje, između ostalog dve svoje knjige: „Mačke, ta divna stvorenja“ i „Mačkama, s ljubavlju“ . I, što je, možda, važnije: te knjige nisu hvalospevi ispisani sa distance nadahnutog promatrača, već su sabrana iskustva veoma konkretne materijalne i svake druge podrške koju godinama profesor Kamenko i njegova komšinica Dragana Stanković pružaju mačkama u svome kvartu. I uvek ljubav i samo ljubav…

Ipak, dva lika iz sveta lepote i umetnosti zaokupljaju najveću pažnju profesora Kamenka Markovića već više od pola stoleća. To su dva epohalna likovna umetnika u čije je tajne pronicao i proniče Kamenko Marković sa najvećom strašću, lucidnošću i erudicijom, to su dve teme njegovih akademskih predavanja koja se pretvaraju u dramske i, u najpozitivnijem, osnovnom, smislu te reči, patetične predstave. Tako svedoče njegova profesionalna biografija i njegova hodočašća po značajnim muzejima i galerijama, ali tako svedoče ponajviše njegove estetičke refleksije prepune metafora i njegovi već pomenuti javni nastupi. Rembrant Van Rajn i Konstantin Brankuši – prvi među prvima!

Različiti kako to samo mogu biti autentični i veliki umetnici iz dveju epoha, a duhovno bliski veličinom i značajem svog dela. Nikad dokučivim putevima duha i duše, i, opet, pobratimstvom lica u svemiru, ova dva velikana opčinila su jednom zauvek Kamenka Markovića koji se kroz svoje delo potvrdio kao jedan od njihovih najkompetentnijih poznavaoca u svetu. Jednu te istu svetlost Sunčevu „pobratim“ Kamenko prepoznaje u majstorskim potezima ovih umetnika, oneobičenu ljudskim genijem, kod svakoga od njih na osoben način i, jednu te istu opštečovečansku poruku iščitava on kao auru koju ta dela isijavaju večno.
Tako, uprkos godinama, umetnik i profesor Kamenko Marković ne prestaje da zrači, treperi, svedoči i dela u ime saosećajnosti i Lepote.

Damir Malešev, u Novom Sadu, 21. 4. 2024.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.