Zbirka sadrži osam podužih i istinitih priča o ljudima i događajima iz Niša i ostalih delova Južne Stare Srbije. Delimično je inspirisana poznatom rečenicom Stevana Sremca da je postao najčitaniji onog trenutka kada je počeo da piše o običnim ljudima koje je u Nišu poznavao ili svakodnevno sretao.
Zbirka priča jasno pokazuje da pisci imaju svoj kraj, najbolje doživljavaju i osećaju stvarnost baš u tom kraju, potpuno razumeju ljude koji tu žive i karakterološki ih dočaravaju. To su stvarni ljudi, živi, mnoge od njih pisac i lično poznaje ili ih je poznavao. Ono što je možda i najvažnije je da je pisac gonjen sopstvenom željom da piše baš o takvim običnim, svakodnevnim ljudima. Da bi dostigao takav nivo, on mora biti neka vrsta umetnika u poznavanju ljudi. Najbolje poznaje ljude baš iz kraja iz koga potiče i zato je veoma važan prostor na kome je odnegovan duh pisca. To je pogled na svet iz tog kraja, a Niš i okolina, zajedno sa celom Južnom Starom Srbijom, skoro da su nepoznati u srpskoj književnosti. Stevan Sremac je dao jednu sliku ljudi i vremena tog kraja, ali se nekako naglo zaustavio. Njagov poznati komično-satirični junak Кalča, vremenom je postao simbol Niša, a njegov pas Čapa dobio je i spomenik u centru grada. Dva najpoznatija psa toga vremena bila su Čapa i Кaraman – lovački pas kralja Milana Obrenovića. Кaraman je ostao poznat po vrhu na Кopaoniku (kraljev nije izdržao, Milanov vrh je preimenovan u Pančićev).
„Priče o promašenom vremenu su nastavak Božjih ljudi Bore Stankovića“, napisao je uvaženi profesor Aleksandar Jerkov koji je i recenzent Zbirke.
U svojim delima, Bora Stanković je uspeo da osvetli samo deo kulturne nepoznanice Južne Stare Srbije, posle njega skoro da se niko više na takav način nije bavio ljudskim sudbinama toga kraja. Zato je za pisca Zbirke Priče o promašenom vremenu Stara Srbija centar sveta, a Niš njegova kapija. Mnogi raniji pisci tog dela srpskih zemalja nisu uspeli da se dokažu i potvrde iz nekoliko razloga. Možda je glavni što je Stara Srbija posle 1918. godine potpuno zaboravljena i potisnuta novom kulturom, jugoslovenskom, koju su forsirali Кarađorđevići. Zagreb je postao centar te nove kulture. Niš više nije bio druga prestonica Srbije, izgubio je značaj koji je imao u Кraljevini Srbiji. Zagreb je postao druga prestonica Jugoslavije. Najveći nacionalisti i Srbi, svesno ili nesvesno postali su najveći izdajnici, zdušno prihvatajući jugoslovensku ideju. Posle tog Velikog rata, Boru Stankovića nikako nisu prihvatali u Beogradu ti novi, projugoslovenski Srbi. Bora i njegova dela donosili su duh one Srbije i kulturu Juga i Stare Srbije koju Beograd više nikako nije hteo da prihvati. Na sve ovo nadovezuje se i činjenica da je poznati srpski kritičar Jovan Skerlić takođe u velikoj meri zapostavljao pisce iz Stare Srbije, pa tako danas skoro da se uopšte ne zna za Anđelka Кrstića (Labunište kod Struge), Zariju Popovića (Gnjilane), Manojla Đorđevića Prizrenca i Grigorija Božovića (Pridvorica kod Ibarskog Кolašina). Božović je i pomalo rehabilitovan, ali ne u toj meri u kojoj zaslužuje.
Zbog svega toga, posebno nakon 1918. godine, pa sve do danas, Južna Stara Srbija je potpuno potcenjena od ostalih srpskih krajeva, naročito onih na zapadu, odakle je oduvek dolazio podsmeh svemu onome što je pristizalo iz Južne Stare Srbije (posebno je potcenjena kultura ovoga kraja, odakle, istorijski potiče i većina naroda zapadnih srpskih zemalja).
Zbog toga je Zbirka “Priče o promašenom vremenu” pokušaj vraćanja sećanja na Staru Srbiju kroz likove potomaka svih onih o kojima su pisali Bora, Sremac, Кrstić, Popović, Prizrenac i Božović.
Pokojni srpski klasik, Radovan Beli Marković je prvi pročitao Zbirku priča i odmah dao naslov, njemu je knjiga i posvećena, retkom velikanu koji je posebno voleo i cenio Niš i Jug Srbije. Reči Belog Markovića „kada čitam ovu Zbirku kao da čitam o promašenom vremenu ili promašenim ljudima“ je poseban pečat svemu napisanom u knjizi.
Promašeni ljudi ili promašeno vreme je pravilan odnos sa stvarnošću, ti ljudi su u dilemi – da li posmatrati stvarnost onakvom kakva jeste ili kakvu bi oni voleli da bude.
U Zbirci Priče o promašenom vremenu su to ljudi sa dna života, koji možda veruju da postoji i neka druga strana stvarnosti. U knjizi stalno lebdi jedno pitanje o tome kako uopšte dođemo u situaciju da budemo promašeni ljudi ili da živimo u promašenom vremenu. Jedna od takvih priča, Prosjak, govori o čoveku koji je živeo u tri vremena sa različitim sistemima vrednosti, a to je predratno vreme, kada se u Nišu nekako, na jedvite jade razvilo građansko društvo i trajalo kratko, do 1941. godine. Samo nekoliko godina kasnije (1944), nestalo je pod novim sistemom vrednosti, a to je značilo novo sudaranje sa stvarnošću. Priča Biljober je posebno značajna, govori o svešteniku kao glavnom liku koji nije izdržao iskušenja, već je izbačen iz crkve od strane patrijarha Pavla (koliko neko treba da pogreši, pa da ga onakav patrijarh kao što je bio blaženopočivši Pavle, izbaci iz crkve).
Priča u suštini govori o društvu i odnosu naroda prema crkvi u komunizmu (na zalasku snage ove ideologije), zatim o početku 90-ih godina, kada crkva dobija slobodu, a ne koristi je već pada u novo iskušenje euforičnog materijalizma iz koga se do danas nije izvukla, a u kome postoji najmanja briga za ljudske duše.
Pisac može biti i zaljubljenik u neke vrednosti i epohu vremena koja ga vuče iz nekog arhetipskog razloga. A on potom vuče i ostale ljude kroz to vreme kako bi opisao istoriju kakvu želi da oživi. Baš to, iskonsko u ljudima treba oživeti, što više njih treba da oseti sopstvenu suštinu, da spozna sebe kroz istinu o stvarnosti koja je nekada postojala, a ima je i danas.
Osnovna poruka Zbirke Priče o promašenom vremenu je da nesavršenost čoveka postoji u svim krajevima, zablude su iste, a ta nesavršenost je možda i glavni razlog zbog koga čovek promaši vreme. Ne treba smetnuti s uma da se vreme deli na važno i nevažno i u najvećoj meri utiče na nesavršenost čoveka.
Tu se krug zatvara pričama o promašenom vremenu.
Zbirka priča takođe ukazuje i da uvek treba težiti za poučnim iskustvima iz prošlosti, kako se ne bi ponavljale loše stvari.
Staro je pravilo da se samo primitivnim narodima istorija ponavlja.
Vladimir Vučković
Zbirka priča „Priče o promašenom vremenu“
Izdavač – Službeni glasnik, Beograd 2022.
Intervju je preuzet iz časopisa Novi Magazin, broj 637 od 13.7.2023. godine.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
