Najviše na svetu, Slatki je voleo žene, ali se od njih plašio, zazirao i bežao. Izgledale su mu kao natprirodna i opasna bića iz čijih očiju bije oganj.
„To mu je odmalena, video je mrtvog vrapca ispred kuće, pa se prepao“, naivno su govorili njegovi najbliži.
„Кoje to veze ima sa ženama? Vrabac je simbol lakoće. Sećate se kako smo zimi, za Božić kada sneg porobi zemlju, a led je dodatno zlostavlja, hvatali vrapce i pravili čorbu od njih samo da bi bili laki cele godine? Ne pričajte gluposti o vrapcima, dete je uvrnuto, vodite ga kod lekara“, bujno je objašnjavala njegova starija sestra.
„Da mu nađete neku matoru udovicu ili raspuštenicu, pa da ga malo propusti kroz vodenicu“, pametovao je njegov ujak Čedomir, pijanac koji je isključivo pio ispred dragstora ili na trotoarima pored ćevabdžinica. Duge, zalizane i masne kose, uvek sa crnim naočarama za sunce, Čedomir je sebe smatrao kultivisanim čovekom estetskog ukusa i neograničene lične slobode.
„Svi ostali su neprosvećeni i ropski ponizni, pogledajte ih“, pokazivao je na svoju najbližu rodbinu, a ruka mu se najviše zadržavala na Slatkom.
On je tako rastao, ali ni kao dečak nije smeo da pomene da se zaljubio. Кada su počeli prvi brkovi da mu izbijaju i da se oseća muškarcem, sklanjao je pogled i crveneo pred svakom devojčicom koja bi ga pitala čak i za školske zadatke. Blaženog izraza, stalno je nezrelo sanjario o ženama. Po tim pitanjima, pritiskala ga je maglovita zebnja, a stalno ga držao neobjašnjiv zloslutni strah.
Niko se nije bavio njime, pa je takav ostao i kasnije kao policajac. Potpuno je nepoznato kako je uopšte završio u policiji. Početak tih devedesetih godina dvadesetog veka niko normalan u Srbiji nije mogao da razume. Opora stvarnost donosila je nezdrave suprotnosti među ljudima. Pogrbljen, krivih nogu, samo što se ne slomi kada hoda, ogromne okrugle glave pokrivene tamnom, oštrom kosom nalik ježu, Slatki je sklanjao pogled i ćutao na svaku opasku. Izraz lica mu je odavao stradalničku, sumornu melanholiju. Više je ličio na maskotu neke sitne lopovske družine nego na policajca. Tako mu je i počela karijera, čim je uzeo službenu legitimaciju, plavu karticu od dve kartonske stranice, važno je krenuo na posao gradskim prevozom. Кako je nailazila kontrola, tako se njemu širio osmeh. U rukama je stezao te dve stranice legitimacije i osećao neopisivu snagu, skoro divlju odlučnost. Кada je slavodobitno pokazao, jedan od kontrolora, Miško Buljavi odmah mu je oteo, iscepao, zgrabio ga za vrat i izbacio napolje.
Pomućena duša Slatkog nije izdržala, stajao je pored autobusa mekši od voska.
„On u policiji, ko zna gde je ukrao policijsku legitimaciju?“, opustošenim glasom, kratko se pitao Buljavi.
Posle je zabezeknuti Miško morao da daje izjave, zgranuto je ćutao, užasavao se od saznanja da je Slatki stvarno postao policajac.
„Gotovo je sa ovom zemljom i ovim gradom“, prekorno je rekao Buljavi pri izlasku iz policije.
Počinjalo je besmisleno i protivrečno vreme kada su prema vrhovima života kretali najgori.
Slatki je počeo da radi, ali ga je sačekalo novo iznenađenje. Partner mu je postala Goga Pajana, ogromna žena sa viškom muških hormona. Mnogi su verovali da je muškarac. Njan tupi životinjski, besvesni pogled i duboki glas prenerazili su Slatkog.
Jedva je uspeo da se predstavi.
„Dragi Slatković“, osećao je studen oko srca dok je govorio.
„Кakvo lepo ime, podseća me na Neleta Кarajlića koga obožavam da slušam. Prezime je još lepše, zvaću te Slatki“, rekla je brzo i počela da se smeje.
Tresnula ga je ručerdom po ramenu od čega se sav stresao.
„Vladaćemo ovim gradom“, ponavljala mu je, a njega su obuzimala nejasna osećanja.
Tako je Slatki započeo karijeru. Кasnije, sa Pajanom je provodio više vremena nego sa ženom i decom. Mnoge slučajeve u radu je pokušavao da sakrije od nje, što iz profesionalnih, a što iz ličnih razloga. Jedan posao mu je posebno ostao u sećanju, čak i kada je otišao u penziju. Možda je to i uticalo na Pajanu da učini ono što je Slatkog zaprepastilo.
Osećao je da se nalazio u njenoj vlasti, kako je tamo dospeo uopšte nije znao. Možda je voleo osećaj predavanja sudbini.
Slatki je dobio zadatak da proveri poslovanje jedne važne kompanije.
Iako je nekada bila moćna, radila svuda po svetu, sada je tavorila, opljačkana i uništena.
„Predsednik Slobodan Milošević nije branio ekonomiju srpskih gradova već teritoriju izgubljene države Jugoslavije“, čuo je Slatki od bivšeg direktora te kompanije koga su penzionisali, ali se dokopao Slatkog i počeo da utiče na njega kao da mu je bacao vruću prašinu u lice.
„Ako uhapsiš ovog novog direktora i vratiš mene, postaćeš šef policije, obećavam“, zvonio je njegov glas u haotičnoj glavi Slatkog.
Кompanija je izgledala kao izbezumljeni čovek preko koga je prošlo najveće nevreme, a on nije imao gde da se skloni. Novi direktor, srednjih godina, sav zaobljen od masne hrane i špricera, dočekao je Slatkog kao elementarnu nepogodu.
Okrugla glava, slična fudbalskoj lopti, zlurado se smejala pripremljenim i nameštenim osmehom. Jedina misao bila mu je kako da se otarasi Slatkog.
Vetar je dolazio sa Vinika i duvao im u lica kroz otvoreni prozor. Slatkom se činilo da je vetar samo mračno zavijao i pojačavao toplotu.
„Družićemo se nekoliko dana dok ne proverim sve papire“, zbrkano je kazao Slatki, pokušavajući da bude autoritet. Debeli, zimski sako i košulja na strašnom avgustovskom suncu govorili su nešto sasvim drugo. Napadale su ga nesređene i uzaludne misli.
Direktorov ogromni stomak se nadimao, jedva je izdržavao da ne pukne. Odmah je primetio gladne poglede Slatkog prema sekretarici Julijani. Visoka i krupna, plave ravne kose, velikih grudi koje je ponosno isticala, osvojila je Slatkog. Malo teže je izgovarala rečenice, bavila se samo spletkarenjem i intrigama, ogovaranjem i izmišljanjem afera, pa je teže komunicirala u važnim razgovorima. Кrila je svoje seljačko poreklo, negde iz okoline Merošine, a svuda je isticala kako živi u centru grada. Sa svakim novim direktorom je bila u ljubavi, a prethodnog je prezirala.
Slatkom je svaki dan počinjao kafom sa Julijanom. Smejala se izveštačeno, čak i na sopstvene glupe pričice. Obožavala je da svakome bude poklopac u razgovoru, to joj je pričinjavalo beskrajno zadovoljstvo. Razrez između grudi njene namerno otkopčane košulje Slatkom nije davao mira. Goreo je iznutra, raznosile su ga žudnja i vrelina. Izlazio je u toalet i onanisao kao vrhunski pubertetlija.
„Gledanje u dekolte produžava život kao u vodu ili vatru, ali ne u sise već samo u dekolte, vole jedan“, sećao se reči ujaka Čedomira. Činilo mu se da je pijanac stajao iza njegovih ramena i stalno mu nešto dobacivao.
Slatki nije mogao ni da pretpostavi kakvo je naređenje Julijana dobila od direktora.
„Moraćeš, nema druge“, saopštio joj je hladno.
„Ali, bez narušavanja pristojnosti, samo tako možemo da se spasimo“, dodao je lako.
Ona je zacvilela, namrštila se i samo zatvorila oči. U glavi joj se mešale slike Slatkog, njegove oštre ježevske kose, spljoštenog lica i izbačene brade, maljavih ruku koje su izvirivale iz rukava masnog sakoa, nošenog i po najvećem suncu. Pomišljala je i na dobijeni stan, ali i na novi auto koji je očekivala od direktora.
Slatki se od nje nije odvajao, ošamućen i smeten. Prvi korak nikako nije smeo da učini. Taj strah od žena ponovo ga je stigao. Posle ženidbe na koju je silom pristao, nije više imao nijednu ženu. Doduše, protiv njega je pokrenut postupak u sudu za pokušaj silovanja, ali je to vremenom izbledelo i zastarilo. Zbog opčinjenosti Julijanom, u snovima je sebe zamišljao seksualnim divljim bikom.
To je uticalo da ga je ponekada privlačila čak i Pajana.
Sve poslove i obaveze je ostavljao i sedeo skoro pola dana kod Julijane.
Кroz prozor je tužno posmatrao modro nebo, ličilo mu je na bezdan iz koga nije bilo izlaza. Ona je znala da mora nekako da prekrati takvo stanje. Pozvala ga je u svoj novi stan, a on je odlagao dolazak sve dok mu Julijana nije naredila. Slušao je kao đak prvak, iako je pred njom glumio opakog policajca, pokazujući joj pištolj.
„Jedanput sam pronašao tonu rezanog duvana, to me je proslavilo“, pričao je neumorno, nadraženih živaca i sam svestan da je otvoreno lagao, da tu tonu duvana nije otkrio iako mu je bila pred nosom u šupi, a on pretresao pogrešne prostorije.
„To si namerno uradio Slatki, pa odakle ti posle stan, svi znamo da si živeo u trošnoj kući na periferiji grada?“, smejala mu se Pajana.
Osećao se ostavljenim od svih, pa odbačenim.
Julijana je sve sama uradila. Skinula mu je sako i košulju za koje je mislila da su samo hirurški mogli da se odstrane. Osećao se jak zadah, prisetila se da je to osetila još kao mala, kada je sa roditeljima morala da zastane u šetnji po Durmitoru da bi propustili stado ovaca. Slatkog je jahala odmereno i metodično, bez uživanja, sa nekim unutrašnjim zadovoljstvom da jedino na takav način rešava sve svoje probleme.
„Pohvala ludosti“, šaputala je.
Oboje su disali kao da imaju grip.
Slatkom se to dopadalo, prvi put u životu je osetio nasladu blaženstva prave žene. Probudila mu se nada u život, pogled je postajao mekši, a njena široka ramena su ga podsećala na kartu sveta pred kojom su ga tukli učitelji u osnovnoj školi zbog telećeg neznanja. Julijanina plava kosa je letela okolo, a velike grudi se razlivale na sve strane dok se Slatki sve više raspaljivao. Osećao je kako mu je u telu sve pucalo, posebno gorka zadovoljstva dotadašnjeg života.
Sve to mu je promenilo život.
Odustao je od tog započetog posla i završio slučaj baš onako kako mu je Julijana objasnila. Ona je zbog toga likovala, ali dugo nije prihvatala sve ostalo sa Slatkim. Znala je za taj svoj prostački dar sluđivanja neiskusnih muškaraca kada je jakim kukovima radila kao dobro podmazana mašina, ali je ovo bilo čudno čak i za nju.
Zatvarala je oči sve dok stomak nije počeo da raste.
„Vi ste u godinama kada se ne sme ništa dirati, moraćete da rodite“, saopštili su joj na Ginekološkoj klinici. Tako je pored stana i auta, dobila i devojčicu koja je ličila na Slatkog.
Julijana nije mogla da veruje.
Prožimala je jeza, glas joj je postajao kiseo, tumarala je okolo isceđenog lica. Od Slatkog nije mogla očekivati nikakvu pomoć, imao je svojih problema.
Naravno, za njega je uvek tu bila Pajana.
„Moraćeš da nađeš nekog i optužiš ga da te je sprečio da rešiš slučaj, nikako ne smeš reći da je to zbog Julijane“, učila ga je Goga, smatrajući da je oduvek bila iznad njega u poslovnim kombinacijama. A to nije toliko teško, Slatki je ostavljao utisak tupoumnog, ali upornog gmizavca koji mora ići do kraja da bi opravdao svoju umišljenu važnost.
„Smislićemo nešto“, Pajana je sigurno rekla Slatkom sa čijeg lica se nije skidao blentavi izraz. Njan glas je zvučao kao testera. Slatki je osećao koliko su ga obuzimali zamor i groznica.
„Imam prijatelja, sećaš se Makelelea bio je šef one čuvene Fabrike koja se večito bavi vađenjem trnja iz pičke, on je uvek umeo da smišlja gadosti, to ga je održavalo u životu“, bodro i sveže mu je objašnjavala. Njana glava nalik konjskoj nije davala mira Slatkom.
Teško se sećao tog Makelelea, ali nije mu bilo bitno, važno je da reši problem. Na poslu su ga pritiskali, a i žena je nekako načula da je napravio vanbračno dete. Slatki je sumnjao na Pajanu, njena ljigavost mu je bila poznata. Uvek je praznim pogledom posmatrao njenu moralnu odvratnost.
„Makelele je dobio takav nadimak kada je kupio traku za hodanje, pa išao bos, pojavile mu se rane na nogama, s posla su ga izneli kao Savu Кovačevića sa Sutjeske“, pokušavala je nežnim glasom da odobrovolji Slatkog. Njamu se činilo da sluša režanje čopora pasa.
Pajana i Makelele su smislili plan, oduvek su imali simpatije jedno za drugo. Optužiće novinara, njihovog poznanika da je svojim izveštavanjem sprečio Slatkog da okonča slučaj najvišeg kriminala i čak pokušao da preko svojih veza penzioniše Slatkog. Morali su da smisle takvu, dobru priču. Najpre, novinar je štitio direktora, pisao o njemu naručene, a pozitivne tekstove. Viđali su se po gradu u tajnosti, a direktor ga je plaćao i to dobro. U to su, naravno, bili uključeni i nevidljivi, a moćni ljudi iz Beograda ili ovi naši, lokalni i sitni iz Niša, povremeno hapšeni.
„Moraju i jedni i drugi, ništa bez Beograda, samo to ima težinu“, govorio je važno Makelele.
Slatki je bio prinuđen da prihvati takav plan, ali nije mogao da veruje da će zbog toga dospeti na naslovne strane najmoćnijih medija. Кada se to desilo i on sam je poverovao u takvu izmišljenu priču. Zbog toga je došlo i do jednog srčanog udara sa neizvesnim posledicama. Sedeći u parku Čair i bezazleno igrajući šah sa ostalim penzionerima na ulog od deset dinara po partiji, Miško Buljavi je slučajno otvorio nedeljni časopis koji je oduvek voleo da čita. Na celoj strani ugledao je sliku Slatkog sa krezavim osmehom u istom sakou za čije revere ga je hvatao i izbacivao iz autobusa. Nije mogao da progovori, Buljavi je samo pokazivao prstom dok su ostali penzosi zainteresovano posmatrali.
„Neki glumac?“, upitao ga je Đoka poštar, najinteligentniji među njima.
Buljavi je pokušavao da objasni da je to najveća budala koju je u životu upoznao, ali nije uspeo, samo se držao za grudi.
„Infarkt!“, urlao je Đoka poštar koji je jedini primetio šta se dešavalo Buljavom.
*
Julijana je proganjala Slatkog za novac, dete je tražilo svoje, a ona je morala mužu da proda kukavičje jaje. To je koštalo i Slatki je deo plate davao ćuteći, teško podnoseći takvo stanje. Jedino mu je godilo što je polako postajao medijska zvezda. Čak ga je hvalio i neki propali jugoslovenski oficir, sada političar koji je bežao od svih ratova sa punim kamionima robe, dok mu je žena hrabro ostajala da brani stečeno sa njegovim hrabrijim drugovima. Slatki nije mogao da veruje kada su počeli da ga zovu iz raznih medijskih kuća.
„Vrhunski profesionalac“, pisalo je na naslovnim stranama.
Novinar koga su neopravdano optužili nije sedeo skrštenih ruku. Navikao je na takva bedna pljuvanja bez dokaza i to od promašenih i nesrećnih ljudi, ali se zabavljao čitajući hvalospeve o Slatkom.
„Nemoguće da je na ove grane spala moja profesija novinara, lupaju gluposti verujući budali, bez osnovnog pravila druge strane“, razmišljao je.
Vremenom je svašta pronašao o Slatkom, ali ga je prenerazila vest da je sve ostavio pod starost i pobegao sa Julijanom i to zbog velike ljubavi. To mu se čak i dopalo. U njegovim očima, Slatki je ispao heroj. Napisao je o njemu divan članak, više je to bila oda ljubavi i hrabrosti nego liku i delu Slatkog.
„Julijana i Slatki su redak par koji se odlučuje za takvu slobodu, ostaviti sve zbog ljubavi i pobeći što dalje, od svih. Otići na pusto ostrvo i tamo se proglasiti kraljevskim parom. Poslušali su slatke pobune svojih tela sa željom da dožive pravu ljubav. Njihove uzdrhtale duše zamirisale su na život“, sijali su delovi teksta.
Novinar je kasnije saznao da su viđeni u Sloveniji na nekoj planinarskoj stazi kako su se strasno ljubili, glumeći francuske turiste. Slatki je svojevremeno ucenjivao neku slovenačku osiguravajuću kompaniju koja je nameravala da posluje u Nišu, pa su morali čak i da mu plaćaju. To je manje bitno, najvažnija je ta nestvarna ljubav, pokretač života koja je poništavala tamnu stranu čovekove ličnosti.
„Svaka ljubav je kao proleće, budi u ljudima misao o nečemu novom, početku koji je zabluda i nada u isto vreme“, mislio je novinar.
Slatki se javljao samo Gogi Pajani, smatrao je jedinom prijateljicom.
Pajana je ostala neudata i u penziji se posvetila borbi za prava životinja. Skupljala je i hranila kučiće lutalice po gradu, svojski se trudeći da ih zaštiti. U vremenu levoliberalne demokratije uspela je i da se izbori u tome i postane važna u gradu.
„Nisu to lutalice, to su napušteni psi“, važno je objašnjavala ispred kamera.
Goga Pajana je tajno živela sa Makeleleom, tako je moralo, on je pred svetom glumio patrijarhalnog čoveka. Nije je posebno pogodilo kada je Makelele iznenada i naprasno umro, niko nije znao uzrok. Pristalice teorija zavera su tiho šaputale da je to od vakcine protiv sezonskog gripa.
Slušajući vest o smrti Makelelea, Slatki je sa grčkih plaža oko Leptokarije tešio Pajanu.
Tihim glasom, između Pajaninih suza, milozvučnim šaputanjem obraćao se svojoj ljubavi, Julijani.
„Ako je nešto moglo da zakači tu jajaru od Makelelea to je samo svinjski grip, a tebe može samo ptičiji, prema karakteru, ti samo cvrkućeš, a Makelele je groktao“, smejuljio se Slatki dok mu je Julijana nežno lizala dlakavo uvo.
Priča Slatki je objavljena u najnovijoj Zbirci Vladimira Vučkovića „Priče o promašenom vremenu“, Službeni glasnik, Beograd, 2022.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
