Pre nego što pređemo na temu treba reći nešto o pregrađu? Predgrađa imaju više definicija, tehničkih, istorijskih, socioloških, demografskih i urbanih. Postoje od kada postoje i gradovi. Ne postoji grad na svetu koji nema predgrađe ili predgrađa, koji nema taj krug koji obavija centar. Predgrađa su skrivnice tajni, posebna mesta, posebnog lica i naličja, posebnih mirisa, vetrova i posebnih ljudi.
Žiteljima predgrađa često ne smetaju stvari koje smetaju ljudima iz centra ali im smetaju oni koji smatraju da polažu više prava na grad nego oni ili da više pripadaju gradu nego ljudi u predgrađima. Ljudi iz predgrađa imaju svoje običaje, svoje navike, svoje ritual, svoje posebne dane i noći. Oni žive iznad grada a čuvaju njegove podzemne tajne. I sama latinska reč suburbanus sadrži sub ,,ispod,, i urbanus ,,grad,, literarno ,,podzemni grad,,. Građevine u predgrađima nalik su svojim žiteljima. Rustične, stamene, šarolike I posebne. Stoje dugu, odolevaju vremenu do iznemoglosti I teško ustupaju mesta drugima. Kada umiru na njihovim mestima rodi se seta, ostanu u srcima žitelja nostalgije koje nose sa sobom dok žive.
Ostanu slike zidova od pune cigle ili ograde od kamena, tarabica, ogromne površine preko kojih se u mreži ispeo bršljan hraneći se senkama. Među šupljinama ograda provlačila se ruža penjačica kao da želi da svojom lepotom zaseni ostale u ulici. Žitelji pregrađa posebno su ponosni na svoja dvorišta bez koje kuća sama po sebi nema velikog smisla. Ona su prostranija, lepša i prijatnija nego ona u samom gradu. U njima obavezno štrči neka breza, orah, vrba, dud, ili bor a ponekad od svega pomalo. Granicu dvorišta obično čuva ju zidovi čempresa ili guste živice niske ili visoke u zavisnosti od stidljivosti vlasnika. Svako pregrađe ima svoje groblje i taj ,,grad mrtvih,, je obično prva naseobina na tom području. Njega prate hramovi i svetilišta, lekoviti izvori I gajevi. Udaljeni od urbanog jezgra pregrađa znaju da budu za neke negostoljubiva I strana a neki se u nih zaljube na prvi pogled, tako je I u Londonu, Njujorku Nišu.
Pantelej, naselje na severoistočnom obodu grada , dobilo ime po hramu čije je temelje udario još veliki srpski župan Stefan Nemanja. Poznato i po susretu ovog istog vladara sa jednim zapadnjačkim Fridrihom II Barbarosom koji je krenuo preko ovih prostora do oslobađa Hristov grob u Krstaškom pohodu 1189 godine. I baš tu na ovom prostoru iznad tadašnjeg Niša, bogatog vegetacijom, izvorima vode desio se istorijski susret. Tokom vremena oko porte, u početku manastira a zatim crkve posvećene Svetom Pantelejmonu svecu koji je lečio imenom Hristovim, formiralo se naselje koje će poneti i zadržati isto ime. Pantelej je dugo, pa delimično i danas, uprkos haotičnoj urbanizaciji ostao ono što bi se na zapadu nazvalo suburbium. Prostirući se od jedne od najstarijih urbanih celina Niša, Jagodin male pa severno sve do kosa i pobrđa Vinika a u širini prema desnoj obali Nišave i prema naselju Donji Komren. Demografija Panteleja je šarolika i raznovrsna u svakom pogledu. U prvom redu tu su se gradu ,,primakli,, stanovnici okolnih sela Kamenice, oba Matejevca, Brenice, Huma, Komrena, Donje i Gornje Vrežine pa i nešto dalje Zaplanja, Toplice, Puste reke, Vlasine i Crne trave.
Sve u svemu jedna multidemografska celina. Valjda je i to uticalo da se kod stanovnika ovog dela grada stvori jedan posban tip mentaliteta i zadrži epitet koji po donjim delovima grada nije baš bio popularan kao što je slučaj sa najbližim susedima Pantelejaca, Durlancima. To svakako nije uticalo da se nešto bitnije promeni taj tok življenja i duh koji vlada ovom prostorom. I dužu priču o Panteleju koja je zahtevna ostavljamo za neki drugi put a kako bi približili neke istorigrafske okolnosti donosimo interpretaciju dva novinska članka koja su izašla sredinom prošlog veka iz kojih se ocrtava slika Pantelejskog prostora:
Kako umire jedno groblje?
Sahranjivanje na groblju pokraj crkve Svetog Pantelejmona, verovatno najstarije, ili ako ne, jedne od najstarijih svetinja na području grada prekinuto je 1952 godine. Nove komunističke vlasti sun a ime novog urbanističkog plana proglasile zabranu širenja područja groblja u kojem su mnoge stare niške porodice ostavile ostake svojih predaka i najmilijih. Kasnijim istraživanjima došlo se do zaključka da je Pantelej uvek bio groblje još od antičkih vremena i da se vezivao na poznati Jagodinmalski necropolis koji se pružao duž desne nišavine obale sve do zidina tvrđave. Bilo bi paradoksalno, ali istinito reći da je naselje Pantelej u kome sada živi malo više od 43 000 stanovnika na više od 14.000 hektara, sagrađeno na vekovnom groblju. I te 1952 godine kada je prekinuto da se mrtvi sahranjuju na ovom nekropolisu, pojedini su iskoristili negodovanje onih kokjii su na onom svetu hteli da se nađu pored svojih najmilijih i pokušali da rehabilituju svoje političke ciljeve. Narodne novine tadašnje gasilo grada potpuno posvećeno u tim vremenima previranja nasleđima revolucije i socijalističkom napretku, brutalno se obračunavalo sa svima koji misle drugačije.
U broju koji je objavljen 8 marta 1952 godine štampan je članak koji je oštro napao zagovornike daljeg sahranjivanja na groblju Svetog Pantelejmona. Naslov članka bio je pompezan kao i sam sadržaj….Politička špekulacija pod maskom borbe za verska osećanja…Neprijateljski rat tutora Pantelejske crkve:
Tu skoro se u Jagodina mali zapazila aktivnost izvesnog broja ljudi da se pod vidom borbe za odbranu verskih osećanja organizuje masovni zahtev građana da se od narodne vlasti traži odobrenje za sahranjivanje mrtvij u Pantelejsko groblje. Ovaj zahtev građana sastojao se da se od narodne vlasti traži sahranjivanje mrtvih u Pantelejsko groblje. Ovaj zahtev postojao je I ranije pa je 1949 godine pošto je građanima objašnjeno da se zbog regulacionog plana Niša mora obustaviti dalje sahranjivanje u ovom groblju to pitanje skinuto sa dnevnog reda. Međutim, našla s ešaka jada iz društvenog taloga da ovo pitanje ponovo pokrene organizujući skupljanje potpisa među građanima da bi s ena taj način pristupilo GNO (Gradski narodni odbor prim.aut.) sa zahtevom da se odobri sahranjivanje kod Pantelejske crkve. Kos u ti ljudi koji stoje iza kampanje ? Aleksa Blagojević, advokat, koji je više puta do sada pokazao neprijateljski stav prema našoj društvenoj stvarnosti, došao je do izražaja da zadovolji svoje politikanske strasti. Ovaj stari korteš (mađarska reč: onaj koji revnosno radi za neku političku ličnost, danas kolikvijalno ,,uvlakač,, prim.aut.),kum I skutonoša Dragiše Cvetkovića kome je trn u oku svaki napor koji naši narodi čine za ozgradnju socijalizma i svoj bolji život, pa I napor da Niš kroz regulacioni plan dobije izgled uređenog grada, našao je usvojoj mržnji prema napretku dovoljno snage da se pokrene u borbu protiv interesne zajednice.Našao je on i sebi dostojne saradnike za ovu rabotu. Tu je Momčilo Stojiljković koga je narod posle rata postavio na optuženičku klupu zbog saradnje sa okupatorom, pa Ljuba Cekić, bivši bakalin i perjanica opstinencije Milana Grola. A dab garniture bila potpuna sa njima se našao i pretstavnik onih koji su se među poslednjima uvalili u društveni šljam. Petar Janković bivši pretsetnik sindikalne podružnice kolektiva ,,Ratko Pavlović,, koji je na zaoretima revolucionarnog puta naše Partije ispao iz njenih redova kao njoj tuđ element i u mkrajnjoj liniji eksponent informbirovštine, našao u svom elementu, našao je zajednički jezik sa prijateljima kojima isto koliko i njemu smeta Partija da dovede naše narode do pune pobede socijalizma. Eto ta i takva garnitura od ljudi sa smetlišta prihvatila se jalovog posla da zaustavi točak istorije i zavede mase. Pop Pantelejske crkve se u svemu ovome nije morao mnogo da angažuje, jer je imao akcioni odbor koji je navodio vodu na njegovu vodenicu a ni on nije bio zainteresovan za celu stvar. Bar je ne angažujući se lično očekivao da će mu se, ako peticija uspe, otvoriti nove mogućnosti za materijalne prihode. Zadovoljno je trljao ruke, drugi vadi kestenje iz vatre biće njegovo groblje..biće sahrana, opela, daća…biće koristi! A zašto tako da bude? Gde je bila partiska organizacija, šta je urađeno kroz frontovske organizacije da se ljudima objasni smisao ovakve akcije?Jer naši ljudi neće da se povedu za tipovima kakav je Momčilo Stojiljković i kompanija.
I tako je Pantelejsko groblje otišlo u zaborav jer peticija nije smela da prođe a reakcija i informbirovština da pobede u borbi za socijalistički napredak. Šta je bilo sa akterima ,,oživljavanja, još nismo istražili. Već početkom sledeće decenije dolazimo do napisa u istom listu datovan na 10 decembar 1966 godine u kome vidimo da se stvari uprkos zabranama korišćenja za ukope I ostale funerarne ceremonije nisu mnogo promenile:
Narodne novine 10 decembar 1966 godine
Pantelej-utrina ili park
Veliki zeleni prostor oko crkve Pantelej koji je godinama bio omiljeno izletište nišlija danas liči na običnu utrinu svačiju i ničiju.Kažemo svačiju jer je mnogi u ove ili one svrhe koriste a ipak ničiju jer niko ne vodi računa kako je koristi. Sami sveštenici ne mogu da učine mnogo protiv vandalizma koji je, čini se još uvek u krvi protiv onih nazadnih navika koje, nažalost, još uvek čuvamo. Danas, već samo neupućenog, može da iznenadi to što svi okolni vlasnici stoke (a ima ih dosta) koji u porti vide maltene preriju koja je kao stvorena za ispašu njihovih rogatih ili šutih štićenika. Mladići su za njih tu stvorili svoj svet, za njih su travnjaci fudbalska igrališta, nadgrobni spomenici divno sklonište za zabranjeni hazard a mermer podloga na kojoj mladi daju godinama odušak nagonu za likovna izražavanja. Ribe u ribnjaku itekako podstiču njihov lovački duh, polupani prozori crkve su opet priča za sebe. A svako od tih ljudi ima nedaleko odatle svoju kuću i svoje dvorište pa se samo po sebi nameće pitanje:šta bi nilo kada bi neko njihovu imovinu na takav način stao da uništava? Jer i Pantelej je, ma koliko razgrađen, bio ipak nečija svojina koja ima svog gazdu i koju, rekoše mi,ne samo zelenom površinom već i parkom nazivaju. Mada bi to odavno trebalo da je mesto na kojem počivaju stare Nemanjićke zadužbine još dugo neće doživeti sreću da zaista liči na park sa alejama i cvećnjacima, vodoskocima i klupama.Razlog svakako nagađate, nema se para . Uzalud crkva želi da odvoji izvesnu svotu za to, badava se predstavlja da bi to omogućilo obnavljanje radnih akcija u ovom delu grada.
Sam profil naselja urbanisti će za koju godinu umnogome izmeniti . Ulica Kosovke devojke biće zatvorena a nedaleko od fabrike Ratko Pavlović proseći će se nova, tridesetak metara široka, čiji će se jedan krak upravo kod Panteleja odvajati ka Knez selu, dok će drugi skretati ka zapadu . Nešto iznad i spod raskršća pružaće se na istoku dve bočne ulice se već sad naziru i koje će uokviravati prilično dugu zelenu površinu, današnji Pantelej i njive istočno od njega.Pantelej će se tako naći u sredini naselja, nedaleko od lokalne železničke stanice pa je sigurno da će biti uređen kako to po svojoj nameni, zaslužuje rekao je Ivan Georgijev arhitekta Zavoda za urbanizam. No koliko će vremena od tada proći teško je reći. Danas se forsira stambena izgradnja, tako da nemamo para ni za održavanje već postojećih parkova a da uređivanju novih i ne govorimo. A oni svakako zaslužuju mnogo pažnje jer Niš nikada nije imao dovoljno zelenih površina pa je svako drvo dragoceno. Zahvaljujući tome marva će i dalje biti stalan nepoželjni gost istorijskog mesta, kotrljaće se kockice i prštati crkveni prostori. A dok se deca budu igrala na delimično restauriranim temeljima Nemanjinog manastira čekaćemo da neko počne da misli i na ovo, pošto sa neba pomoć svakako neće da padne.
Na kraju ostaje uvek ona šekspirovska dilema ,,Koliko se Pantelej izmenio pitanje je sad ?,,
Tekst je je deo projekta “Ovo je Pantelej” za koji je sredstva odobrila GO Pantelej na Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2022. godini. Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju nužno stavove sufinansijera.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
