Bugarski novinar, g. Georgije Nikolov imao je, daleko pre Prvog balkanskog rata, više prilika da se upozna s Nušićem i za sve vreme bili su, ne samo dobri poznanici, već i dobri prijatelji.
Pa i prilikom poslednje posete Nušića Sofiji, u februaru 1935, g. Nikolov je bio jedan od prvih koji ga je na železničkoj stanici pozdravio i zagrlio.
G. Nikolov ima ćerku, koja je onda bila na studijama u inostranstvu. Bila je slaboga zdravlja. Otac nije imao mogućnosti i vremena da ode po nju i dovede je na školski odmor u Sofiju, pa joj je javio da pođe sama. Ali plašeći se da će joj taj put do Sofije biti predugačak, napiše pismo Nušiću i zamoli ga da je dočeka u Beogradu, skine s voza i pusti je da se odmori koji dan, pa tek onda nastavi put.
Nušić, ne samo kao balkanski Sloven, već prepun panslavizma, učini mnogo više nego što mu je traženo: na beogradskoj stanici nije tu devojku dočekao samo on s ćerkom već je povukao sve borce za zbliženje s Bugarima. Sve pristalice zbliženja bile su na stanici s cvećem u rukama (Ljuba Jovanović Čupa, Ljuba Nešić, Branko Popović, Milan Nešić…). Кći g. Nikolova bila je Nušićev gost i on se o njoj potpuno očinski brinuo. Кada se dobro odmorila, bila je ispraćena na isti način, kako je i dočekana.
Nije još dobro ni stigla u Sofiju, poletele su depeše i pisma zahvalnosti itd.
To je bilo onda…
Rat između nas i Bugara, 1914. godine, u ovome odnosu između Nušića i Nikolova nije doneo ništa novo. Ali svetski rat, ipak, nekako pre drugih, vezao je ova dva prijatelja.
Nušićev najmlađi brat Petar, koji je umro u Nišu pre neku godinu kao agent jednog osiguravajućeg društva, živeo je u svojoj kućici lepo i udobno. Bio je oslobođen vojne obaveze, zbog mane u srcu, i radio je i dalje svoj posao.
Bugarska je na prečac prišla našim neprijateljima i Niš im je bio kao prvi vojnički i moralni cilj i prva žrtva. U tome vremenu nije bilo nimalo prijatno zateći se kao Srbin u Nišu, a kao Nušićev brat, brat čoveka koji nije smeo da pređe ni u Zemun, koji je bio gotovo osuđen na smrt i od severne i od istočne komšinice, to je značilo pravu opasnost!
Kao i mnogi drugi, Petar Nušić krio se ovde onde, koliko da se spase koji dan. Ali su ih bugarske patrole pronalazile i sve zatvarale u niški grad. Tamo su po lagumima čekali da ih prozove bugarski narednik, pa su ih Bugari bilo upućivali kućama, bilo slali u koncentracione logore.
Tamo je bilo užasno, pričo mi je sam Petar Nušić – bilo nas je na stotine i stotine. Nismo u prvo vreme dobijali hranu, nego je svaki jeo što je sobom poneo ili ukrao od nekog kad spava. To ništa, ali kada se ujutru otvore vrata i bugarski narednik počne da čita: taj i taj, taj i taj! Ja! Taj i i taj! Ja!… uvek su nam se presecale noge: niko se od njih nije vraćao u ovaj podrum, i mi smo mislili najstrašnije.
Nekoliko dana posle zatočenja uđe opet narednik i “taj i taj” bio je glavom Petar Nušić.
Petar Nušič! prozva ga narednik.
Tajac… Petra nigde nema: pravio se lud, da ne razume, i pognut krio se po mraku u lagumu.
Petar Nušič, kude je?
Jedan od dobrih sugrađana viknu:
Eve ga, tuj se skriva.
I Petar Nušić, sav u hladnom znoju, držeći se jedva na nogama, priznade svoje kršteno ime i prezime i pođe, sam, za narednikom.
A što, bre, samo njega? – pitali su se među sobom njegovi preostali sapaćenici.
Zbogom, braćo, nekako prošaputa Petar na vratima vlažnoga podruma, ali ga niko ne ču…
Sproveli su ga pravo u komandu mesta. Pri toj komandi bio je na službi kao vojni obveznik g. Nikolov.
– Jesi li ti Petar Nušić? – zapita ga Nikolov.
-J-j-j-j-a-a.
Jesi li neki rod Branislavu?
G. Nikolov, koji je spavao u kancelariji, iz duga vremena preturao je spiskove zatvorenika i srčući kafu prelistavao ih i, jednoga dana, kako je on posle pričao, slučajno naiđe na prezime Nušić, pa pomisli da je to nekakav rod Nušiću, i hteo je nekako da mu se oduži.
– Ja?… Ja?… Da mi ne da Bog!… Ja s tim čovekom nemam nikakve veze: to je sasvim druga familija!… Kakva rodbina?
– A, nemaš veze?
– Nikakve!
– E, znaš, to mi je žao reče g. Nikolov. Žao mi je, žao. To je moj drug i prijatelj.
Petar Nušić, po svim pravilima, imao je odmah da padne na pod posle ovog saznanja. Ali nije pao. Hitno se preznojio i kao sasvim drugi čovek, sasvim drugim glasom, progovori:
– Aaaaa, pa ja vas nisam razumeo, vi govorite o Branislavu Nušiću, književniku, onome što piše?
– Da, da, potvrdi g. Nikolov.
– Uh, pa ja vas nisam razumeo, to mi je rođeni brat, bogami vam kažem: jedan otac, jedna majka, rođeni, bogami! Eto, pitajte ceo Niš! Ima nas četiri brata i jedna sestra, – zape Petar da dokazuje.
G. Nikolov je ipak proverio ove druge navode Petra Nušića, i on je već sutradan imao sve moguće objave za slobodno kretanje…
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
