Dan kad je zauvek utihnulo srce Konstantina Brankušija

Osnovno obrazovanje uz mnogo napora stekao je u Bradiceni i Peštišaniju. Od 1894. do 1898. učio je za umetničkog  stolara i studirao na Univerzitetu u Krajovi. Izmedju 1898. i 1902. nastavio je studije  na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Onda je 1902. preko Nemačke i Švajcarske krenuo pešice u Pariz, u koji  je najzad stigao 1904. godine. Posle daljih studija u  Školi lepih umetnosti kod vajara  Mersijea počeo je da izlaže, najpre u  Nacionalnom  salonu, zatim u Jesenjem salonu. Ogist Roden, impresioniran njegovim eksponatima na Jesenjem  salonu 1907, pozvao ga je da mu postane asistent. Brankuši ga je odbio uz primedbu:” Ništa ne raste u senci velikog drveta.”

Karmen Silva, rumunska kraljica pokušala je da nagovori Brankušija da promeni svoju odluku, ali on je ostao nepokolebljiv. Cela Francuska osetila je da se rodio novi skulptor.  Početkom  XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka. Voleo je svoju zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj najdužoj ljubavi.

Konstantin Brankuši je, rodjenjem bio rumunski seljak, koji je sačuvao korene svojih predaka i doneo sa sobom, u Pariz, čitavo blago narodnih običaja iz svoje zemlje.  On će kroz svoju skulpturu i ceo svoj skulptorski život ostati čvrsto ukomponovan u pejzaž i mit, legendu i istoriju svoje  goleme i brdovite Rumunije, raskošne po svojim  legendama, verovanjima i mitovima.

Brankušijeva umetnost  je obuhvatala  prirodu materijala u svim njegovim manifestacijama. On je svoja delaradjena u bronzi i mermeru, dovodio do stepena perfekcije koji se retko vidja u istoriji skulpture. Po njegovom mišljenju jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje onoga ko je posmatra.

Jedno od svojih  remek- dela je nazvao Skulptura za slepe, želeo je da na taj način istakne činjenicu da može da se ceni i ono što ne može da se vidi. Opipavanjem njenih glatkih površina,  lepo ispoliranih, koje odražavaju sopstveni život, kroz toplinu i vibraciju materije, otkriva se njen unutrašnji život. Brankušijeve skulpture, napravljene po meri ljudi i za ljude, jesu  umetnički izraz njegove ljudskosti.

Svako Brankušijevo delo je simbol, pa otuda i umetnikova potreba da ih dodatno ne objašnjava, već da zahteva od posmatrača da ih dugo gleda, sve dok ih ne vidi. Pojedinačno posmatrano, njegovo delo zrači nekim nedokučivim osećanjem, nekom umilnom dobrotom, spokojstvom  koje čovek ima potrebu da vidi. “Moje skulpture ne treba poštovati. Potrebno je da ih volite i poželite da se igrate sa njima.  Želim da vajam oblike koji mogu ljudima da donesu radost.”

Brankušijev skulptorski razvoj nije lako pratiti iako u njemu nije bilo velikih skokova unutar jednog odredjenog broja tema. Njegova skulptura je u jednom smislu izolovana a u drugom univerzalna.

Nedovoljno precizno  kazano, Brankušijevo  stvaralaštvo može se podeliti u  pet  perioda koji, izuzev prvog, imaju obilje zajedničkih odlika.

Prvi period obuhvata vreme od njegovih početaka od 1905. godine, tačnije od portreta Viteliusa do Ponosne.  Drugi od 1907. do kraja 1910. godine,  od Molitve do Poljupca.

Treći od  1911. i traje do 1916. godine. Preciznije,  započinje Usnulom muzom u mermeru, i završava Princezom X u mermeru.

U period izmedju 1909. i 1924. Brankuši je uradio pet  torza. U čitavom njegovom opusu, osim Odranog tela koje predstavlja divnu anatomsku studiju i Molitve, ne nalazimo ni jednu statuu koja bi predstavljala ljudsko telo u potpunosti. Na nadgrobnom spomeniku na groblju Monparnas, na Poljupcu, tela su uklesana u kamenu ploču, kao neki reljefi.

To ćemo lako objasniti: Brankuši je sam pravio skulpture, klesao kamen, dubio ili tesao drvo, modelovao glinu, sam je dovršavao bronze, nakon vadjenja iz peći, brusio ih i polirao svojeručno, tako da nije mogao da stvara dela velikih  razmera. Izuzev  spomenika na groblju u Buzau (Molitva), spomenika  sa Monparnasa (Poljubac), Memorijalnog kompleksa u Trgu Žiu (Stub beskraja) i poslednje verzije Petla, većina Brankušijevih skulptura je skromnih dimenzija.

U prikazivanju ljudskog  lika, zaustavimo se na glavama, bistama i nekoliko muških i ženskih torza.

Na Torzu nastalom 1909. godine iz Regionalnog muzeja umetnosti u Krajovi (deo bivše kolekcije Viktora N. Popa – Brankušijev svadbeni poklon), mermer ima ružičastu providnost, bedro je oživljeno zakrivljenom oblinom i punoćom, dok materija dobija opipljive vrednosti, i kao da  traži milovanje na blago zaobljenim mestima.

Torzo mladića iz 1919. ostvaren u drvetu, verzija koja se nalazi u Umetničkom muzeju u Filadelfiji, a koja potiče iz kolekcije Arensberg, kao i varijanta u bronzi u Umetničkom muzeju u Klivlendu, krajnje  je jednostavan: jedan debeli cilindar, se razdvaja u donjem delu na  druga dva cilindra suprotno nagnuta, sugerišući par nogu. Čitava kompozicija se svojim ivicama oslanja na postolje, dok glavni  cilindar neodoljivo podseća na stablo drveta. Aluzija na vezu izmedju biljnog i životinjskog carstva je očita.

Torzo devojke u oniksu iz 1923. u Umetničkom muzeju u Filadelfiji ( bivša kolekcija Galatin), koristi opipljivost materijala i njegovu transparentnost sa pravim majstorstvom. Zaobljenja su toplija, šira, a jajasti oblik, isečen na kraju, dobija svetlost i dopušta da je prekrije skrivenom strašću.

Osećaj ispunjenosti i sreće koju bi trebalo da imaju posmatrači Brankušijevog stvaralaštva, najbolje je ilustrovan u ovom delu.

Četvrti period je vreme od 1916. do kraja 1933. Ovde valja smestiti jedan broj Usnulih muza, sve  portrete Gospodje Pogani, Portret Nensi Kunard, Portret Ajlin Lejn, Portrete Džejmsa Džojsa, Portret Bendžamina Fundojanua.

Peti period je vreme od 1937. do kraja 1941. On uključuje Brankušijev put u Indiju i izradu projekta Hrama kontenplacije i oslobodjenja, put u Rumuniju i potpunu posvećenost skulpturama namenjenim Memorijalnom kompleksu u Trgu Žiu.

Putovanje  u Indiju značilo je ispunjenje jednog sna. Iz priča je zavoleo Indiju, zavoleo njeno šarenilo i divlju, izvornu lepotu  tog „sagorelog Istoka“. Pozvan od strane maharadže Ješvanta Holkara iz Indora, koji mu je tražio projekat za izgradnju Hrama kontenplacije i oslobodjenja, Brankuši se krajem novembra 1937. godine ukrcao na brod “Biancamano“ u Djenovi i stigao u Indor, 1. januara 1938. i smestio  u kuću, namenjenu gostima iz Evrope, pored  palate Manik Bag.

Nije se sreo sa maharadžom, jer je ovaj otišao u lov na tigrove, ali je tokom tronedeljnog boravka u Indoru, posetio sveta mesta u Bagu, Manduu i Mahešvaru, sa njihovim lavirintskim tunelima i podzemnim zidovima sa nišama, koja su predstavljala odmorišta radi pribranosti i kontenplacije. Nema sumnje da je Brankuši bio duboko impresioniran onim što je video u Indiji.

Spoljni  oblik mauzoleja, u Brankušijjevoj viziji, bilo je ogromno jaje, monumentalna replika Početka sveta, jaje iz kolekcije H. P. Rošea. Jaje je trebalo da  odaje utisak da je položeno  na travu livade, koja se prostire ispred maharadžine palate, kao da ga je neka misteriozna ptica tamo ostavila, nestavši potom u visinama Himalaja.Maharadža je odustao od gradnje usled političkih dogadjaja iz 1938. i svetskog rata koji je počeo  u jesen 1939. godine.

I konačno, 1941. završio je  ciklus Ptice savršenstva, započet još daleke 1910. godine.

Memorijalni kompleks  u Trgu Žiu podignut u periodu od 1937. do 1938. godine u slavu heroja iz županije Gorž, poginulim u Prvom svetskom ratu, čine tri osnovne celine: Sto ćutanja, Kapija poljupca i Stub beskraja. Za razliku od drugih Brankušijevih skulptura, koje su spremne da polete sa postolja, put nebeskih visina, ova tri dela su čvrsto usadjena u zemlju. Iz  zemlje se podižu Sto ćutanja, Kapija poljupca i Stub beskraja, i kao da stavljaju pečat na misao da izrastaju iz rodne grude.

Brankušijev Stub beskraja nam nudi primer simetrije koja se postiže ponavljanjem. Nije slučajnost što ovo božanstveno vazdušasto drveće zadivljujućih proporcija poseduje sve poznate  simetrije. Premeštanjem jedne celine, stub se vraća u svoj prvobitni položaj. Štaviše, on predstavlja bilateralnu simetriju sa 4 vertikalne i 2 horizontalne strane. Kružna simetrija se javlja ako  okrenemo  Stub na osi za 90 stepeni. Sve ove simetrije su prostorne.

Magična moć ovog Stuba je neograničena: ona se temelji na vertikalnoj procesiji koja preovladava u celokupnom Brankušijevom stvaralaštvu, i na taj način Stub beskraja se javlja kao, zaista, jedan duhovni testament velikog skulptora.

Memorijalni kompleks u Trgu Žiu je najdublje i najnežnije delo u istoriji rumunske umetnosti. Malo je naroda u svetu koji se mogu podičiti spomenicima ove vrste. Ceo kompleks je koncipiran  kao nevidljiva, svečana  povorka duša heroja koja tri puta zastaje na putu ka uspenju na nebo.

Kada posmatramo ovaj veličanstveni spomenik herojima, imamo osećaj vedrine, smirenosti, sabranosti, pomirenja sa zakonima prirode, pobožnosti, koju inspiriše harmonija proporcija, velikodušnost ritma i duhovna dimenzija celine. Brankušijeva  skulptura zrači vedrinom koja je brani od bilo kakvog spoljašnjeg uznemiravanja.

Konstantin Brankuši je je div moderne umetnosti, a Trgu Žiu je srebrna činija u kojoj se ogleda njegova duša.

Nema nikakve  sumnje da je period  izmedju dva svetska rata  bio najplodniji i najbogatiji u Brankušijevom životu. U tih dvadeset godina od 1919. do 1939. stvorio je svoja najznačajnija dela, imao  tri privatne izložbe u Njujorku, učestvovao na 57 kolektivnih  izložbi od kojih su 23 bile u Sjedinjenim Američkim Državama, 16 u Francuskoj, 5 u Rumuniji i 13 u sledećim zemljama: Engleska, Kanada, Brazil, SSSR, Belgija, Holandija,  Nemačka. Putovao je četiri puta u Ameriku i osam puta u Rumuniju, a obišao je i Italiju, Indiju, Švajcarsku, Belgiju, Holandiju, Čehoslovačku, Grčku, Tursku, Egipat, Španiju, Korziku i Azurnu obalu.

Počev od 1939. Brankuši se sve više  povlačio u svoj atelje u Impas Ronsanu. Shvatio je da se njegova sudbina umetnika završila.  ”Ja više nisam deo ovog sveta, udaljio sam se i odvojio od sebe. Sada sam u svetu suština.”

Sve se teže rastajao od svojih skulptura koje je pazio, glancao, uvijao u krpe, kako bi ih zaštitio od bilo kakvog dodira i sačuvao njihov blistav sjaj. Pokazivao ih je s vremena na vreme, onima koji su dolazili da posete njegov atelje. Osećao je da mu se približava kraj, pa je i noći provodio u ateljeu. Bojao se mraka i nekakve nedefinisane, tajanstvene  sile, koja bi pod okriljem noći mogla da mu otme  skulpture.

Odbijao je svaku pomisao da proda neko svoje delo. Spavao  je pored svojih skulptura,  razgovarao sa njima i čuvao ih od zlih duhova, onako kako je njega mati njegova čuvala, dok je bio dete, u Hobici. Ne poznajem čoveka, koji više od njega zaslužuje ime skulptora; on je sav svoj život posvetio umetnosti svojoj.

 Proživeo je šesdeset i pet burnih godina života, i kako je vreme promicalo, snaga ga je sve više napuštala. Za vreme nacističke okupacije Pariza, Brankuši je izabrao dostojanstveno ćutanje. Povukao se u svoj svet, u svoj atelje u Impas Ronsanu, i nije učestvovao ni na jednoj umetničkoj manifestaciji sve do Oslobodjenja.

Godine 1954. godine pao je i polomio vrat butne kosti. Nakon toga ostao je hrom u nogu i kretao se uz pomoć štapa. Zdravstveno stanje mu se pogoršavalo iz dana u dan. Imao je  problema sa srcem i bubrezima, jer nije hteo da se prirdžava terapije koju su mu lekari preporučili. Poboljevao je, ali se nije tužio.  Sedeo je, u svom ateljeu, uz kafu, sa bolesnom izmučenošću, ali nije želeo  da  ode u bolnicu.

Rumun Pasku Atanasiju, njegov lični lekar, molio ga je i, preklinjao  da ode  na kliniku  i  tamo dobije  adekvatno lečenje  koje bi mu  produžio  život. Brankuši ga je odbio, rekavši: ”Ja ne mogu da budem toliko loš roditelj i ostavim svoju decu (čitaj skulpture) bez ikakve zaštite. Bolje da sačekam Boga kod mene  u ateljeu.”

I sačekao je kraj pomiren sa  samim sobom, sa onom smirenošću i pijetetom koji je nekada otelotvorio  u svojoj skulpturi Molitva.

Konstantin Brankuši umro je 16. marta 1957. u Parizu. Tri dana potom, sahranjen je na Monparnasovskom groblju, gde i danas počiva.

Ostala su nam njegova dela i prati nas legenda njegovog života.

Kada se posmatra Brankušijevo stvaralaštvo, treba imati na umu i činjenicu da je on  živeo i stvarao u jednom od najtežih perioda ljudske istorije; prošao je kroz pakao Prvog svetskog rata, osetio na sopstvenoj koži bedu i siromaštvo u godinama Velike ekonomske krize, preživeo ludilo Drugog svetskog rata.

Prolazile  su godine, a Brankuši je sve redje izlagao. Uoči svog 80 – tog rodjendana, pristao je da predstavi, poslednji put svoje delo  na velikoj retrospektivnosj izložbi. Ali ne u Parizu, već u Njujorku. Džejms Džonson Svini, kritičar umetnosti svetskog renomea, i direktor Muzeja Solomon R. Gugenhajm, je bio zadužen za njenu postavku.

     Sakupio je 59 skulptura i 10 crteža i gvaša, od kojih je samo 6 skulptura i 3 crteža još uvek pripadalo Brankušiju. Sve ostale su bile deo kolekcija američkih  muzeja u Filadelfiji, Njujorku, Čikagu, Nju Hejvenu, Palma Biču (27 skulptura i 4 crteža), ili deo privatnih  američkih, francuskih ili brazilskih izložbi (25 skulptura i 3 crteža). Samo je jedna skulptura Petao ( umetnička slika jednog  radosnog krika), u poliranoj bronzi, poticala iz Narodnog muzeja moderne umetnosti u Parizu.

Ova retrospektivna izložba, otvorena 25. oktobra 1955. u Muzeju Solomon R. Gugenhajm, imala je planetarni odjek. Brojni članci o Brankušiju pisani u godinama koje su usledile, nesporno su potvrdili njegov doprinos u razvoju likovnog jezika moderne umetnosti.

Pol Firens je 1957. izmedju ostalog napisao:” Konstantin Brankuši ne dolazi do apstrakcije, već do produhovljavanja materije, stvarajući sopstvenu geometriju. Strukturama koje realizuje dodaje se duhovna snaga i organski život: sve uzbudjuje, kao da se šire krila i čuje lupanje srca. To je srce sveta”.

Rene Ujg  je 1961. napisao: ” Vajarstvo se više ne  ograničava na prkos njegovog statičnog stanja evociranjem pokreta, kao što je to bio slučaj kod Karpoa i Rodena. Pokret postaje njegov glavni generator. Ptica savršenstva, na primer, ima iste krive linije koje je aerodinamika nametnula  onim  brzim stvarima, kao automobilima, avionima, kosmičkim  raketama. Zbog toga je Brankuši veliki prethodnik savremenog dinamizma, elastičnih i zategnutih krivih  linija koje su ponos  arhitekture i savremene  tehnike”.

Brankuši je vajao svetlošću. I  zaista, niko u istoriji skulpture, nije znao da   istakne sa toliko veštine snagu svetlosti i njenu sposobnost da preobrazi materiju.

Pesma ljubavi i radosti, uzdiže se iz ove vedre i sjajne umetnosti koja svojim korenima zabijenim u dubine praistorije, svojom težnjom ka univerzalnom, svojom inovativnom  smelošću, predstavlja pobedu umetnika nad smrću. Ima li išta na svetu, što je čovečnije i plemenitije  od ovoga!

Žan Kasu je, 1963. godine  napisao : “Ovaj mudrac, ovaj primitivac, ostaje jedna od najvećih  ličnosti u umetnosti svih vremena”.

 Okrepljuje konstatacija da vreme, koje toliko puta ruši, može veoma dobro i da zida. Kao u slučaju pisca ovih redaka, koji  već 53 godine  obeležava  datum  Brankušijevog dolaska na svet i, datum Brankušijevog odlaska sa ovog sveta. Činio je to na različite načine: tekstovima, predavanjima, a  2007, povodom 50 godina od smrti umetnika, priredio je  izložbu fotografija Brankušijevih dela u niškom Kulturnom centru.

                                                                                                                     Priredio prof. Kamenko M.MARKOVIĆ

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.