Kolumna

Spomen na maćiju Jerkinju

„Milosovooooooooo, o Milosovo, donesete mi leb! I gaće i košulju da mi sašijete pa da si idem dom, neću vi više služim!“

Momče je već bil, sedamnajestu je uvatil, znal je i za sram i za muku. Oteramo ovce na Vuštin breg, toj ni je tag bila naša rabota, pa kad ogladnejemo, pojedemo onoj kojo sam ja ponel d-imam za cel dan. Kad počnu da ni krče creva, on se ukači na vr brdo pa zavika kolko najjako može, ono… odjekuje i u dolinu i niz dolinu.

Milosova mu je bila tetka, na mater mu sestra rođena. Odala je se u pobogatu kuću, sve su imali, i čeljad i stoku i imanje i puni ambari. Njegova je se mati u sirotinjsku kuću odala. Za lebac nesu imali pa su ga praćali kude tetku da prezimi služejeći, od Gmitrovdan do Đurđovdan. Da se izrani berem dokle se ništa u gradinu ne rađa i da mu edne prtene gaće i ednu košuljku sašiju. Ali je se kude tetku za lebac patil, patil je se jadan ko kude najgori dušmani da je služil. Pa i ja sas njega sam se patil, na moi nesam smejal reknem kako i ja gladan trpim, ne mogajeći da jedem, a on da me mene gleda, gladan.

I kako ga je njega taj ljuljka zaljuljala, takoj je se i produžilo, sas trpenje i nemanje i muku golemu.

Jal mu umre mati, njega i brata postaroga je ostajila, i tatka mučenoga, što se neje umejal obrne bez ženu. Pa je odma po toj iz pečalbu dovel Jerkinju, bez decu je bila, mlada udavica. I pet deteti je ona kude njega narađala.

Nekako u isto vreme umrel je na Milosovu muž pa je ona drugoga muža privela i više voj neje trebal sluga kako dokle je onija prvnji, boležljiv, bil živ.

Jerkinja si je, kako i svaka maćija, njojnu decu gledala, starajeći se za nji d-ima, za njeg i brata mesto u kuću neje ni imalo. Brat mu je u mornaricu vojsku služil, tri godine neje doodil dom. Po toj, kad je videl kva je stvar u kuću, vatil je svet i k’o im je rekal, više me neće vidite, takoj je i bilo.

Ovija vojsku neje ni služil. Odbili ga, vikaoše, neje imal težinu. Tag, ko da je se i on prospal. Vatil je i on svet, al je doodil ovag-onag u selo. Da vrne na tatka paru što mu je dal kada je pošal u svet, da na braću sune fišek bolbole, da mu se maćija žali na nemanje i na muku, i kako se oće vrne kude njojni, ne mož više bedu podnese.

Nekva se kašljica beše pojavila, kosila je i mlado i staro, tuj zimu nema koja kuća neje prozavjala. U njinu kuću nijedno dete neje preteklo. Ni tatko. Asli je Jerkinja ostala, cel d’n i svu noć da zavija, od žal, od bedu, od stra.

Neje imal kude, ako je se on za zalok lebac patil kude nju. Doodil je, donosil, daval kolko je mogal. Dokle mu jemput ne rekoše: njojan del od njegovu dedovinu što je od muža nasledila, na drugi prepisala. Begim, da ju sarane pri njojni, redovi da voj izvedu i svećice na svi da pale dokle su živi. Kako je toj čul, njegov del što je nasledil je prodal i otag se neje povrnul.

Jerkinju su našli jednu zimu, glad li je, zima li je, kuj će ga znaje. Kojem je imanje dala, saranili su ju, parastasi su voj svi odjemput na prvu subotu turili, toj je se sav narod dzveril, živ grej. I nesu se više povrnuli.

Kuća voj se po toj sasvema srinula.

Onej njive, što ji je prepisala begim red da voj izvedu, svećicu da voj zapale, kojo god da poseju, eli ič i ne nica, eli nikne pa se isuši, eli i ne rodi. Teoše ji prodadu, ono, nema kuj da kupi. Pa ji manuše rabote. Ne znaje se koje je poviše u trnje i u travu uraslo, onej njive eli onija grobovi.

Kad je se vrnul, posle ima jedno 40 godine, poznali su ga po oči, materine. Kupi placak, napraji kućiče, dovede si ženu. Od Đurđovdan do Gmitrovdan si sede u selo.

Kvo će, duševan. Iseče onoj trnje, pokosi travu, podiže spomenici na svi njegovi. I na Jerkinju, maćiju.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com