Kultura

Sećanje na Milenka Popovića

Pisac knjige koja je pre četrdeset godina ponudila čitaocima nepoznate detalje iz života dvojice velikih pesnika  Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog.

Godine 1984. godine, odmah po objavljivanju, knjiga “Crnjanski  izmedju dva sveta”,  izazvala je  veliko interesovanje javnosti.

Tom  knjigom  Milenko Popović je ponudio radoznalom čitaocu nešto novo, sasvim lično o Jovanu Dučiću i Milošu Crnjanskom.

Naime, Popović  je proveo četiri godine uz Dučića, na poslovima  atašea  za štampu, u Rimu, i bio onaj koji ga je poslednji ispratio do akvadroma u Lisabonu, sa kojeg je pesnik  1941. odleteo u Ameriku.

Sa Milošem Crnjanskim se susretao pune tri godine u Rimu, u godinama  koje su prethodile Drugom svetskom ratu.

Koncem leta 1984. godine, upoznao  sam gospodina  Milenka Popovića. Pisac, prevodilac sa engleskog, italijanskog i francuskog  jezika, doktor ekonomskih  nauka, srdačan, topao,  elokventan, lako je osvajao ljude.  Vidjali  smo se  u Beogradu, najčešće u Skadarliji, i u Bolonji, gde je živeo.  Danima smo razgovarali o Jovanu Dučiću i Milošu Crnjanskom. Popović je govorio tiho, prefinjenim književnim jezikom, bilo je milina slušati ga.  Osetio sam,  da iz njegovih izgovorenih rečenica izbija  neskriveno divljenje prema Dučiću i Crnjanskom. Na moje pitanje čiji bi život radije proživeo ( da je kojim slučajem to moguće), Jovanov ili Milošev, Popović je  odgovorio:Jovanov.

On je bio čovek blage naravi, uvek nasmejan, lako je osvajao ljude.  U Rimu je fascinirao Musolinija pričajući mu o starom srpskom slikarstvu na tlu današnje Makedonije.  Žene su ludovale za njim ali je on  uvek bio iskren u kontaktu sa  njima, pa i u kratkim susretima. Evo jednog primera koji to svedoči. Jednoga dana vraćali smo se iz šetnje i Dučić je pred palatom Borgeze sreo mladu princezu Borgeze. Dučić je bio  sav ozaren  pred  tom  devojčicom, upoznao me sa njom, a zatim su nastavili lagano da koračaju ka vratima palate. Princeza se topila u slasti Dučićevih reči. Kada su stigli do vrata, Dučić je poljubio princezi ruku i rastali su se oboje zadovoljni. Miloš Crnjanski je živeo život  paćenika.  U njegovom  liku uvek je bilo  nekakvog  jada, paćeništva slovenske  duše, potrebe za patnjom kao jedinom istinom.

Kada bi nas  umorile  priče o Dučiću i Crnjanskom,  prelazili  smo, sa jednakim žarom, na  francusku i italijansku umetnost. Pričali smo o arhitekturi, slikarstvu, literaturi, skulpturi.   Najviše vremena  trošili smo na  Mikelandjela  Buonarotija, na njegove freske u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu, i na  njegove “robove” iz Luvra.

U neizbrisivom sećanju ostala mi je  jedna večera u Skadarliji. Negde oko ponoći, dok smo  pijuckali  “vranac”,   nedaleko od   nas  pevala je i igrala jedna mlada  žena. Njena  raskošna  lepota, njena strasna igra, bla je to veče duša Beograda.  Omamljiva lepota beogrdskih noći razgalila je Milenkovu dušu, pa se latio priča  o ženama, koje je,   osvajao  na  način koji je njima odgovarao, a ne snagom muškosti  ili upornosti.  Činio sam to po ugledu na Dučića, kazao je Popović.

Prošle  su četiri decenije od našeg  prvog susreta, a ja  sam sačuvao  u sećanju svaku njegovu izgovorenu rečenicu i  zapamtio svaki  njegov gest. Pamtim Milenka Popovića još po nečemu, po  brojnim razglednicama  koje mi je  slao iz Italije ali i sa svojih  brojnih putovanja  po svetu. Imam ih oko tridesetak. Evo jedne, na čijem  reversu, rukom ispisano stoji:  Dragi profesore, rado vas se sećam i srdačno pozdravljam. Vaš Milenko Popović.  (Na aversu raglednice prikazan je detalj sa Mikelandjelovog  Strašnog suda u Sikstinskoj  kapeli u Vatikanu).

Milenka Popovića nema više medju nama, sišao je sa velike pozornice čovečanstva i zakoračio u legendu”,  Kamenko M. Marković .

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

8 Komentara

  1. Divna priča. Takve su i sve druge koje piše gospodin Kamenko Marković, čiji je život, sva je prilika, veoma uzbudljiv. Volela bi da ima više ovakvih tekstova, kao i tekstova iz sveta istorije umetnosti.Pozdrav.

  2. Уживао сам читајући овај текст. Тако је и код осталих текстова које потписује непоновљиви Каменко Марковић. Ово су чланци из којих се учи. Хвала свима, навише Марковићу и волео бих да га често има.

  3. SJAJAN ČOVEK
    PROFESORA KAMENKA MARKOVIĆA SAM SLUŠAO NAJMANJE DVADESET PUTA KADA JE GOVORIO O REMBRANTU , RUBENSU, VELASKEZU, SEZANU, BRANKUŠIJU, SAVI ŠUMANOVIĆU, DJORDJU KRSTIĆU briljantan stručnjak, elekventan, , sjajan govornik koji snagom reči i emocija privlači slušaoca za sebe. Čitao sam na niškim portalima na desetine njegovih tekstova i tekstova napisanih o njemu. On mi nekako liči na renesansnog čoveka: profesor univerziteta, pisac, pesnik, slikar, humanista- koji godinama brine o velikom broju mačaka. Sva je prilika da je Marković puno putovao Jugoslavijom i svetom i da je upoznmao veliki broj zanimljivih ljudi. sa kojimaje razgovarao i o tim susretima , kasnije pisao. Takav je i ovaj sjajno napisani tekst. Bravo za sve i samo napred..

  4. Pisac sjajnih knjiga i autor poetično napisanih tekstova. Predavao mi je na fakultetu. Obožavali smo njegova predavanja u kojima smo istinski uživali. Raskošnim jezikom i neverovatnim darom za pričanje učinio mi je godine studiranja nezaboravnim. Kada nam je u pauzama ili u kafiću dok je ispijao svoj kapućino, pričao o godinama provedenim u Amsterdam, bilo je milina slušati ga., OPčinjen Ftancuskom, koja je u njegovom srcu, kako je govorio, pričajući nam o Parizu, o pariskim noćima, o njegovim nastojanjima da obidje sve lokacije kojima se kretao Brankuši i pariska umetnička elita koja je u prvoj deceniji XX veka formirala estetiku veka, činio je to tako slikovito i tako sugestivno da smo prosto uživali. govorio je sa toliko ljubavi, sa toliko strasti, da bi i onaj koji nije zainteresovan za umetnost morao da zavoli Pariz.ećanje na profesora Markovića čini meradosnom i ispunjava srećom. Hvala.

  5. U svoju knjigu “Jovan Dučić izmedju dva sveta”, Marković je naveo jedan deo razgovora sa gospodinom Milenkom Popovićem. Razgovor je bio vezan za Dučića i Crnjanskog. To su veoma zanimljivi odgovori iz prve ruke. Ono što je važno a tiče se profesora Kamenka Markovića je to da je on u nekadašnjoj Jugoslaviji razgovarao sa velikim brojem znamenitih ličnosti iz sveta umetnosti i sporta. U intervjuu datom “Niškom portalu”, navedena su ta imena, medju kojima su dominirali ljudi iz sveta literature i slikarstva.

  6. Pamtim profesora Markovića još iz vremena kada je devedesetih godina u Domu Vojske u Nišu imao predavanje o Jovanu Dučiću, na kojem je uz gitaru učestvovao i Vladimir Crnomarković. Govorio je sjajno o Dučiću a izložba fotografija i likovnih radova o Dučiću i njegovim kolegama bila je posebno zanimljiva. Oduvek je sjajno govorio i pisao. U nezaboravnoj uspomeni ostala su mi njegova gostovanja na Radio NIšu, emisija “Gost u 9, kod Duška Radosavljevića gde je govorio o mnogim slikarima i pesnicima. Priča o Milošu Crnjanskom i njegovim susretima sa njim bila je antologijska .Sada već uveliko poznat i priznat od autoriteta, Marković je, za poslednjih 30 godina, izvan svog radnog mesta- profesora, održao oko 100 predavanja u Nišu. Kapa dole ovom sjajnom poznavaocu umetnosti i čoveku koji je poznavao brojne ljude iz sveta umetnosti i sporta u Jugoslaviji. Bilo bi korisno za sam Grad kada bi neko sakupio i spakovao u knjigu, ne samo Markovićeve aktivnosti već i ono što je radio Slavoljub Obradović.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com