Sedam mučnih dana trajala je porodična agonija. “Očeva se ne sme pogaziti” čak ni po cenu života, uskoro će porodicu zaviti u crno. Stvari stoje tako i, imaju li se okolnosti u vidu, nikakva sila tu više ništa ne može promenti. “Očeva se ne sme pogaziti” biće plaćena jednim mladim, tek započetim životom. I niko iz kuće, a jedino su ukućani bili svesni drame koja im se odigrava pred očima, ni reč ne sme da izusti niti da bilo šta pokuša kako bi se nesreća koja im visi nad glavama i preti da uništvi čitavu porodicu, sprečila.
Neki težak vazduh uvukao se u kuću pa prosto truje. Svetlost se jedva pomalja kroz teške tamne zavese, navučene na prozore i preko dana, kao da se eventualnim posetiocima i radoznalcima koji tek po ćutanju koje iz nje dipire, naslućuju da se u kući nešto neobično i strašno dešava, poručuje da nisu dobrodošli. Niko ne progovara ni reč.
Svi se sklanjaju jedni od drugih. Ne da se ne bi pogledali u oči jer, otkako je otac saopštio turobnu vest kao činjenicu i ne pitajući za ničije mišljenje, klonili su se da se jedno drugom nađu na putu, nego i zbog opasnosti da bilo koji gest izazove jauk kojim će biti označen početak kraja. Mati, kao I uvek, nije smela ni
da uzdiše, taman posla da joj neko vidi suze. Sagnute glave, troma koraka i očiju iz kojih je vrištala bol, molila se u sebi toliko tiho da je nije odavalo ni pomicanje usana dok je izgovarala u mislima najtoplije molitve praćene zavetovanjima “samo ako… Svevišnji, Majka Božja, Sveta Petka, Sveti Vasilije Ostroški i svi sveci čijih je imena mogla da se seti u danima potpunog očaja, bace pogled i na nju, grešnu, i učine nemoguće”. Da se “očeva se ne sme”… ipak pogazi i da se senke i smrti i propasti sklone s krova njihove kuće.
Otac je rekao svoje, najpre tamo gde je trebalo reći pa zatim i ukućanima i ništa ga se više nije ticalo. Sem da se ispuni njegova data reč. Da mu se svet ne smeje. Da niko ne uperi prst u njega. Da ga se preci ne zastide. Da spreči ono što mu gotovo izvesno sleduje, ne bude li tako kako je obećao. I čitavoj porodici što sledi, zajedno s njim, ne bude li po njegovom.
Njegovi odavano nemoćni roditelji se ionako ni za šta više nisu pitali. Jedino do čega im je bilo stalo jeste njihova ušuškanost i sigurnost, što je po svemu sudeći u poslednje vreme bilo ozbiljno poljuljano. Posluga tih dana nije ni imala posla. Posle nekoliko netaknutih obroka koje su zalud postavljali pa ih dizali i bacali svinjama, odustali su od kuvanja. Jedino je voda donošena u ogromnim količinama. Da spere gorčinu iz usta, tragove suza sa lica i, ako je to ikako moguće, odagna onaj osećaj krivice koji su svi na svoj način imali i svi su ga od ostalih
vešto skrivali.
Samo zato jer “očeva se ne sme pogaziti”.
***
Mesecima pre toga u jednoj drugoj, istinski bogatoj kući, u jednom velikom obližnjem selu, očekivala se jedna druga smrt. Jednog oca porodice bolest je oborila u postelju i bilo je samo pitanje dana kada će otići Gospodu na istinu. Posle prvog šoka koji je uzrdmao njegovu veliku porodicu… kud će, šta će, kako će svi oni…
kada je on sve poslove držao u svojim rukama i jedini raspolagao svim blagom, čije razmere njima i nisu bile baš jasne, kao što nisu znali ni delimičan spisak njegovih poslovnih prijatelja, niti te daleke adrese s kojih su dolazili pamuk i pirinač i skupa pića i retke namirnice, počela su domunđavanja među braćom, njegovim sinovima koji su već i sami počeli da stare. Oduvek se znalo ko je sa kim mogao i u vatru i u vodu, ko je kome zavideo i ko je na koga mogao računati.
Ko je samo krao Bogu dane, a ko ispunjavao sve one zadatke što bi ih otac koji drži sve poslovne konce u svojim rukama, svom sinu poverio. A noću bi se ta, šapatom i krišom od drugih odvijana domunđavanja, selila u bračne postelje. Žena svakog od njih imala je nešto važno da saopšti mužu, u strahu da ga braća ne prevare, iskoriste, oštete. Jednom, kad počnu da se dele. Kad se starac iz polusvesti preseli u carstvo nebesko.
Kad li će?
Promicao je dan za danom, dok su se dve velike agonije paralelno odvijale u toj bogatoj kući čije kamene zidine nisu ni sanjale da se među njima takvo šta može događati. Jednu je, sam, skrhan bolešću i izdajom svojih sinova, preživljavao otac, lebdeći tako razočaran između života i smrti, napola nesvestan sveta oko sebe, napola dovoljno budan da ipak ponešto i čuje, dok su, posle kratkog zatišja prouzrokovanim šokom od saznanja o očevom očekivanom kraju, sinovi polako dolazili sebi. Prepoznavao je najpre, više po koracima nego po glasovima, ko se sa kim sklanjao kako bi pleli mrežu oko ostale braće, u nameri da što veći deo porodičnog imetka
prigrabe za sebe.
Pa hoće li već jednom?
A kada su valjda iscrpli sve mogućnosti u tom međusobnom tajnom nadmudrivanju, ta druga agonija, agonija bratske podele posle očeve isčekivane i sasvim izvesne smrti, postala je svakodnevna svađa praćena psovkama, pretnjama i ucenama. Više nisu imali obzira ne samo jedni prema drugima, već ni prema umirućem ocu. Danima niko, sem njegovog vernog sluge kome je jednom davno spasio život i time kupio njegovu odanost za čitav život, ne bi ušao u njegovu sobu. Niti bi iko bar pitao kako je. U stvari, to kako je davno je već zamenilo drugo, za
njih daleko važnije pitanje – kad će.
Ne zna se da li je Gospod tako hteo ili je onaj petrolej, koji mu je kašičicom svakog dana verni sluga gurao u usta pomogo, tek… starac je jednog dana osvanuo potpuno svestan i sebe i svega oko sebe. Ćutao je sve dok nije smislio šta će i kako će, a onda se jednog dana još pre svitanja uz pomoć sluge uredio i otišao u grad do beležnika, sa kojim je već imao ugovoren susret. Uredio je tako da svaki sin dobije deo onog imanja koje je on od svojih predaka nasledio, dovoljno novaca da svako sebi sagradi krov nad glavom i da ishrani svoju porodicu u narednih godinu dana, dok ne stanu na svoje noge. Kako će to stajanje konačno na svojim, ne na očevim
nogama, izvesti, nije ga se ticalo.
Kada je najstariji sin video oca koji u pratnji sluge ulazi u kuću, sav nagizdan, malo ispijen od dugog ležanja, nije rekao ni reč. Samo se dovukao do najbliže fotelje i klonuo u nju. Poznavajući odlično svog oca, sve mu je bilo jasno. Braća koja su se ubrzo okupila – loše vesti se nažalost najbrže šire, s nevericom su posmatrali oca pa slugu pa jedni druge, očekujući da neko već jednom progovori.
Nije bilo mnogo… u stvari uopšte nije bilo priče, izuzme li se ono nekoliko šturih i hladnih reči s primesama oćutanog prekora, koje im je otac izrekao stavljajući ih pred svršen čin. Mogli su, kasnije, sami između sebe ili sa svojim ženama da se ispričaju do mile volje, ne birajući reči na račun vaskrslog starca kome su, izgleda, vrane popile mozak pa ih je skoro pa razbaštinio. Šta će njemu, uostalom, onoliko bogatstvo, kolko god da je prevario Svetog Petra, neće se taj naživeti, bili su sigurni u to.
Za oca više nisu postojali. Ni oni, ni njihove žene, ni mnogobrojna im čeljad. Šta, uostalom, ima više da kaže o onima koji za dugih meseci njegove agonije nisu ni prekoračili prag njegove bolesničke sobe, niti su se ijednom pomolili za njegovo izlečenje.
Njegovu pažnju već je zaokupila druga priča. Sluga mu je, dok se on oporavljao u laganim šetnjama po maslinjaku i zahvaljujući prefinjenoj hrani koju mu je spravljala najbolja kuvarica u gradu, sačinio spisak svih gradskih udavača, zajedno sa informacijama o materijalnom stanju – čitati, poslovanju, njihovih očeva. Opredelio se za onog koji je imao dve kćeri, taman stasale za udaju, jednoj je bilo 15, a druga je starija godinu dana, a kome su kola krenula nizbrdo toliko da je bankrot bio sve izvesniji.
Dogovorili su se, on I budući tast, koju deceniju mlađi od njega, dok su popili po lozu. Žena će mu biti starija kći. Finansijski detalji ovog, više poslovnog nego rodbinskog dogovora, ostali su između njihova četiri oka. Svadba je zakazan za mesec dana.
***
“Neka ti bude, ako se tvoja reč ne sme pogaziti po cenu moje sreće” – saopštila mu je starija kći posle mora prolivenih suza i molbi koje mu je ponavljala grleći njegove noge dok je klečala na kolenima – “Želim da se zna, jer neću da odem jeftino, kao da nisam ni postojala i da niko ne oseti krivicu zbog onoga na šta ste me primorali: moja svadba će ipak biti za 30 dana, pristajem ako već tako mora biti, a 31. dana od danas biće moja sahrana.”
Umesto olakšanja zbog konačnog ćerkinog pristanka, u kući je zavladala još veća tišina. Kao aveti po kući su se kretale majka i ćerke, dok je otac po ceo dan sedeo za stolom ne ispuštajući lulu iz ruke. Baba i deda nisu ni izlazili iz svoje sobe.
Sedmog dana po sestrinom “pristanku” u sobu je uletela mlađa kći. Pošto je najsnažnije što je mogla lupila šakom o sto, podigla je glavu najviše što je mogla, ispravila ramena i saopštila im je šta ima:
“Slušajte me dobro, jer posle mojih reči neću ni muvu više da čujem. Jaaaa ću se udati za njega. I baš me briga. Bolje mi je da deset godina trpim matoru drtinu i da posle živim kako nijedna u ovom gradu nije, nego da čitav život perem noge nekoj budali, kakva bi mi zapala kada otac ozvaniči bankrot. Da, znam sve i nemoj tako da me gledaš, oče, i sam si često govorio da i zidovi imaju uši.”
Izašla je pre nego što je iko od ukućana sastavio usne, raščepljene od čuda koje im je priredilo derište, kakvim su je smatrali do tog trena.
Svadba je bila primerena godinama i statusu mladoženje.
Tast, dovoljno star da svom zetu bude sin, nije bankrotirao. Štaviše, unapredio je poslovanje i stariju kćer je koju godinu kasnije, taman stasalu, bogato udao. Mlađa je godinu dana po udaji rodila devojčicu, pljunutu sebe i godinu kasnije dečaka. Koje je od malih nogu samostalno vaspitavala budući da je, kako se i očekivalo, vrlo rano ostala udovica, već u 27. godini.
Naravno, bogata udovica. Čiji je jedini cilj bio da njeno potomstvo bude samostalno, neustrašivo, sposobno i slobodno. Da znaju da se dignu na noge i kada padnu na glavu. Da vaskrsnu i kada potonu. Da sabiraju i kada im se oduzima.
Bila je uistinu gospodarica ogromne kuće u gradu koju je, ne mogavši da odoli molbama svoje mlade ženice, starac dao da se sagradi pred samu smrt. Nije joj trebalo previše truda da se sugrađanima koji su je one jeseni sa sažaljenjem ispratili u brak, nametne kao mudra, darežljiva kad treba i štedljiva kad proceni da treba biti štedljiv, impulisivna bogatašica lepih manira kad joj se hoće i povremeno preke naravi. Pod njenim budnim okom i zahvaljujući hrabrosti da rizikuje, porodični poslovi u koje je, na svu sreću, muž imao dovoljno vremena da je uvede, bukvalno su procvetali. A bogatstvo je raslo, ni sama sebi nije mogla da veruje prebirući pod svetlošću sveća po zlatnim dukatima u škrinji takođe nasleđenoj od muža.
Volela je i bila voljena, naravno da je sebi dozvolila i taj luksuz, ali je njena intima bila samo njena stvar i o tome nije smelo ni da se pisne. Ne zato što se bilo čega stidela, ako nije osećala stid kada je dozvolila da joj muž postane vršnjak njenog dede, na stid više i nije imala pravo… već stoga što, smatrala je, njena deca koja su još pre rođenja osuđena da rastu bez oca, ne zaslužuju da gledaju bilo kog muškarca pored nje. Kao što nije muškarci koje je za sebe birala nisu zasluživali da ostanu bez potomstva samo zato što ona nije želela više dece.
Sestri je u nekoliko navrata, kada bi ugrabila koji trenutak da joj se požali, davala savete o tome kako da se ponaša prema mužu koji je bio idealna prilika do trenutka kada je kročila u njegovu kuću. Uvidevši da se njeni saveti ne primaju, prestala je da sluša njene jadikovke i uputila je na roditelje, oni će bolje znati šta i kako, baš kao što su znali i da joj ga izaberu. Od sestre je dobila prekore da je nikakva sestra, da joj je moć udarila u glavu i da nema duše.
Nije se mnogo uznemirila. Uostalom, za ono što ona sama jeste mogla je da zahvali jedino sebi. Ako sestrinsku ljubav nije dokazala prihvatajući da se umesto nje uda za starca, neće je dokazati nikad.
Iz zbirke priča “Bombe i bidermajer”
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
