„Što više ne nosiš burmu?”
„Ukradoše” – pokazuje glavom na sprat kuće u kojoj živi – “Prala sam ruke na česmi, burma je bila na koritu, ja odem donekle, okrenem se i… burme nema. U zemlju propala.”
„Neka. Zlato je prokletinja, bar tako kažu. Tim pre, ako je tuđe. Ta pravda bavi, ali se ne zaboravi.”
„Od mene, prosto im bilo. Imam ja muku, daleko veću, pa za burmu i nemam vremena da se sekiram.”
„Ne da li se?”
„Ne da se.”
Išla je, i ne zna više kuda i kome sve nije išla. Кo je gde rekao i ko kako upro prstom. Red doktora, red baba. Red doktora, red odža. Red crkava, red doktora. Red manastira, red samostana, red kaluđerica, red časnih sestara. Red nade, red je oči isplakala. Red biće, red, nema nikad da bude. Red, „oteraće je, dovešće drugu, red „nikad ja drugu neću”. Red prazno, red ništa.
„Da mi doneseš beleg od tebe, od njega, od kućnog praga. I deset sveća u crkvi, ču li, u crkvi kupljenih. Vodu s dvorišne česme i crven konac, nov, nemršen. Ikonu osveštanu, slavsku. I stručak sušenog bosiljka. Ču li?”
Pa posle:
„E ovako, vidiš, ovo ti je ta žena što ti napravila, kad potrošiš vodu iz ove flaše što sam ti prebajala, flašu da baciš na raskrsnicu, koja je uzme, ona je ta… e, ona ti je bacila umotan konac oko struka suvog bosiljka iz njene bašte… znaćeš koja je, samo ona bosiljak sadi međ cvećem… i kljun je od mrtve vrane turila i ključ ukraden sa tuđih vrata. Da se ne raspetljaš dok onaj konac ne spadne sa struka bosiljka, pre nego se bosiljak smrvi. Da samo zlokobne vesti slušaš i da se nikad ne otključaš iz muke. Da ne zapevaš i da ti ne zakmeči. Al’ ima leka, za svaku boles’ ima trava i za svaku muku ima leka, ja kad ti kažem. Deset dana u crkvu d-ideš, svaki dan deset sveća da pališ i deset imena da rekneš, ženskih. Ako ne nađeš koja sadi bosiljak međ cvećem. Desetog dana da spališ sve što ti je u kuću ušlo iz tuđe ruke.”
Sve je radila kako joj je naložila Sevdija iz Ciganske mahale. Sveće palila, i sve poklone koje je dobila, i svaki konac koji se u kući zateko. I ništa.
I marke, sve novčanice od po sto, nosila da zajedno s njima Sevdija sve crne sene spali, gorele marke na njene oči, evo može da se zakune. Posle više nije imala marke i Sevdija nije imala više u šta da sakupi te crne sene pa da ih spali.
I ništa.
***
„Da staviš taj zapis u nedra i sme da ne bude na tebe samo dok se okupaš. Pa opet da ga staviš. I svako jutro ove reči da kažeš, ovom vodicom da se miješ i ovim da prskaš postelju pre nego što sa njim legneš.”
I ništa.
„Ima u susednom selu kamen, šupalj, kroz koji se provlače oni što nemaju dece. Prvo treba da se popnete kozjom stazom, dobra dva sata, da stanete pred kamen, poljubite ga pa da se prekrstite i izgovorite ove reči. Pa se protnete kroz rupu i opet poljubite, prekrstite i iste reči kažete.”
I ništa.
„U manastir da odeš, onaj sa sedam izvora pred portom. Najveću sveću da kupiš, dok zvona za večernje zvone slavskom svecu da se moliš, vodu u flašu da zavatiš sa svakog izvora po malo i u svaki izvor po najveću paru da metneš. Muku koja te dovela da ne pominješ, da veruješ kako je nemaš.”
Tako i činjaše. I ništa.
„Nedovoljno se moliš. Svaki dan, tri puta, ponavljaj molitivu od tvoje želje. Кoliko puta možeš i koliko vremena imaš. Uzmi molitvenik, smisli je sama, ma ja ću ti je reći, zapiši… samo se istrajno moli.”
Tako se molila. I ništa.
Ima neki doktor u tamo nekom gradu, neka doktorka čini čuda u tamo nekoj bolnici, neke travke, neki čajevi, neke babe koje masiraju stomak i isteruju živaka iz žene, neke babe što baju, gase uglenje, sateruju stra’, tope olovo pa u vodi čitaju znake kada ga u nju sipaju.
Tamo je, svuda tamo je bila. I svuda… ništa.
„Na ti ovaj čaj, da popijete večeras pred samo spavanje, al’ oba. I on ne sme da zna za šta je čaj ili od vradžbine nema ništa.”
Nije hteo čaj pred spavanje, pa to ti je. I opet je bilo… ništa.
***
„Кo ti ukrao burmu, od toga ti je ta muka. Navračano ti one noći kad si shvatila da je nema. Da nemaš, da ti se ne da, da ceo život sa istim ciljem lutaš. Dok je ne nađeš, ne nadaj se za ništa.”
***
„Ženo, sa njim ti decu nikad nećeš da imaš. A tvoje te dete na svakom koraku čeka. Nisi jedina koja će da ga ‘ukrade’, da spasi i njega, ne samo sebe. Jer ćeš ti moći da ga imaš, al’ od tebe zavisi imaće li ga on” – ču doktora pred penzijom, dobričinu čija je retko koja pacijentkinja, tako bar tvrde oni što znaju, ostala bezdetna. Posluša li njegov savet po pitanju… metode začeća.
Nije spavala noćima.
Hoće-neće, neće-hoće, kako će, sa kim će, gde će. Кao, ’oće. Кao, ne biva.
***
Bio je sin majstora koji im je radio na kući i bio je mlad k’o rosa. Bradica koja tek niče, pod pazuhom tek se naziru dlake. Poslao ga otac u nedelju, po mistriju koja mu ostala kod njih, nešto kod kuće da obavi kad već ne radi ništa.
U sobu ga je uvela, ni sama se ne seća kako, spustila se pred njim na kolena i tiho rekla: „Molim te.”
Sve je uradila sama. Bez stida i bez žurbe. Stegla mu ruku umesto poljupca, na kraju, i tiho rekla hvala. Otišao je crven u licu, još drhteći od slasti prvi put kušane.
***
„Posle petnaest godina, eeeeeeej, Bog me pogledao, sina mi poslao kad sam prestao da se nadam. Šta pije kafana? Noćas tata časti.”
Кad je sledećeg proleća kopala baštu pa rešila da počupa bokor nekakvog jedva roze božura u hladu, ispod motike se pojavila kao sunce žuta, njena venčana burma. Što je onomad još… kao… u zemlju štukla.
Iz knjige u pripremi: Bombe i bidermajer
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
