Povodom smrti smrti glumca Žarka Lauševića….
PISMO IZ ZATVORA
Lativši se pisanja drugog dela knjige „Glumci za sva vremena 2“, godine 1995. (izdanje Direkcije za javne gradske manifestacije – Niš i JNIP „Narodne novine“), neprestano sam bio opsednut pitanjem:kako napraviti razgovor sa Žarkom Lauševićem, dobitnikom Gran – pri „Ćele kula“ (1993) za ulogu Alekse u filmu Bolje od bekstva Miroslava Lekića pošto je dve godine u istražnom zatvoru. Nemili događaj leta 1993. godine na terasi podgoričkog kafića, pucnji i ubistva, zatim sudski proces, otrgli su Žarka Lauševića, miljenika publike, pozorišnog, filmskog i televizijskog buntovnika s razlogom, jednog od najmarkantnijih jugoslovenskih glumaca, od posla i profesije, prijatelja i kolega, od realnosti življenja.
Kako doći do Žarka Lauševića u spužvanskom zatvoru, kako ga ponovo, kao pre pet godina (1990) predstaviti u knjizi laureata niškog glumačkog Festivala, kako doći do glumca koji u riznici nagrada ima jednog „Cara Konstantina“ za ulogu u filmu Oficir s ružom (1987) i najveće odličje Gran – pri „Ćele kulu“… Kako drugačije osim novinarskom upornošću.
Tračak nade video sam u advokatu dr Rajku Daniloviću, mom nekadašnjem profesoru na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. U početku branio je pred sudom Žarka Lauševića, o njemu sad brine advokat Toma Fila. Ali, avaj. Uporno nastojim da dođem do advokata File, ali na telefonski poziv se uvek javljaju drugi, verovatno pripravnici. Uzaludna su moja ubeđivanja i molbe za posredovanje u razgovoru sa Lauševićem. Jednostavno niko ne mari za jednog novinara i publicistu, za njegove (ne) prilike.
Pošto sa raščistio sa uvaženim beogradskim advokatima, spas sam potražio u liku Miodraga Đorđevića, upravnika niškog Kazneno popravnog doma. Zamolio sam ga da me poveže njgovim kolegom, upravnikom zatvora u Spužu, Žarkom Šturanovićem. Đorđević je to rado učinio uz savet kako treba da postupim pošto je Laušević u pritvoru. Sudsku i pravničku proceduru treba do kraja ispoštovati, rečeno mi je. U to sam se odmah uverio pošto sam dobio gospodina Žarka Šturanovića. Trebalo je, u stvari, da se prethodno obratim predsedniku Višeg suda u Podgorici Marku Dakiću, dakle čoveku koji vodi predmet vezan za slučaj Žarka Lauševića.
Redakcijski telefon („Narodne novine“, podvukao S. K. ) ponovo koristim za vezu sa Podgoricom. Dobijam sudiju Marka Dakića, koji me je pažljivo saslušao i rekao: „Pošaljite pitanja da ih pogledam. Ako su zaista, kako velite, posvećena samo filmu i pozorištu, dostaviću Lauševiću.“
Znajući gde se nalazi glumac Laušević, pitanja sam sročio prema uslovima, potpuno okrenuta njegovom filmskom, pozorišnom i televizijskom stvaralaštvu. Ni reči o politici, zatvoru, stanju i stzuaciji u jugoslovenskom društvu. Faksom dostavljam pitanja sudiji, odnosno predsedniku Viušeg suda u Podgorici, gospodinu Marku Dakiću. Reagovao sam, uz njegovo dopuštenje, maksimalno brzo.
Posle sedam dana osmelio sam se da pozovem gospodina Dakića i od ljubazne sekretarice saznao da su moja pitanja dostavljena Žarku Lauševiću. Jednu barijeru sam uspešno prebrodio, ostale su nade da će Žarko, iako mu zbog cele situacije možda do toga nije ni stalo, odgovoriti na moje pismo, na četrnaest postavljenih pitanja.
Prolazili su dani, a odgovora nema, pa nema. Sredinom maja 1995. godine zazvonio je redakcijski telefon. Iz Direkcije za javne manifestacije Grada Niša dobijem obaveštenje da se pismom javio Žarko Laušević. Mojoj sreći nije bilo kraja. Zamolio sam da mi pročitaju sadržaj pisma, koje, poštovani čitaoci Portala „Niške Vesti“, objavljujem kao faksimil, isto tako kako sam uradio i u knjizi „Glumci za sva vremena“, godine 1995. Pismo iz zatvora napisano toplo i srdačno, bolno i setno istovremeno. Krasnopis na papiru otrgnutog iz neke kancelarijske sveske…
P.S. Knjiga „Glumci za sva vremena 2“ predstavljena je avgusta 1995. godine na Filmskim susretima u Nišu.
Priredio: Slobodan Krstić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
