„Sve prođe, pa i doživotna“, treća knjiga Žarka Lauševića predstavljena je u Nišu.
Knjiga je treći nastavak bolne, na momente i duhovite, ali iskrene ispovesti o vremenu provedenom iza zatvorskih rešetaka.
„Sve prođe, pa i doživotna“ je dnevnik koji opisuje dve i po godine robijanja Lauševića u požarevačkom zatvoru, gde je premešten iz crnogorskog Spuža u kojem je prethodno tamnovao dvadeset pet meseci.
Na promociji u Nišu istaknuti glumac Petar Božović, Žarkov kolega i prijatelj, je čitao odlomke knjige i govoreći o ličnosti i Žarkovom karakteru otkrio nekoliko detalja iz njihovog višedecenijskog prijateljstva.
“Prvo mi je bio kao sin, a kasnije drug, brat i kolega. To što mu se dogodilo je strašna tragedija, ali on je i tada, i uvek, u meni imao prijatelja. Obilazio sam ga i u Spužu i u Beogradskom CZ-u, Zabeli, i danas kada čitam ovo što je napisao, način na koji je preneo svoja osećanja, zapažanja i stavove, moram da kažem da ništa nije slagao i da je on suštinski takav, principijelan, samokritičan i čvrstog karaktera”, rekao je Božović.
Prisećajući se vremena kada je Laušević želeo da upiše glumu, Božović je ispričao.
“Pred prijemni ispit pita on mene, kako je na fakultetu, šta da radi, šta da očekuje, na šta mu ja kažem, ma gde ćeš tamo, jesi normalan?! Međutim, on uporan. Na moju prijateljsku molbu, profesor Milo Đukanović, filmski reditelj koga sam poznavao, napisao je pismo preporuke za Žareta, da ga ponese u Beograd Minji Dediću, koji je, inače, bio i moj profesor. Naš Žarinjo je položio prijemni, došao kući, i uz zahvalnost, reditelju Đukanoviću vratio neotpakovano pismo. Tako sam ga upoznao”.
Govoreći o knjizi Žarka Lauševića “Sve prođe, pa i doživotna”, književnik Dejan Stojiljković iz Niša je rekao da su mnogi pisci srpske i svetske književnosti pisali o zatvoru – Dostojevski, Dragoslav Mihajlović, koji je bio na Golom Otoku, Ivo Andrić, koji je takođe robijao posle sarajevskog atentata, i svi oni imaju tu srodnost sa ovom vrstom proze, gde se snaga iskustva pretvara u snagu pisane reči. 
“Literarni talenat je neosporan, ali u Lauševom slučaju, knjige su rezultat značajnog životnog iskustva. Njegova trilogija nije samo ispovedna proza, biografija ili autobiografija, to je jedna izvanredna literatura i književnost visokog ranga. Neverovatno je kako je duh vremena zarobljen u tim knjigama. Čak sam ljudima pričao da ukoliko žele da saznaju zašto se raspala Jugoslavija treba da pročitaju prvu Lauševu knjigu, jer je bez uvijanja, znalački, opisao vreme raspada države i prilike u tadašnjem društvu“, rekao je Stojiljković. 
Ovaj niški pisac jedan je od scenarista serije “Senke nad Balkanom”, u kojoj Žarko Laušević tumači lik princa Đorđa Karađorđevića.
“Ta uloga kao da je bila namenjena Žarku. Toliko je bio posvećen ulozi da je znao da me pozove iz Njujorka i pita – šta ćemo da radimo sa ovim našim nesrećnikom? Ono što je mene fasciniralo je to što je o princu Đorđu više znao nego ja. Valjda ga je zato tako maestralno i odglumio, gotovo se poistovetio sa prinčevom sudbinom. Međutim, gledajući ga u seriji i čitajući njegovu drugu knjigu, shvatio sam nešto što najbolje opisuje rečenica Vladike Nikolaja, da “nismo došli na ovaj svet da u njemu uživamo, nego da se od njega spasimo”. Ulogom princa Đorđa, koga je rođeni brat smestio u duševnu bolnicu, i pisanjem knjiga o svom životu u zatvoru, Lauš, u stvari, spašava sebe od sveta, ali ima i uvid u to kakav ovaj svet jeste”, kaže Stojiljković. 
Biografska priča Žarka Lauševića o danima provedenim u dva zatvora, pretočena u tri knjige, “Godina prođe, dan nikad”, “Dnevnik jedne robije” i “Sve prođe, pa i doživotna”, od strane književne kritike ocenjena je kao “svedočanstvo o bolno iskrenom preispitivanju autorovog učešća u krivici zbog koje je lišen slobode”. Osuđen za dvostruko ubistvo, Laušević u svojim dnevničkim zapisima, bez da išta ulepša i prećuti, dokumentaristički opisuje svoj privremeni „životni i radni prostor”, „komšije sa sprata” i to što su ga pogrdno zvali Glumac. Ne krije svoju patnju za decom, roditeljima, za suprugom Anitom, i bez ustručavanja da sebi u lice prospe najsuroviju istinu o sopstvenoj krivici, ne zamagljuje nijedan zatvorski događaj, ne mami sažaljenje, već, bez patetike, razotkriva sve bespoštedno vođene i zabeležene razgovore sa samim sobom i borbe sa demonima zla i krivice koji su ga progonili, navela je u predgovoru knjige rediteljka Vida Ognjenović.
Podsećanja radi, Žarko Laušević je u noći između 30. i 31. jula 1993. godine u podgoričkom kafiću “Epl” ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića.
Zbog toga je u kazneno-popravnim ustanovama proveo 1.669 dana. Na hiljaditi dan je u dnevniku ispod naslova “Hiljadu dana” napisao samo jednu rečenicu: “I isto toliko noći”.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
