Kultura

MARIJA IVANOVIĆ JE NIŠKA PIJANISTKINJA KOJA ŽIVI U BARSELONI : Važno je da odaberemo svoj put i idemo svojim stopama

Nišlijka Marija Ivanović, pijanistkinja, živi i radi u Barseloni. U Niš je doputovala zbog koncerta sa niškim Simfonijskim orkestrom. Marija je sada internacionalna zvezda čije gostovanje u gradu iz kojeg je potekla uvek izaziva veliko interesovanje publike.

Svaki dolazak u grad u kome je odrasa kod Marije budi nove emocije kao i nastup pred niškom publikom. I rad sa Simfonijskim orkestrom sa kojim nastupa treći put je uvek za nju izazovan, a sada je sve pomalo bilo i drugačije. Bilo je više pozitivne energije, bilo je više naboja kako među samim izvođačima tako i među izvođačima i publike i sve se to pretvorilo u neverovatan spoj enregije koja se osećala u vazduhu i koja je ispunila salu do poslednjeg milimetra.

Muzika nas dira na različite načine, kaže Marija. I kada nam isprovocira neke teže emocije, a i kada nam isprovocira radost. Iskrenih emocija uvek ima i one se prenose na ljude. Ona nam pomaže da se razumemo i povežemo sa drugima.

„Već treći put sviram sa niškim Simfonijskim orkestrom i osećaj je isti sa obe strane. Nešto se posebno desi kada sviramo zajedno. Postoji neka simbioza. Na koncertu se ta  energija nekako skupila i sam koncert je bio bolji od svih prethodnih proba. Publika to zna da prepozna i to nam pokaže. Bilo je tu puno međusobne energije koja se stvara i među izvođačima ali i  među izvođačima i publike“.

A sve je počelo kada je Marija bila  učenica prvog razreda Osnovne škole „Dušan Radović“ u Nišu.Tada se asrela sa belim i crnim dirkama i ta veza je postala neraskidiva.

 „Počela sam da sviram  klavir u Nižoj muzičkoj školi kada sam imala osam i po godina.To je bilo bez neke pompe. Prosto sam imala neku želju da krenem sa muzičkom školom a roditelji su to  podržali. Kroz muzičku školu sam išla sasvim prirodno dok sam se takmičila iz matematike , fizike, engleskog, hemije. Na  kraju osnovne škole se prosto to iskristalisala ideja da nastavim Srednju muzičku školu“, započinje svoju priču Marija.

Muzika je polako postajala velika Marijana ljubav a ona je kasnije to izabrala  kao životni poziv.

 „U toku osnovne škole ljubav  se prema muzici gradila postepeno, ne samo kroz aktivnosti u muzičkoj školi koje su bile fantastične već i kao  iskustvo koje sam imala kao dete kompozitor na Majskoj pesmi. Na tom festivalu sam debitovala kao kompozitor i kao autor teksta. Bila sam  tada u šestom razredu osnovne škole. U školi smo imali i jako dobar hor  koji je postizao izuzetne rezultate na međunarodnom nivou sa dirigentom Minjom Smrekar i kasnije Emilijom Stanković. To su bila moja najdivnija  iskustva na sceni sa muzikom. Još uvek se sećam kada smo bili na republičkom takmičenju horova u Sinagogi u Novom Sadu. Na toj sceni se dogodilo nešto čarobno. Mahom ljudi koji imaju  iskustvo za izvođačkom muzikom znaju o čemu pričam.Bio je to momenat magije koje te prenese u drugi svet i moguće je da je taj momenat odigrao veliku ulogu. Godinama sam igrala i u KUD „Oro“ i to je samo još jedno iskustvo koje ima veze sa muzikom. Sve se to nekako skupilo. Kasnije kada sam malo odrasla shvatila sam da sa mojom odlukom veze ima i to  što sam odrasla tako što sam učila da u umetnosti nema  ponavljanja. Rezultat onoga što radite je uvek drugačiji. I da hoćete  da ponovite nešto to je nemoguće. Ta širina i ta neograničanost mi je pomogla da se opredelim za muziku“, kaže Marija.

U jednom trenutku  Marija odlučuje da ode u Španiju gde i sada živi. Promena sredine nije puno uticala na njen rad, ali joj je donela nova iksustva koja su bila od posebnog značaja na profesionanom planu.Za mnoge je prva prepreka kada promene sredinu i odu u drugu zemlju jezik. Kod Marije je i to bilo drugačije od uobičajenog.

 „Raditi na drugom jeziku jeste komplikovano. Što se tiče mog profesionalnog iskustva  na instituciji u kojoj radim držim časove na katalonskom jeziku. To je jezik iz grupe romanskih jezika koji je mešavina nekoliko jezika pa neke stvari liče na španski, neke na italijanski, francuski, portugalski, rumunski. Španski je obavezan  da bi se ušlo na neku od institucija. Inače govorim tečno sedam jezika i još tri do četiri u svakom momentu učim  i proučavam. Svaki jezik nosi nešto specifično što imaju njegovi nosioci. Drugačiji karakter dobijem kada govorim neki od tih jezika. Inače otišla sam u Španiju već poznavajući španski jezik tako da nisam imala neku asimilaciju  koja se desi kod ljudi koji odu. Verovatno sam se zbog toga tako lako i odlučila da odem. Jednog dana sam bila u Novom Sadu, a već drugog u Španiji“, dodaje kroz smeh Marija.

Marija je izueztno posvećena radu i svaki njen dan je ispunjen najrazličitijim aktivnostima. To se nekako podrazumeva jer iza puno uspeha stoji po pravilu i puno rada.

 „Kako će izgledati jedan moj dan zavisi od aktivnosti. Zadnjih detak dana pre nego sam došla u Niš da sviram sa orkestrom to je bio rad u školi, putovanje vozom do kuće, ako ima nekih pauza nešto od sporta i intenzivnog vežbanja pred koncert. Formu je potrebno stalno održavati, ali hteli ne hteli  pred koncert se sve intenzivira“-

Marija je imala  koncerte u mnogim zemljama. Nastupala je u Srbiji, u Bugarskoj, Rumuniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Potugaliji i Holandiji.

„Iskustva su jako različita. Teško je izvući neko posebno mesto jer je svako različito. Kada sam  svirala na koncertu u Štutgardu gde je koncert organizovala naša dijaspora  bilo je sve jako ispunjeno emocijama. Svirala sam delo Marka Tajčevića  Sedam Balkanskih igara. Ta emocija od tih ljudi tada je nemoguće da se opiše jer su oni bili željni toga. U Zagrebu sam svirala kao student pred  500 ljudi. Prvi put sam u takvoj konstalaciji svirala pred tolikom publikom. Pre dve godine u Holandiji je bila takva oluja pred koncer da je uvedeno čak i vanredno stanje. Preporuka je bila da se ne izlazi iz kuća a ja sam bila na sat vremena od mesta gde treba da sviram. Prijatelji kod kojih sam boravila su rekli da idemo na koncert, seli su u auto, drveće je padalo oko nas ali smo stigli a u samom mestu gde se  koncert održavao ljudi su došli u kabanicama. Sala je bila prepuna. Imali smo napolju oluju, a ljudi su gotovo rizikovali život  da dođu da me čuju i to je za mene bila velika čast, ali i odgovornost. Tu je bila takva mešavina emocija“, seća se Marija.

Dodaje da je muzika jedno od najdubljih iskustava koje imamo i povezana je sa svim najvažnijim događajima u našim životima. I to je  karakteristično za ljude iz svih zemalja i što se tiče tradicionalne pa i klasične muzike.

 „Pri izboru bisa uvek nekako probamo da vidimo gde smo, da li nešto imamo  na repertoaru što bi bilo blisko publici. Kada se radi o klasičnoj muzici kod nas ona je na jugu zemlje  ili južnije od Beograda ušla malo kasnije, onako polako, korak po korak, sredinom 19.veka. Za kratko vreme smo klasičnu muziku „obgrlili“ i „sažvakali“. Španci imaju mnogo dužu tradiciju kada je u pitanju klasična muzika i oni tamo mi uvek ponavljaju kako smo mi ovde vrlo posvećeni radu na klasičnoj muzici. Imamo sreće da u Nišu imamo nižu i srednju muzičku školu, fakultet koji stalno raste sa novim projektima, studenti su sve bolji, profesori takođe,  Simfonijski orkestar je tu. Klima je takva da ne sumnjam da će Niš za desetak godina biti i na svetskoj sceni“, kaže Marija.

Mladim ljudima Marija poručuje da pronađu svoje stope i da idu svojim putem. Ako žele da produbljuju svoje muzičko iskustvo to je put koji traži mnogo strpljenja i posvećenosti, veliku širinu što se tiče kulture. Potrebno je istraživati i druge umetnosti, širiti stalno svoje vidike, učiti jezike. Uvek moraju  da znaju da, gde god da su stigli, uvek ima još i nikada nema kraja jer uvek   čekaju  nova iznenađenja.

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com