Kultura

Dejan Cukić: Niš još uvek ima jaku centrifugalnu silu (VIDEO)

Neposredan i srdačan, u životu uvek optimista, muzičar, rok novinar, publicista i prevodilac. Dejan Cukić je ime koje je u srpskoj javnosti prisutno više decenija. Kaže da rado dolazi u Niš jer voli “centrifugalni silu” koju oseća u gradu. 

NV: Da li može da se kaže da ste i novinar i muzičar?

DC: Ne znam, ime mi je zanimanje (smeh). Imao sam oduvek u životu dve „priče“. Jedna je bila direktno bavljenje muzikom, druga je bila pisanje o muzici. I to se paralelno razvijalo na svoj način. Kao što sam u muzici bio u bendu koji je zvao „Bulevar“, pa u „Bajagi i instruktorima“, pa sam posle razvio solo karijeru, tako sam počeo i sa novinarstvom. Prvo u listu „Rock“, pa u Politikinom Zabavniku. Posle je novinarstvo prešlo u publicistiku. To nisu bile priče u smislu praćenja aktuelnih događaja, ali je u jednom trenutku preraslo u knjigu.

NV: Koliko objavljenih knjiga imate do sada?

DC: Prva je bila knjiga o Frenku Zapi, druga o Stounsima, a zatim „45 obrtaja“, priča o pesmama. Sa tom knjigom je počela i moja saradnja sa izdavačkom kućom „Laguna“. Za njih sam počeo da radim prevode, tako da je to faza u kojoj se trenutno nalazim. Prevodim muzičke knjige.

NV: Dakle, znate odlično i engleski jezik?

DC: Proverite (smeh). Do sada sam uradio autobiografiju Erika Kleptona, Kit Ričardsa, Cepelina, Bovija, Depeš mod i Bitlse. Bio je tu i Bili Ajdol prošle godine, knjiga o Džegeru.Trenutno prevodim knjigu o Pink Flojdu.

NV: Da se, ipak, vratimo muzici…da li može u Srbiji da se pristojno živi od rok i pop muzike?

DC: Može… ako se snađeš (smeh). Ja ne volim da kukam. Ako kukam, zatvorim se u wc da me ne čuju ni žena, ni deca. Tu smo gde smo, radimo na način na koji možemo. Ja ipak živim najviše od muzike. Znači – može se.

NV: Više od publicistike i prevođenja?

DC: Mnogo više. To su slabo plaćeni poslovi. Pogotovo što sam ja pedantan kad su u pitanju prevodi i pazim da ne radim mnogo, čuvam koncentraciju. Pravi prevodioci žive od toga i prevode po 20 stranica dnevno. Ja se probudim ujutru, popijem kafu, pa pošto muzikom ne mogu da bavim pre podne, onda prevodim. Prevedem najviše četiri do pet stranica do podne i onda je to ok.

 

NV: Kako je nastala pesma „Zvuci ulica“?

DC: Ta pesma je nastala dok je Marija Mihajlović bila u bendu. Prvobitno je bila napravljena za nju, ali joj nije sasvim „legla“. Onda sam probao da je pevam ja i to je bilo super, Marija je otpevala drugu strofu i tako smo je snimili kao duet. Pesma je u nekom džezi maniru, odlična za noćno slušanje.

NV: Šta mislite o našem gradu?

 

DC: Meni je fasinantno koliko se Niš menja. Kad sam rastao, Beograd je imao atmosferu koju sada osećam u Nišu. Još uvek postoji ta centrifugalna sila koja vezuje grad. Taman je na ivici pucanja. Sledeća faza je ono što se desilo Beogradu. Grad počinje da se rasipa i postaje skup različitih, malih krajeva koji funkcionišu sami za sebe. To je slučaj sa svim svetskim megalopolisima. Kada sam jutros prošao kroz centar Beograda video sam samo turiste, nigde nema običnih građana (smeh). U Nišu mi se sviđa što još uvek „diše“ gradski.

 

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close