Oslobođenje Niša (2): “Oj ti Nišu beli Nišu, u teb’ paše više nema…”

Padom Niša vojska je zaplenila 267 topova raznog kalibra, 13047 pušaka i 780 revolvera, veliku količinu baruta i drugih ubojnih stvari. U bolnicama zatečeno je koje ranjenih koje bolesnih 384 vojnika.

Sretnim Nišlijama sada je bilo najviše do toga, da knezu Osloboditelju izraze osećaje blagodarnosti i podaničke odanosti i da ga čim pre vide u svojoj sredini.

U to ime 1. januara 1878. god. uveče stigla je u Aleksinac deputacija, koju je predvodio niški mitropolit deda Viktor i u kojoj su bili: varoški prota Prokopije Popović, sveštenik Mladen Popović, učitelji Todor Atanacković i Dimitrije Đorđević, trgovci Cvetan Đorđević, Đorđe Popović, Rista Hapdži-Kostić, Dimitrije Vidojković, Hadži Stoilko, Hadži Bogdanović, Dona Marković, Nikola Čohadžić, Stavra Vidojković, Tasa Mijalković, Todor Tasić, Gavrilo Vidojković sa tri građanina muhamedanca i dva građanina mojsijevske veroispovesti.

2. januara ova je deputacija bila primljena u stanu vrhovne komande od Kneza Milana. Pošto su delegirani, Nišlije pozdravili i poklonili se knezu, zamoliše ga, da čim pre poseti Niš. Knez se je zablagodario deputaciji na iskazanim osećanjima vernosti i odanosti i obećao joj, da će sutra dan doći u Niš.

3. januara, na sam dan svog triumfalnoga ulaska, knez Milan je Nišlijama uputio proglas, u kojemu se između ostalog i ovo kaže:

“Građani niški! Ja s radošću vidim da je narod ovih krasnih zemalja, koje su tako dugo bile silom otrgnute od svoje Majke Srbije, sačuvao živu uspomenu o srpskom jedinstvu, te s raširenim rukama dočekuje moju vojsku kao željno očekivanu braću i svoje izbavitelje. Pobeda, koju je moja hrabra vojska održala pomoću Božjom, nije pobeda naroda nad narodom, nego pobeda reda nad neredom, zakona nad bezakonjem, pravde pad nasiljem…”

U jutro, 3. januara, praćen celom Vrhovnom Komandom i svitom od oficira šumadiskog, moravskog i timočkog kora, u generalskoj uniformi, na ponosnom konju belcu, uz klicanje razdraganog naroda, uz sviranje muzike, – knez Milan Obrenović IV ulazio je u Gordi Grad Konstantina i Nemanje. Raportirao mu je junački general Belimarković.

Prolazeći kroz Beograd-Mahalu, muslimansko stanovništvo je skrštenih ruku čekalo kneza. Čim ih je knez rukom pozdravio, ovi popadoše ničice po zemlji i otpočeše da temenišu.

Od Beograd-Mahale pak sve do Mitad-Pašinog konaka knez je prolazio kroz guste mase srpskog stanovništva, koje je besprekidno klicalo i pozdravljalo, a đaci su pevali od učitelja Tase sastavljenu pesmu:

Oj ti Nišu beli Nišu U teb’ paše više nema. U teb’ nema Sadrazama Oči beče svi za nama S munareta glas ne čuje Umukoše ljute guje A ti, Kneže, sa megdana Izbavi nas od dušmana…

Knez u konak, a litija sa metropolitom deda Viktorom, sveštenstvom, barjacima i ripidama pred njim. Mitropolit deda Viktor probesedio je toplu reč zahvalnosti knezu radi oslobođenja. Na Mitropolitov govor knez je, između ostaloga, rekao i ovo:

“Pozdravljam vas kao zastupik pravde, kao branilac slobode, jednake za sve građane, za sve vere.”

Oduživši taj prvi dug radosnome srcu svome, on se zatim zamislio i ovako uzdahnuo:

I ako se sraski steg nasred Niša vije Jošte tužno Kosovo osvećeno nije.

Posle podne istoga dana pred konakom bile su postrojene deputacije svih trupa, koje su učestvovale u dosadašnjim borbama, i knez je Milan delio srpska i ruska odlikovanja onim oficirima i vojnicima, koji su se u junaštvu naročito bili istakli. Pre nego će im pružiti dokaze priznanja, knez je Milan svoje sokolove ovako pozdravio:

“Junaci, posle mesec dana ljute i teške borbe – borbe dvostruke protiv našeg krvnog neprijatelja i protivu prirodnih elemenata, koju ste vi tako muški izdržali, mogu već da vas pozdravim u gradu u kome se rodio prvi pravoslavni car Konstantin, gradu koji je naš car Dušan nazvao „slavni niški grad” , a koji je ključ Stare Srbije! Junaci! Hvala vam u ime Srbije, hvala vam u ime naroda srpskog!“

Istoga dana knez je u Nišu potpisao Privremeni Zakon o Uređenju Oslobođenih Predela. Za komandanta Niša postavljen je pukovnik Bučević, komandant I šumadinske divizije, a za upravnika varoši Aćim Prokić.

Nišlije u sreći slobode davali su izraza osećajima zahvalnosti prema svome Osloboditelju i u pesmi. Ovaka se je pesma odmah po oslobođenju razlegala ulicama Niša:

Oj Milane, rode moj, Turčina se ti neboj! G Tebe brani sva Srbija I sva slavna Rusija Srbijanski Topovi. Spremni, stoje gotovi Horvatović bradu češlja I topove namešta.

Mi smo u duhu boravili u Nišu u doba rimske imperije, više smo puta za varvarskih provala plakali na njegovim ruševina, gledali smo ga, kakav je izgledao u doba ropstva, pak, hajde, da ga još jednom pregledamo uoči njegovog kulturnog i materijalnog preporoda.

Napredak Niša samo ćemo onda moći verno proceniti, ako budemo znali, kakav je Niš bio u vreme kada ga je srpska vojska povratila u krilo Majke Srbije.

Jer dolazimo iz Aleksinca, zastanimo časkom onde, gde su sada kasarne konjičkog puka. Eto, već nas pozdravlja lepi Vinik sa svoja četiri utvrđenja: Komandir-Tabija, Zuav-Tabija, Anadol-Nizami-Tabija i Mithad Paša-Tabija.

Idući Beogradskom Mahalom prolazimo kroz takvu teskobu i nečistoću, da čoveka upravo muka spopane. Pre nego ćemo u samu varoš, pregledajmo letimice grad, koji su Turci dogradili i usavršili za vladanja Ahmeta III. 1723. god. Poslanik austriskog cara D. Hugo od Virmonta, koji je 1720. god. prolazio kroz Niš, priča, da je u Nišu vladala velika oskudica u hrani stoga, što je u Nišu bilo dozvano 16.000 spahija da grade grad. Na gradu su četvora velika vrata: Stambolska vrata, Beogradska vrata, Vininska vrata i Vodena ili Jagodinska vrata. Sem ovih velikih vrata ima još nekoliko vratanaca kroz koja se silazi u gradske rovove.

Mi ulazimo sada u grad kroz Beogradska vrata. Blizu vrata je jedna suva česma, koju je 1592. god. bio podigao neki Ćehaja Hajder. Tu su opet i dva turska groba, koje Turci poštuju kao grobove svojih svetitelja. Jedan je grob u rovu, a drugi je pred samim vratima na glasiji. Prvi je grob neke turkinje devojke, a drugi nekoga Daruni-babe.

Niški je grad dosta malen. On je nepravilan poligon sa sedam strana razne dužine. Gde se strane spajaju, tu ima pet različitih bastiona, a na jednoj strani i neko krunasto utvrđenje.

U gradu ima dosta građanskih turskih kuća. Grad ima dva dela: Hunćar-Mahalu (vladalački deo) i Edirne-Bali-Mahalu (deo Balije Jedrenca). U prvom delu je i Konak Pašin. Ali kako kukavno i nevoljno izgleda! Na njemu je bezbroj prozora; sve nekakvih odaja, dolapa, kaveodžaka i amurluka, samo nigde mirnoga mesta, da bi se čovek mogao skloniti od vetra i zime.

Prve dane svoga boravka u Nišu knez Milan je proboravio u ovom konaku. U jednoj sobi pored prozora bio je neki vajni minderluk za sedenje. Kralj bi ponekad, posedevši na tom minderluku, ustao da primi koga, ili da prohoda po sobi, a kad bi se vratio, zastao bi svoje mesto već zavejano snegom.

U drugom delu grada su prljave kavanice, bakalnice, bozadžinice i svakojake turske prčvarnice.

Pregledavši depo, što ga je Abdul-Medžid 1857. god. podigao, ostavimo grad, i izađimo kroz Stambolska vrata, pred kojima je most, koji vodi u varoš. Ovaj most sagradi 1619. godine budimski muhafiz, docniji kajmakam u Carigradu, vezir Mehmed Paša. Ostavivši s desne Beogradsku Mahalu, a s leve Jagodinsku Mahalu, koja se do 1834. god. nazivala Negotinska Mahala, uputimo se pomenutim mostom od kamena u varoš. Idući s mosta u varoš na levo, gde je sada gradski park, je konak praunuka Hafis Paše, koji će docnije postati Kraljevim Dvorom. Tu su same baruštine, neopisiva nečistoća, a od žabljeg kreketanja da svisneš.

Varoš je pravo smetlište turske nečistoće; kuće nisu kao kuće, niti ulice kao ulice. Ni sto koraka nisi koračio, a već si ušao u kakvi sokak bez izlaza. I tu te obično sretaju deca i viču:

– Ne se iskača tude, ne!

Pređeš li iz te ulice u drugu, opet si zapao u kakav slepi sokak. I ovo se ponavlja nekoliko puta, dok se ne uveriš, da se bez vođe iz toga Lavirinta ne izlazi.

U sredini najživljeg pazara dvoja se kola ne mogu razmimoići; ako se sretnu, moraju se ili vraćati nazad, ili rastočiti dokle se proguraju jedna: mimo druga. U jednoj ulici čovek udara na džamiju, koja se je isprečila na sred srede ulice; u drugoj se mora provlačiti ispod kakvog kafanskog čardaka, s koga mu se vrlo često slivala za vrat berberska sapunica; u trećoj je prolazio ispod kakve turske karaule u sredini najživljeg prolaženja. Dalje tamo mogao se čovek uglibiti u kakvu baruštinu, ili bi naišao na kakve strvine, koje se lagano raspadaju po volji Sunca, vazduha i kiše.

Najlepša od svih javnih zgrada je Saborna crkva. Ovu je divnu crkvu gradio majstor Andrija Damnjanović. Temelje joj osvetio vladika Janićije, koga oteraše Turci spahije zato što je pomagao narodu da se ukinu “ gospodarluci.” Uz Sabornu crkvu bila je i nova škola, koju Mitad Paša, ne samo što je dozvolio graditi, nego je još svojim prilogom pripomogao građenje.

Na jugozapad od Saborne crkve je stara crkva osvećena sv. Aranđelu Mihajlu i Gavrilu. Ova je crkva obnovljena 1839. za vladikovanja mitropolita Grigorija. Godine 1834. maja 29., tutori niške crkve: Stanko Milosavljević, Stojanče Krstović i Lazar Nikolajević mole kneza Miloša da i unapred daje po 2 pare od tovara jespapa, koji prođe preko đumruka niškog. Kažu:

“Dosad je to tvoj konzul ovde u Nišu naplaćivao i svake nove godine predavao crkvi, a sada đumruk ide na Aleksince,” pa mole da to i dalje ostane.

Dok je on vladikovao, doće anatema iz Carigrada na sve one, koji pazare u nedelju; a odredi se ponedeljak da bude pazarni dan. Grigorije umre 18.. oktobra 1842. godine i sahranjen je kod stare crkve severno od oltara.

U ovaj čas sv. Panteleji ni traga; a današnja; crkva sv. Nikole je džamija.

Džamija ima u ovo doba 13.

Ako još spomenemo bolnicu u Ćele-Kuli i današnju kasarnu knjaza Mihajla; onda smo sa važnijim javnim zgradama gotovi.

Naša je vojska u Nišu zatekla 8.500 Turaka. Najviše njih živeli su od prihoda s imanja, koja su im bila po selima u okolini Niša. Neki su bili potkivači, berberi, sedlari, nožari, puškari i bakali. Malo njih se je bavilo trgovinom. Ali odmah, posle osvojenja Niša sa strane srpske vojske, Turci su se počeli seliti u druge krajeve. Tako načelnik štaba vrhovne komande javlja 18. avgusta 1878. ministru spoljnih posla, da se je iselilo 1075 turskih porodica sa 4274. duše na 1924 kola. U Nišu je ostalo 79 turskih porodica sa 316 duša. Ove se porodice nastaniše u Beograd-Mahali.

Kada se je po osvojenju Niša dospelo da se popiše stanovništvo, našlo se je u njemu 12.817 duša, i to: 10.719 Srba, Turaka: 401, Jevreja 900, Cigana 797.

Pre nego se prošetamo kulturno preporođenim, Nišem, učinimo posetu niškome vladici Deda Viktoru.

Kod Deda Viktora je prost život. Oko kuće naslagano je puno drva: U kući smerno i skromno. Kuća js starinska i niska od slabog materijala, a kaldrmu je sam vladika, kada je bio monah, pravio. U sobi je nameštaj prost. Dole asura. Na sredi sto sa prostim belim čaršavom, ozgo visi prosta lampa od 20 groša.. Eto, tako je bilo u Nišu, kada ga je junačka srpska vojska osvojila 1877. god. 28. decembra, i nekoliko meseci posle.

Nastaviće se…

Izvori:
Niški vesnik
Istorija Niša II

Pripremio:
Milan Novaković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.