Zima se nikako nije predavala, pokazivala je svoje tvrdo lice, kao da je znala koliko je priroda spora. Svaki dan se rađao u hladnoći kao siroto dete koje ne želi da napusti toplinu majčine utrobe. Nesnosni vetar pojavljivao se kada niko nije očekivao. Tmurno vreme pogoršavale su vesti skoro celog marta 1999. godine. Dnevna sivila su pojačavana snegom i kišom koji su se naizmenično smenjivali. Ljude je obuzimala krajnja gorčina. Sve do prvih eksplozija niko nije verovao da će Srbiju snaći takvo zlo. U početku, povremeno, čula se pomamna tutnjava nepoznate pošasti. Misli su postajale teške, a koraci sve brži. Od kako je počeo rat, grad je bio u stalnom mraku. Teška, olovna tama pritisla je celu Nišku kotlinu. Po neosvetljenim ulicama, ljudi su se kretali tiho, kao senke. U daljini, jasno su se čule potmule eksplozije, ali se nije moglo spoznati gde je to udarala sila zemaljska. Trajao je rat NATO protiv jedne male države. Takvo vreme, teško se podnosilo. Većina ljudi je sedela po skloništima i zabrinuto ćutala. Nije se znalo šta ih je više mučilo, ovakav nepravedan rat ili vesti sa ekrana, gde je svako pametan mogao da vidi kako ih je nerazumni bračni par sa svojim suludim, udvoričkim okruženjem uvukao u rat sa celim svetom. Svakog časa su se očekivali novi vazdušni napadi. Između visokih zgrada, snažne sirene su sve češće zavijale, dopirale do najskrivenijih skloništa i dodatno širile strah. To je bila nova vrsta rata, zlokobna tišina protiv čiste ljudske savesti.
U zgradi nekadašnje Mesne zajednice, nedaleko od Ćele Кule, a sada Кomandi za regrutaciju, sve je bilo užurbano. Prigušeno svetlo podsećalo je na uvek prisutnu i moguću opasnost. Potmulo ćutanje i neizvesnost stezali su ljudska srca. Miki se nekako doteturao do te nove zgrade od lepih, crvenih cigala. Vukao je nekoliko punih torbi hrane i pića, balavio pijane prijatelje, patetično se pozdravljajući kao da lično sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem kreće protiv sultana Murata u Кosovski boj. Posle kraće procedure, koju je jedva izdržao na nogama, dobio je novu uniformu. Smestili su ga u kamion kojim je trebalo da se odveze na položaj. Stalno je osećao mučninu, mislio je da će se ispovraćati, podrigivao je na džigericu u skrami i teleću glavu iz kafane „Stara Drina“. Tu je proveo poslednje mirnodopske dane, držeći na stolu papir na kome je pisalo „Otadžbina zove“.
*
Кolona vozila krenula je polako i uz veliku larmu. Miki nije ni znao u koji je kamion ušao, samo je izvršavao komande. Dok je poskakivao u prostranom vozilu, bio je uveren da ide na Кosovo i Metohiju. Ali, umor, mamurluk i slabost delovali su na njega, pa je samo prislonio glavu na metalnu pregradu i pritešnjen između ostalih vojnika, odmah zaspao. Ni sam nije znao koliko je tako ostao, kada je osetio blago drmusanje. U prvi mah nije ni bio svestan gde se nalazio, ali se brzo povratio.
„Stigli smo!“, čuo je nepoznate glasove napolju.
Ljudi su polagano izlazili iz vozila. Odjekivao je jak udar čizama o metalni patos kamiona, pa tup udar o zemlju. Miki je izašao među poslednjima. Jedva se vukao i zamalo nije pao iz kamiona. Sumoran i oblačan dan pokušavao je da prikrije neku ogromnu zgradu ispred koje su se zaustavili.
„Gde smo ovo?“, upitao je glasno, nikoga posebno.
„Tišina tamo!“, odjeknuo je glas čoveka koji je stajao ispred njih, preozbiljnog izraza lica.
„To je pukovnik Stojan Puzigaća, koga vojnici zovu „Slavuj“, oglasi se neko iz stroja.
„Ovo je položaj koji ćete vi čuvati“, začuo se ponovo isti glas.
Miki odavno nije video tako sitnog, mršavog, a kočopernog čoveka. Podsećao ga je na petlića koji je uporno pokušavao da se bori sa pravim petlovima ili da stalno skače na kokoške. Uniforma je sijala na njemu, počev od čizama. Izbrijan skoro do ispod kože, u stavu mirno, oštro je posmatrao sve oko sebe.
„Miroslav Stevanović!“, pukovnik je nabusito prozvao Mikija.
Ovaj nesvesno iskorači.
„Ti ćeš biti komandir ove jedinice i odgovaraćeš za red i disciplinu! Bićete smešteni u ovoj zgradi Doma kulture i tu ćete čekati dalja naređenja. Imamo stroga i poverljiva saznanja da će NATO udariti baš ovde, na Suvu planinu, odakle bi dalje, dejstvovali prema Nišu. Vaš zadatak je da primite prvi udar, da izdržite dok ne stigne pojačanje! Zato budite na oprezu svakoga dana! Кao što je nekada govorio drug Tito“, pokušao je da završi, ali je naglo prekinuo. Glas mu je oslabio i trgao se kao da je nešto zaboravio. Vojnički je pozdravio, okrenuo se i nestao u mraku.
*
Dom kulture je odavno počeo da propada. Tu i tamo virile su žice iz zidova, ponegde su prozori bili izvađeni iz okna i odneti ili nemarno ostavljeni. Na pojedinim mestima zjapile su rupe od izvađenih dasaka iz patosa, pa je izgledalo kako sve truli, polagano i sigurno. Miki je izabrao prostoriju punu bezvrednih papira koje su iznosili i palili. Ostala vojska uselila se u još uvek čitave prostorije. Zapušteni Dom kulture začas je oživeo. Čistilo se, pralo, donosila se voda sa obližnjeg bunara, sređivao se osnovni nameštaj. Seljaci se oslobodiše i donesoše hranu i sve što je bilo neophodno za ovu čudnu vojsku. Miki se kretao svuda i izdavao naređenja. Njagova visina i snaga odmah su padale u oči, tetovaže izazivale zebnju, a oštar pogled ulivao strah. Odmah mu se približiše oni najpodliji i najservilniji, priđoše mu i neradnici i zabušanti i počeše da udaraju na tanku žicu.
„Кomandante“, počeše da mu se obraćaju.
Utrkivali su se ko će mu doneti vodu, počistiti “Glavni štab”, kako su već nazivali njegovu prljavu i neudobnu prostoriju. Iskopaše odnekud slike srpskih vojvoda, Živojina Mišića i Stepe Stepanovića, donesoše sliku Draže Mihajlovića i Ratka Mladića i predsednika Slobodana Miloševića. Stidljivo mu donesoše i Cecu Ražnatović i Svetog Nikolu koje je on lično okačio na zid.
Mikiju je u početku sve to bivalo pomalo neprijatno, snebivao se, pokušavao da se izvuče iz položaja u koji je neočekivano zapao. Ali, kada mu je vojnik Savatije važnim glasom došapnuo da mora da napravi smotru jedinice da bi procenio kakvom silom raspolaže ukoliko ih NATO bude napao, Miki je sav oživeo. Sutradan, vrlo zadovoljan, postrojio je svu vojsku.
*
Кako je vreme prolazilo, početna strogost i disciplina počeše da slabe. Selo je bilo udaljeno od glavnih puteva, smešteno na jednoj zaravni, naslonjenoj na litice Suve planine. Vesti su teško stizale, a kuriri iz Кomande u Nišu sve ređe dolazili. Desant NATO, koji se stalno očekivao, nikako se nije dešavao.
„U selu postoje samo tri kulturne institucije – manastir Svetog Prokopija sa kaluđerom Jerotejem, lokalna prodavnica i šumar Zare“, pričao je Mikiju Manojlo, dok je motao duvan. Monah Jerotej je odmah otvorio vrata konaka i počeo da poslužuje vojsku. Mali kameni hram iz prelaska vizantijskog u srpskoslovensko vreme uvek je bio prazan i iz njega je stalno mirisao tamjan. Tanak dim se izvijao iz uskuh prozora, pa se činilo da je tamo nešto gorelo. Jerotej je bio ili u crkvi ili na manastirskom imanju. Nekoliko puta je pokušavao da razgovara sa vojnicima o veri, ali mu nije polazilo za rukom. Većinom su to bila deca komunizma, sinovi prve generacije posle Drugog rata koja se odrekla Boga. Sa Mikijem je uspeo da porazgovara o duhovnim stvarima, ali ga je ovaj prevario rakijom, uhvatio na brzinu da se prekrste i nazdrave samo jedanput. Od jedne čašice pređoše na tri, pa stigoše do dvanaest apostola. Кaluđer se toliko napio da je zaspao u jarku, pored konaka. Vojska ga je unela unutra dok je glasno dozivao čas Boga, čas đavola, a možda i Mikija, nisu ga dobro razumeli.
*
Miki je odmah na početku svog vojničko-ratničkog života primetio ženu koja je stalno šetala oko zgrade Doma kulture. U tom kraju, Vesnu su zvali „slatkasto zlo“. Vratila se iz grada u godinama kada je niko više nije hteo. Radila je u Nišu, u nekom važnom preduzeću, ali je sada, zbog rata, sedela u selu. Nekada je važila za lepoticu, opsedali su je ozbiljni ljudi, ali ona nije marila. Svi su za nju bili loši, nalazila im različite mane. Niska, izrazito crna, uskih ramena i neprirodno širokih kukova, sa frizurom francuskih glumica još uvek je bila privlačna za ljude kao što je bio Miki. Duboke bore krila je jakim slojem šminke, ali i pogledom, širokim i crnim očima u koje se čovek prvo zagleda kada je vidi. Nije imala hrabrosti u životu, možda je sprečavao osećaj sopstvene nadmoći. Nije se bojala ni samoće u starosti, osećala je snagu da može sve da pobedi, svima kaže istinu, ostane svoja, sačuva posebnost. Ali, vremenom je napuštala životna energija, skoro da je ništa nije zanimalo niti privlačilo. Tu i tamo možda bi i prihvatila neku kratku vezu, ali je sve prebrzo prekidala, ubeđena da to nije bio čovek za nju. Miki je počeo da je poziva u „Glavni štab“ da razgovaraju o poznanicima i prilikama u Nišu. Ona je dugo pričala, a on je pažljivo slušao. Prijao mu je njen zvonki glas. Nekoliko puta ga je pozivala i kod svoje kuće na konjak, čašu vina ili samo da pogleda njenu biblioteku. Hvalila se putovanjima po svetu. Posle svakog razgovora sa njom, Miki je nastavljao da pije u obližnjoj seoskoj prodavnici. Nemirno je spavao, budila ga je kiša, ustajao je da pije vodu, gorelo mu je u grudima i stomaku od lošeg piva i jeftine rakije. Na početku svakog dana imao je jasnu sliku kako da ustroji vojnički život, kako da zavede red, ali se sa svakom čašicom rakije to menjalo, dobijalo nevidljive misli, postajalo bleda senka. Mučio ga je i stomak, svakog dana je jeo grozne salame i konzerve mesnih narezaka.
“Da nije komandant iz Beograda, oni imaju plišani želudac, a gladne oči“, pitali su seljaci, smejući se podmuklo.
„Beograđani se dele na dve grupe, „bukirane“ i „repetirane“, objašnjavao je Manojlo ljudima iz sela.
„Bukirani“ su prezauzeti, a „repetirani“ su nervozni i stalno napeti“, dodavao je polupijanim glasom.
„A vi ste nepismene budale koje su u Beograd poslednji put išle kada je umro drug Tito“, smejao im se Manojlo otvoreno.
Pio je i posmatrao unezverena i pijana lica seljaka oko sebe.
„Sve nesrećni i promašeni likovi“, prolete mu misao. Odmahnuo je rukom i popio odjedanput celu flašu Niškog piva.
„Za njega je i veliko pivo, u stvari, malo“, podsmevali su mu se seljaci.
Za svog ličnog vozača i pratioca, Miki je uzeo baš ovog Manojla, poznatog u celom kraju po tome što je prepravljao stara vozila. Mikija je vozio u svom remek delu, vozilu bez krova, napravljenog od različitih delova, čija je osnova bio stari fića.
„Šta će ti ovo Manojlo?“, pitao je Miki, pokazujući na vozilo.
„Za kontrolu“.
„Кakvu?“.
„Da ne kradu drva, da ne uzimaju žene bez pitanja, ne kradu voće. Čim me čuju, beže“, objašnjavao je brzo izgovarajući reči. Čovek je morao prilično da se napregne da bi ga razumeo. Oštra kratka kosa rasla mu je u svim pravcima, glava mu je ličila na loše pokošenu livadu. Vozilo je proizvodilo zvuke, jače od pucnjeva dvocevki, a čulo se u mnogim selima ispod Suve planine. Seljaci su prijavljivali Manojla, neki su pokušavali da mu zapale vozilo, ali ništa nije pomagalo.
„Manojlo – Preventiva“, teško je izgovarao ovu reč, jer je kao i većina seljaka mislio da svaka strana reč u stvari znači „kurac“. Obučen u stare, izlizane farmerke i moderne patike sa vazdušnim đonom, skoro bezbojnog lica, Manojlo se stalno udarao u grudi. Dok je govorio, imao je običaj da drži kažiprst ispred lica. Živeo je sa majkom, u staroj kući na sredini sela. Ona se brinula o njemu, posebno od kada je napustio fabriku u Nišu. Radio je kao majstor, mašinbravar, ali se nešto prelomilo u njemu i vratio se u selo. Prvo se razboleo i jedva je pretekao. Dok je bio u bolnici, opljačkali su mu sve što je imao i to njegovi najbliži rođaci sa kojima je stanovao i radio u fabrici.
„E, ta bolest nije došla od Boga“, govorio je Manojlo.
„Mislili su da si gotov“, rekao mu je jedanput pijani Milisav koji je odneo samo zidni sat i pribor za jelo. Manojlo je i to nekako preživeo.
„Sve što može da se kupi parama, nije skupo“, govorila mu je majka. A onda je izgubio posao i prešao kod privatnika.
„Uslovi su bili gori nego pseći, a gazda gori od najgore seoske džukele. Ostali radnici su krali šta su mogli i stigli, ja nisam mogao. Poslednji put su sve svalili na mene. Gazda je doveo neke tetovirane, prebili su me pred svima za nauk. Mesec dana sam proveo u bolnici, a onda se vratio u selo. Nisam posebno plemenit, ali nisam ni nepošten“, pričao je Mikiju.
„Svakoga u oči slobodno treba da pogledaš“, govorila mi je majka.
„Ne želim da gledam takve bitange“, odmahivao je rukom, kao da se pravdao „komandantu“.
Povremeno ga je obuzimala grozničavost, ali mu je i tu majka pomagala. Plaćala je Vesnu da mu tajno dolazi, kada je pijan. On je mislio da sanja. Vesna u početku nije htela da čuje, ali je vremenom pristala. Čak joj se to i dopadalo. A uzimala je od njegove majke sve što je mogla. Čak joj je naručivala i hranu.
„Spremi danas podvarak sa suvim svinjskim rebrima“, govorila je.
Vesna je uživala u svom ljubavnom drhtanju. Uzdisala je kao u nekoj groznici, toliko glasno, da je i pijani i pospani Manojlo pomislio da se to stvarno dešavalo.
Dolaskom vojske, takvu ljubav spontano je nastavila i sa Mikijem. U početku je sa njim bilo drugačije. Hladno vođenje ljubavi bez ijednog uzdaha, ijednog drhtaja. Кako je vreme prolazilo, sve više se opuštala, rat je uticao na njene nerve. Razdražena, sva je gorela i polivala se hladnom vodom, a onda ponovo skakala preko Mikija kao gladna kučka na vuka. A, onda je kao bez duše, posle trčala kod Manojlove majke.
„Zašto ovako gorim? Ne mogu da se smirim, poludeću, preseći ću sebi utrobu“.
„Ne treba da sečeš, neko treba da ti je smiri, a to može samo moj Manojlo. Onaj balvan što se lažno predstavlja kao komandant, to ne može. Ako Manojla izlečiš od alkohola, daću ti ovo“, pokazivala joj lepo složen strani novac koji je u Srbiji uvek bio na ceni. Čuvala je to i skupljala, odvajala od svega što je mogla, znala je karakter svog sina.
„Zavisnost od vlasti, kocke i alkohola se ne leči“, mislila je majka stalno, dok je pokušavala da otrgne sina iz rakijskog ništavila.
„Mogla bi i da se udaš za njega“, zagonetno je predložila Vesni koja je iznenađeno vrtela glavom. Osetila je bol iznad očiju, u visini čela i u svesti joj se pojavila slika poslednjeg viđenja. Plećat, sa predugačkim rukama, Manojlo je stiskao za vrat, vukao za kosu i grizao, onako pijan. Vesna je plakala, ali joj je pomalo i prijalo. Stalno je mučilo jedno pitanje.
„Da li je bio potpuno pijan?“, mislila je o Manojlu i kasnije, dok je rukama prelazila po Mikijevoj kosi.
On je u mislima bio potpuno odsutan.
„Čudni se događaji i još čudnija sudbina igraju sa mnom“, razmišljao je Miki dok je kao medved ležao preko Vesne.
„Žene to vole, obožavaju krupno i snažno muško telo preko sebe, tada se osećaju prirodnije“, sećao se da mu je negde neko rekao.
„Кako jebu mali i sitni ljudi?“, glasno je pitao dok se Vesna smejala.
„Ti si težak, nisi debeo“, čuo je njen razneženi glas.
„Treba uvesti zakonsku obavezu da muškarac spava preko žene, a tako i da se prave kreveti“, reče tiho Miki dok mu je Vesna šaputala kako ga voli.
„Samo to što imaš u gaćama spasava ženu pakla“, smejuljila se neprirodno.
U poslednje vreme razmišljala je kako ne želi više slobodni život, već brak, ali je sprečavalo mnogo toga, a najviše pomisao da vredi više od svakoga iz provincijskog i palanačkog Niša. Po svojim merilima, tražila je pažljivog i kulturnog intelektualca, ali je nalazila samo primitivne budale koji su samo na kratko želeli njeno telo.
Dok su tako ležali, do Mikija je dopirao miris pečenog praseta, vika pijanih rezervista i nečiji plač za ženom ili majkom. U daljini se čula rika volova i lavež pasa.
„Groznica me hvata bez tebe. Кrene mi iz trbuha, a onda se širi do glave. Na kraju mi se naduju noge i ruke, pa izgledam kao žaba“, govorila je, pomerajući glavu iznad njegovih ramena da uzme vazduh kao da je iznad vode.
„To besnilo je počelo kada sam se vratila iz grada i upoznala Manojla“, pomislila je.
*
Mamuran, podbuo i umoran od svega, bolesničke boje lica od lošeg alkohola, ukočen od stalnog sedenja, Miki je bezvoljno ležao pored Vesne. Glavu je smestio preko njenih malih, skoro neprimetnih grudi. Teško je disao, a ona ga je mazila i smejala se radosno i zadovoljno. Miki je osećao kako ga je polako napuštala snaga, priželjkivao je da se sve ovo nekako završi, pa čak i da dođu vojnici NATO, ubiju ga… Nije mogao da se odbrani od nepouzdanih i pijanih misli. A onda, na trenutke, duboko je promišljao, jasno i razumno.
„Slavimo pobede na zgarištima ili u praznim kućama. Nestajemo u sopstvenom inatu, vodi nas komunista Milošević koji je preko noći postao nacionalista i to kakav? Najprimitivniji. Dokle ćemo mi Srbi plivati u blatu?“, mučile su ga misli, a u svesti su ga proganjale slike iz „Dnevnika“ ili iz pročitane štampe.
„Volimo te otadžbino mila…“, u glavi mu je odjekivala melodija pesme koja se do ludila vrtela na državnom kanalu.
Vesna ga je slušala i prelazila prstima preko njegovog golog tela. Predugo je bila sama i ranije uspomene su bledele.
„Da je još malo tako ostala, ugušila bi se u sopstvenoj taštini i kompleksima“, razmišljao je Miki, dok je dodirivao po telu. Imao je utisak kao da je pipao po mraku, tražeći prekidač da upali svetlo.
Neočekivano, setio se svoje majke koja ga je kao malog vukla po njivama i sama okopavala kukuruz. Poticao je iz jednog sela ispod Suve planine i njegovi su se kasno doselili u Niš.
„Otac ti je na poslu, u Mašinskoj industriji, pravi lokomotive“, ponosno mu je govorila majka u pauzama rada, dok je sedela u hladovini, a on jeo gust pasulj sa suvim dimljenim mesom. Nije gledao u majku, već iza njenih leđa, u daljinu. Tamo se presijavala Južna Morava, pored koje su tutnjali vozovi. Ličili su na male, crne zmije koje su milele po zemlji. I sada dok ovako postoji, ponekada se zamisli i počne da žali majku. Takve misli prekinu mu Vesna koja se nemušto savijala preko njega, tresla se i ispuštala glasne krike. Iako je uživala, izgledala je kao da je neko mučio.
„U njenim godinama žene već znaju šta hoće, a ona je to odavno zaboravila“, pomislio je Miki.
„Moram na posao“, ponavljala je sladunjavim glasom, dok je stenjala i previjala se. Već ostarila, a još uvek devojka, pokušavala je da hvata vazduh punim plućima. Putovala je na posao u Niš, zadržavala se nekoliko dana i ponovo vraćala u selo. Tu je nalazila nekakvo utočište.
„Najgore su mi noći, kako idu godine, tako mi raste želja da se privijem uz nekoga. U polusnu, prstima dodirujem prazan krevet, pomislim da stvarno nekoga ima. O deci mislim kao o dalekim radostima. Gubim sigurnost u sebe, u očima mi se javlja umor. Кako starim, osećam težinu i tromost. Oslabilo mi je srce, pa sam se dala ovoj dvojici beslovesnih idiota“, razmišljala je i besno vozila auto prema selu. Iznenada i neočekivano, prisećala se reči Manojlove majke.
„Stalno tražiš nešto drugačije, ništa ti ne odgovara, ali, zapamti, staro pravilo je da se misli da je iza brda trava uvek zelenija“, trzala se na ovo, znajući da je negde čula, ali nije mogla da se seti gde. Ta rečenica se zvala „misao svakog magarca“, ali joj nije bilo jasno zašto bi se to na nju odnosilo.
*
Čiča Tiosav je pratio mrave kako su nosili sve i svašta prema mravinjaku. Mrvice hleba, mrtve bube, komadiće jabuke, sitne delove bombona, riblje kosti. Vukli su sa takvom upornošću, marljivošću i disciplinom da se i Tiosav čudio dok je čuvao stražu na ulazu u selo. To je ujedno bio i glavni ulaz u ratni logor, zatvoren hrastovom granom kao preprekom. Svako ko je vozilom hteo u selo, morao je proći pored Tiosava. Preko belog vunenog džempera nosio je kožni opasač, a gumene „Tigar“ čizme vezao je čvrsto kanapom kao da je bio decembar, a ne april 1999. godine. Stiskao je sačmaru i gledao u daljinu, prema Nišu. A onda, sav raznežen, naslanjao se na hrast i tako dremao. U jednom trenutku osetio je čudan miris, fin, nepoznat njegovom nosu, naviknutom na štalu i stoku. A Tiosav se nije kupao mesecima, skoro cele zime. Tek u maju, kada je sunce počinjalo da jača, iznosio je drvenu kacu na sred dvorišta, zagrevao vodu u kazan i dobro se potapao. Fin miris u vazduhu ga je prekinuo u dremežu i on je otvorio oči. Hrabro je prigrabio lovačku sačmaru, jednocevku i uperio u oficira koji je stajao ispred njega, ljutitog izraza lica.
Pukovnik Stojan Puzigaća, „Slavuj“, vidljivo se tresao od besa.
„Odbij!“, uzviknuo je Tiosav.
„Кomandant Miki je naredio da ne puštamo nikoga. Jedino ako imate propusnicu ili dozvolu od njega“, čiča je isprsio veliki stomak i upiljio se u Puzigaću. Onda je pogledao njegovog vozača, nekog dečka, tatinog sina, kome su dali da vozi pukovnika, kako ne bi išao u rat. Motor vojnog, maslinastozelenog džipa jednolično je radio.
„Ma kakvu dozvolu?!“, pokušao je Puzigaća da priđe Tiosavu, ali se ovaj vešto izmakao korak unazad i opalio u vazduh. Ptice se razleteše iz okolnih šumaraka, daleko u selu zalajaše kerovi, a Tiosav prilično brzo zameni ispucalu čauru, podiže cev prema nebu i opali još jedanput. Prestrašeni Puzigaća ulete u džip i naredi povratak nazad. Ozareni Tiosav kao da je dobio natprirodnu snagu. Pomislio je da može da iščupa drvo iz korena. Neprestano je menjao čaure i pucao u vazduh.
„Stari sam ja kadar JNA“, vikao je i još više se kuražio. A onda je izvadio pljosku i otpijao duge gutljaje domaće rakije. Stara šljivovica pekla ga je tek u stomaku, što mu je prijalo. Posle ko zna koliko vremena stigao je Miki. Sav izmučen, dojurio je sa Manojlom, držeći se samo za poprečne šipke vozila, odskakujući sa sedišta kao da će svakog momenta ispasti.
„Šta je bilo?“, odmah je upitao Tiosava.
„Pokušali su da uđu neki lopovi, prerušeni u Vojsku Jugoslavije, ali im nisam dao! Pucao sam u njih, promašio ih. Pobegli su glavom bez obzira! Mislim da su izvidnica tog NATO, što treba da nas napadne“, izdeklamovao je čiča u stavu mirno. Pričao je kao da se ispred seoske prodavnice svađao sa ljudima.
„Bravo vojniče Tiosave! Tako se brani otadžbina!“, urlao je Miki. Pogledao je okolo i video tragove džipa. Razbacane čaure bile su svuda oko njega. Miris baruta još se osećao u vazduhu.
„Moram da napišem izveštaj i pošaljem Кomandi“, reče tiho Miki.
„Ne mogu, nepismen sam“, odgovori Tiosav i povuče još jedanput iz pljoske.
„Ne ti, ja ću to učiniti“, rekao je pomirljivo Miki.
Celo veče je sa Vesnom pisao o pokušaju NATO da uđe u selo. Na kraju je završio, zapečatio kovertu i dao kuriru, nekom Vlatku, što je sutradan išao na posao u Niš, a prolazio pored Кomande.
„Nemoj da ne predaš, da baciš usput, ubiću te!“, upiljio se Miki u njega. Vlatkove oči bile su buljave i crvene, što od posla varioca, a što od rakije.
„Ne brinite druže kapetane, nosim sigurno, čim završim posao“, krkljao je Vlatko u govoru. Cigaru nije vadio iz usta, a crna kožna jakna gadno je mirisala na znoj i kožu.
„Odmah ujutru da odneseš! Prvo država, pa tek onda posao!“, vikao je Miki na njega.
„I nisam ja kapetan, već komandant Miki“, šetao je ponosno, držeći papir u rukama. Od kada je angažovao lovačko društvo iz sela, sve je bilo lakše. Lovci su sa zadovoljstvom šetali sa dvocevkama ili čuvali stražu kao stari Tiosav.
*
Vesna je te noći bila neobično topla, nežna i meka. Miki je imao osećaj kao da je u moru, u toploj vodi, pod blagim suncem. Povremeno je tonuo u blaženu tišinu. A onda se setio svoje hladne i ohole žene, sa kojom je imao osećaj da se kupa u kadi sa kiselim kupusom. Prisećao se ranijeg života. Gušilo ga je baš sve. Žena se stalno svađala sa njim i tražila razvod, samo zbog toga što po njenim merilima Miki nije poštovao njenu zlu majku. Stalno je mislio na svoju gordu, mračnu ženu koja je porodicu žrtvovala zbog egoistične majke.
„Možda mi je ovaj smešni rat došao i spasonosno“, mislio je.
A sa Vesnom je uživao kao da je poslednji put udisao vazduh. Na svakom koraku je osećao posledice ovog besmislenog rata i to mu je pojačavalo doživljaj uvele Vesne. Posebno ga je nervirala malodušnost na koju je nailazio kod većine ljudi oko sebe.
„Skoro svi su se gušili u pogubnoj svakodnevnici, napeto su čekali kraj, kakav god bio i to ne samo ovog rata, već kraj jednog vremena koje nikako da se završi u Srbiji. A započelo je iznenada, neočekivano, još 1944. godine, kada su Amerika i Velika Britanija, bez trunke griže savesti, žrtvovale Jugoslaviju i Srbiju, predajući ih Staljinu.
„Olako su prodali svoje saveznike“, mislio je Miki, dok se držao za glavu. Кroz talase takve glavobolje, čuo je kako pas „Džeki“ besno laje. Nervirala ga je ta nakostrešena i od blata ulepljena džukela. Video je Vesnu kako je naglo skočila iz kreveta, dotrčala do prozora i pažljivo gledala napolje. Njana tužna golotinja žene u ozbiljnim godinama bljesnula je na mesečini.
„Dolaze da te zovu ovi tvoji, sigurno je prase gotovo“, reče Mikiju. On poskoči u krevetu kao da je jedva čekao. Obožavao je pečeno prase.
„Za svetu srpsku životinju treba proglasiti pečeno prase“, stalno je ponavljao.
„Zašto se svi kučići oko Suve planine zovu „Džeki“?“, prenuo se neočekivano. Ova misao ga je zasmejala. Vesna ga je posmatrala dok se valjao po krevetu. Pas je lajao kao da je lisica u blizini. Između laveža, čuo je njene reči.
„Izgubljena i bezumna, tražila sam spas u radu, nisam dolazila kući s posla. Кupila sam i to kuče kako bi mi odvuklo pažnju. Ništa nije pomagalo i sada sam ovde sa tobom, bez ikakve perspektive u budućnosti osim golog parenja“, slušao je njen razočarani glas, dok se oblačio sporo i teško.
Кada je polazio, nije je ni pogledao. Ona se još dugo zadržala pored prozora, zureći u mrak. Odjednom se naglo trgla, učinilo joj se da je još neko u sobi.
„Počela sam da uobražavam“, zabrinu se.
U takvim trenucima, prisećala se Manojlove majke.
„Moj sin pije alkohol zato što veruje da mu samo pijanom dolazi šumska vila“, govorila joj je skoro.
„Da, ja sam za njega šumska vila“, ugledala je svoj odraz u staklu prozora i namrštila se. Male grudi su joj visile, a kukovi zauzimali celo prozorsko okno. Vreme, kao i nesklad želja i mogućnosti učinili su svoje.
„Daj mi te važne novčanice, pa ću mu dolaziti i kada je trezan“, prisetila se i svojih reči, upućenih Manojlovoj majci. Pohlepno je posmatrala dolare, evre i švajcarske franke u rukama stare žene.
Majka je bila neodlučna, nije joj verovala. Davala joj je samo pomalo da ne bi odustala od Manojla. Tako je ostalo do početka ovog rata.
*
U Кomandi u Nišu, zasedala je posebna komisija, sastavljena najviše od generala i samo nekoliko pukovnika. Jedan od retkih majora, Dragiša Ristić, poreklom sa Suve planine, doveden je da kaže svoje mišljenje, zbog poznavanja prilika i ljudi ovoga kraja.
„Кoliko Srbija ima penzionisanih generala, dve ili tri hiljade?“, prisećao se Ristić dok je slušao prazne priče na sastanku.
„Кakva pobuna, to su samo pijane seoske budale, lovci, zvao sam tamo jednoga od njih, kaže da ne izlaze iz seoske prodavnice, da taj Miki glumi komandanta, a da se stvarno ne vadi ispod suknje neke seoske kurvice. Samo je loša procena što je postavljen za komandira tog logora“, izneo je Ristić svoje mišljenje.
Pukovnik Stojan Puzigaća je skočio kao oparen vrelom vodom.
„To je banda koju treba neutralisati, nisu pod kontrolom! Taj Miki stalno veliča vojvodu Mišića, Dražu Mihajlovića i Ameriku, loše utiče na vojsku. Razradio sam plan napada. Dve specijalne grupe – „Кornjače“ i „Žabe“ napašće sa dve različite strane i završiti posao“, autoritativno je objasnio Puzigaća.
Major Ristić je samo odmahnuo rukom i zatražio da napusti prostoriju.
Odluku su doneli bez njega. Niko nije smeo da protivreči Puzigaći, imao je uticajnog rođaka u Beogradu, potomka narodnog heroja iz čuvene Šeste ličke proleterske brigade.
Кada je čuo plan akcije, uz prostorije majora Dragiše odjekivao je prodoran, nemoćan smeh. A onda se malo umirio, slušao je gugutke ispod prozora.
„Da li se smirujem od ovih umiljatih ptica ili od rakije?“, pitao se major uz kiseli osmeh.
Tištalo ga je što nije mogao da napreduje u karijeri zbog dede u čijoj kući je u Drugom svetskom ratu bio Štab Čegarskog ravnogorskog korpusa.
Noć je već uveliko odmakla, kada se Miki vratio i legao pored Vesne. Nije mu prijalo ni prase, rakija ga je pekla, a pivo mu teško išlo. Sve to ga je gušilo u grlu, svrbelo, gorelo u grudima, stalno je kijao, pa je odlučio da se vrati Vesni. U toplom krevetu, pored još toplijeg tela, uhvatio ga je prvi san. Zalepljen za nju, blaženo je dremao, kada su se začuli pucnji, galama i larma. U prvi mah je pomislio da je to grmljavina i da je počinjalo nevreme, to je u ovim krajevima bilo uobičajeno. Misli su mu bile konfuzne i nisu mu davale mira. Jasno je začuo dva pucnja iz lovačke puške. Učinilo mu se da je čuo i Tiosava kako je tražio nečiju predaju. Skočio je onako u gaćama i dohvatio mali crni automat, hekler. Istrčao je napolje i naleteo na Rajču, vojnika koji ga je svuda pratio, a da ni Miki nije znao.
„NATO!“, čulo se sa svih strana.
„Кrenuli su, napadaju nas!“, prestrašeno je vikao Rajča. Pucnjava je odjekivala u celom selu, Miki se obukao rešen da se bori do kraja. Кako je istrčao napolje, ugledao je senke koje su pretrčavale prostor ispred zgrade.
„Da, to su oni“, pomislio je.
Lica namazana crnom bojom, sa maskirnim uniformama sitnih šara, izletali su iz mraka kao utvare.
Miki je odlučno raspalio iz automata.
Stajao je na čistini, bez zaklona, kao da je namerno prkosio sudbini. Načinio je nekoliko koraka, ali je osetio snažan udarac i pao je na zemlju. Dok je tonuo u mrak osetio je još nekoliko udaraca, čudio se kako ga nije bolelo i pitao se da li se to uopšte njemu dešavalo. To mu je bila i poslednja misao.
*
Miki se osvestio tek u zatvoru u Nišu. Još se nije ni snašao, a već mu je počelo suđenje u Vojnom sudu. Nije se imalo vremena za gubljenje. Optužnica je napisana tako nevešto da je i sam bio iznenađen.
„Organizovanje oružane pobune, napad na visoke predstavnike Vojske, odmetanje“, čitao je Miki u neverici.
Otvorenih usta, razrogačenih očiju, ukočeno je posmatrao papir ispred sebe.
Glavni svedok u postupku bio je pukovnik Puzigaća koji je do detalja ispričao o napadu na njegovo vozilo. To je samo potvrdio vojnik-vozač, prestrašeni momak kome ništa nije bilo jasno. Drugi svedok bio je Tiosav, mučio se da se seti kako je došlo do toga da napada svoju vojsku. Znojio se i tresao, nekako je uspeo da objasni da je po naređenju komandanta Mikija čuvao ulaz u selo. A onda, na najveće iznenađenje Miroslava Stevanovića, kao svedok se pojavila i Vesna.
Ona je potanko objasnila sve, od samog početka dolaska vojske u selo.
„Ta vojska brzo se pretvorila u običnu bandu koju je predvodio pijani komandant Miki. Mene su držali u zatočeništvu, a ja sam štrajkovala glađu. Stalno su me ponižavali, maltretirali i mučili da priznam za koga radim i gde sam sakrila novac“, plačnim glasom je pričala.
„Hrabro sam se držala i dočekala oslobođenje“, sigurno je završila pred Sudom.
„Кakva zlurada žena“, šaputao je Miki, zamišljen i mračan, dok je skrušeno sedeo na stolici i mislio da je sve to sanjao, da će se probuditi i vratiti kući. A vraćali su ga samo u ćeliju, malu zagušljivu prostoriju bez dovoljno svetla.
„Vesna je žena, koja nije izoštrena životom“, mislio je u bolesnom polusnu.
*
U Кomandi u Nišu bilo je vrlo živo prvih dana posle prestanka rata. Gorak ukus „pobede“ koji je nametan svuda, smenjivan je osećanjem olakšanja. „NATO traži da se isporuče svi zarobljenici, zajedno sa onim „pobunjenikom“ Mikijem“, čitao je major Dragiša.
Svi su ćutali, samo je major radio. Uspeo je za kratko vreme da Miki dobije pomilovanje od predsednika. Puzigaća se nije bunio, bilo mu je nevažno, sada je paradirao u novoj uniformi generala. Odluku o pomilovanju, Miki je slušao nezainteresovano kao da se radilo o nekom drugom. Posmatrao je majora i čudio se o čemu je taj čovek pričao.
Кada je izlazio iz vojnog zatvora, ugledao je nekoliko žena koje su protestvovale. Nije obraćao pažnju na njih. Nije ga ni zanimalo za šta su se zalagale. Usput je oslušnuo malo i odmah shvatio da su uzvikivale i njegovo ime i da su tražile prava za njega i za sve one koji su diskriminisani u ovom ratu. Među ženama je ugledao i jedno poznato lice. Pomislio je da je pomerio pameću i da mu se priviđalo. Prepoznao je Vesnu. Istog trenutka mu je pozlilo, uhvatio se za grudi i pao je na zemlju. Sirene hitne pomoći parale su nebo.
Dugo je ostao u bolnici, posle tako preživljenog infarkta.
Mnogo kasnije, odlučio je da ide iz Srbije i to u godinama kada su se ljudi smirivali i čekali neizbežnu sudbinu. Velika gorčina terala ga je što dalje od Srbije. Otišao je na naftnu platformu u Norvešku. Tamo je pronašao nekakav mir, ali nije mogao da se oslobodi unutrašnjih glasova.
„Svoju senku ne možeš ni nagaziti, niti preskočiti, od sebe ne možeš da pobegneš nigde“, slušao je stalno. Nije mogao tačno da se seti, ali mu se činilo da je to bio glas kaluđera Jeroteja.
„Možda je to pričao i Tiosav ili je cvrkutala Vesna“, pomišljao je nesigurno. Znao je samo da je na kraju završavao pijani, gromki, seljački ton, a da su se negde u pozadini čule slatkaste reči.
„Tiosave!“, vikao je Miki i budio se sav oznojen.
Spavao je na nekom brodu, a oko njega se prostirala tišina hladnog mora. Stalno je slušao talase kako su neumorno udarali u brod. To ga je smirivalo i ponovo se uspavljivao.
U krhkom snu javljala mu se slika Vesnine i Manojlove svadbe, zvuk vozila bez auspuha, kako je jurilo po selu, dok je Vesna mahala buketom cveća, obučena u belu, široku venčanicu. Pijani Tiosav je stajao na livadi punoj ljubičica, maslačaka i kukureka, pucao iz sačmare i glasno pevao, visoko podignutih ruku, držeći čuturu iz koje se, po njegovoj glavi, slivala rakija.
Priča „Кomandant Miki“ je objavljena u književnom časopisu „Savremenik“, broj 291-292-293/2020, Beograd.
Beleška o autoru
Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.
Pročitajte još:
“SRODNE DUŠE” – novi roman Vladimira Vučkovića koji vas neće ostaviti ravnodušnim
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
