Stari Niš

Burna prošlost najpoznatije niške lokomotive

Poznavaoci istorijata železnica i rudarstva procenjuju da je ova parna lokomotiva za pruge uskog koloseka proizvedena pred Prvi svetski rat. U Rudnik "Jerma" u Rakiti stigla 1926. kao deo ratne reparacije, a odatle u jelašnički rudnik 1952, da bi 1968. "bila penzionisana"

Nišlije su nešto više saznale o “Baba Milki” tek kad je, posle višedecenijskog rdjanja i čerupanja u Čairu, reparirana i 2011. godine postavljena na takozvani Peron sreće na Trgu kralja Aleksandra.

Ova parna lokomotiva za uskotračne pruge imala je bogatu istoriju, koja, po procenama poznavalaca, traje već ceo vek. Radila je nešto više od polovine tog vremena, a od 1968. je u zasluženoj penziji, kada je i dovezena iz tek zatvorenog Rudnika uglja Jelašnica i postavljena najpre u čairskom parku.

Lokomotiva “Baba Milka”; Foto: Nenad PetrovićPrema Tomi Lončaru iz Niške Banje, članu niškog Društva ljubitelja železnice, “Baba Milka” je najverovatnije napravljena pred Prvi svetski rat. Do sada nije pouzdano utvrdjeno ni odakle potiče, ali se može pretpostaviti da je ili iz neke nemačke, ili iz neke austrougarske fabrike. Naime, takve lokomotive su vukle vozove na prugama uskog koloseka izgradjenim specijalno za snabdevanje neprijateljske vojske na Solunskom frontu.

“Baba Milka” je nosila oznaku 99.3-016. Toma Lončar objašnjava da broj 99 znači da je bila industrijska lokomotiva (nije korišćena u sistemu državne železnice), a broj 3 da je troosovinska. Broj 016 je njen broj u registru državne železnice. Nenad Govedarović je i autor minijaturne makete “Baba Milke”.

Lončar navodi da je ova parna lokomotiva 1926. godine stigla u Rudnik “Jerma” u Rakiti, najverovatnije kao deo ratne reparacije. Tri godine kasnije pojavila se u prvom jugoslovenskom igranom filmu pod naslovom “Rudareva sreća” hrvatskog reditelja Josipa Novaka, koji je i autor scenarija. Lokomotiva je od 1926. bila angažovana najpre na izgradnji pruge uskog koloseka od Sukova do Rakite, za potrebe Akcionarskog društva “Gabernik-Jerma”, a onda i za vuču vagona sa ugljem. Po sećanju (sada pokojnog) rudarskog inženjera Petra Lončara, oca Tome Lončara, koji je radio i u Rakiti i u Jelašnici, lokomotiva je kao gorivo koristila mešavinu kamenog uglja iz Jerme i mrkog uglja iz Jelašnice. Kameni ugalj je visokokaloričan pa bi progoreo kotao, i to je bio razlog što je mešan sa jelašničkim mrkim ugljem. A kao gorivo su se koristile i bukove cepanice.

Godine 1952. lokomotiva je iz Rakite dovežena za potrebe jelašničkog rudnika, i tu je dobila ime “Baba Milka”. Sa “Baba Milkom” su iz Rakite stigla i deset vagona nosivosti po 10 tona. Jelašnički rudnik je od izgradnje pruge uskog koloseka do Niške Banje 1946. godine ugalj prevozio najpre vagonima od 1,5 tona, a kasnije i od pet tona. “Baba Milka” je, zajedno sa lokomotivom “Baba Kata”, prevozila ugalj do Banje sve do zatvaranja rudnika 1967. godine. Eksploatacija uglja prestala je u drugoj polovini 1967, ali je “Baba Milka” još neko vreme služila u procesu likvidacije rudnika.

Lokomotiva Baba Milka; arhiva

Života Žika Milojković iz Jelašnice bio je jedan od poslednjih pet mašinovodja koji su upravljali “Baba Milkom”. Rodjen je 1929. godine i od juna 1945. je, kao šesnaestogodišnjak, najpre radio kao fizički radnik na izgradnji rudničke kolonije u Jelašnici. Kasnije je završio šestomesečni kurs za bravare, i posle dve godine radnog staža otišao je u vojsku. Nakon odsuženja dvogodišnjeg vojnog roka u Mostaru, Žika Milojković je nastavio da radi u jelašničkom rudniku kao kočničar na svim parnim lokomotivama. “Baba Milkom” je kao mašinovodja upravljao poslednje dve godine rada rudnika.

On se seća da je “Baba Milka mogla da povuče do 40 tona tereta. Najčešće je to bila kompozicija od po osam vagona nosivosti pet tona. Za jednu osmočasovnu smenu pravila je najviše po tri ture od Jelašnice do Niške Banje, gde je ugalj pretovaran i dalje transportovan prugom takozvanog normalnog koloseka. Do Banje se putovalo 20-30 minuta. Pruga uskog koloseka nije bila naročito sigurna pa je često dolazilo do iskakanja vagona, a jednom je i sama lokomotiva ispala iz šina izmedju Jelašnice i Banje.

Lokomotiva “Baba Milka”; Foto: Nenad Petrović

“Vagoni su bili napravljeni za prevoz tereta, ali su sa prednje i zadnje strane imali i uske platforme, na kojima su se svakodnevno prevozili i putnici-priča Žika Milojković.

To je bilo zabranjeno, medjutim, kako nije postojao autobuski saobraćaj, malo ko je od radnika današnjeg MIN-a i drugih tadašnjih niških fabrika mario za zabranu. Na mestima gde je kompozicija morala da usporava radnici, djaci, oni koji su išli da nešto prodaju na niškim pijacama i svi drugi koji su morali u grad, peli su se i do Banje kao prevoz koristili te kompozicije sa ugljem. Mi, mašinovodje, vikali smo kao na njih da se opravdamo ako se nešto desi, ali smo im uglavnom gledali kroz prste. Kad je to, uprkos zabranama, postala praksa, uprava rudnika neko vreme je štampala karte koje smo naplaćivali putnicima po simboličnim cenama. Ali vrlo brzo, na intervenciju milicije, karte su ukinute i zabrana prevoza putnika se strože primenjivala. Uvek je bilo onih, naročito mladjih i spretnih, koji su nastaviljali da se voze vozom.

Žika Milojković pamti da su u trenutku zatvaranja rudnika 1967. mašinovodje bili i Jovan Dimitrijević, Bora Tasić i Dragoljub Kitić iz Jelašnice, kao i Vlada Miladinović iz Koprivnice u Zaplanju. A pomoćnici mašinovodja su bili Dragoljub Cvetanović i Nikola Kole Stojanović iz Jelašnice, kao i Trifun i Rade (njihovih prezimena se ne seća) iz Čukljenika.

Lokomotiva “Baba Milka”; Foto: Nenad Petrović

Ideja o reparaciji “Baba Milke” rodjena je 2002. godine, prilikom posete nekadašnjem Rudniku “Jerma” u Rakiti Petra Lončara, Tome Lončara i Nenada Govedarovića, predsednika Skupštine Društva ljubitelja železnice. Nenad Govedarović je i istraživač istorijata državne železnice, rudničkih železnica i niških tramvaja, o čemu je objavio nekoliko publikacija i više tekstova u časopisima i novinama. Petar Lončar, koji je pedesetih godina prošlog veka bio i upravnik Rudnika “Jerma”, ispričao je Govedaroviću ono što je znao o “Baba Milki” i predložio da se ona reparira i iz Čaira prebaci na neko bolje mesto.

Ovoj ideji se, osim niškog Društva ljubitelja železnice, priključio i tadašnji pomoćnik načelnika niške Policijske uprave Ljubiša Milenković. Milenkovićev deda radio je u rudniku u Rakiti, pa je i on emotivno bio vezan za ovu lokomotivu. Upornošću Govedarovića, Milenkovića i drugih, i u saradnji sa Železnicama Srbije i MIN-om (gde su obavljeni radovi), “Baba Milka” je ponovo dobila nekadašnji izgled i postavljena 2011. na današnje mesto.

Autor: J.Vasić

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

2 Komentara

  1. Sve ovo je lepo, da Nislije znaju istoriju ove lokomotive, kad smo se igrali u Cairu i svakom je bilo najvažnije da se popne u nju i da ga roditelji slikaju, tadasnjin foto aparatima, sa crno belim filmovima.
    Dobra je i ideja i mesto, gde se sada nalazi. Nazalost, lokomotiva je i ovde zapuštena, niko ne brine o njoj i “ukrasena” je golubljim izmetom, kao i par klupa oko nje, tako da tu niko ne zalazi, da ne bi dobio izmat po glavi a na uneredjenim klupama ne moze se sesti! Grad Nis.

  2. Ponosan na svoga strica Nenada što je bio deo te akcije i istorije. Inače, on sada puni 92 godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com