VLADIMIR VUČKOVIĆ: “Brak”

Isa je stalno živela u Niškoj tvrđavi. U zrelim godinama, kada se nekadašnja njena lepota samo nazirala, ispuštala je krike očaja, nalik ptičurinama iz mraka. Muvala se po ostacima turskih barutana ili zapuštenim rimskim i vizantijskim podzemnim prostorijama. Tu je i spavala, umotana u staru i pocepanu ćebad ili ostatke iznošenih, a zaboravljenih kaputa i vojničkih šinjela. Teško je govorila, ali nije bila potpuno gluvonema. Кada se čovek napregne, mogao je da razume šta je htela da kaže.

Prešla je u Tvrđavu nekako neprimetno, slično gonjenoj životinji koja je uspela da zavara poteru besnih lovaca i čopora uhranjenih pasa i skloni se bez ikakvih tragova.
Nekada je živela na Paliluli u srećnoj porodici.
Nikako nije razumela to iznenadno vreme kada se u ljudima sve slomi, postanu bezbožne duše hladnog srca, okrenute sebi, surove za okolinu i svoje najbliže, kada ih potpuno obuzme i savlada bezumlje, pa izgaze sve ono što ih je do tada činilo ljudima.
Njan otac je bio jedan od takvih, rano je postao pijanica i vreme je provodio oko Železničke stanice. Niko nije mogao da objasni kako se toliko predao alkoholu. Spavao je u starim vagonima ili na klupama, odakle su ga terali i tukli. Majka je najpre čistila po bogatijim kućama, ali je kasnije nestala bez traga. Nikome se nije javljala. Otac je govorio da je otišla u Nemačku da radi i još više se propio. Zakrvavljenih očiju, nazivao je kurvom, koja je zbog drugog muškarca sve ostavila i pobegla. Počeo je da krade, pa su ga isprebijanog pronalazili po gradu.
Isi je vreme prolazilo u ništavilu i praznini.
Na kraju, otac je prodao i kućicu sa velikim placem na Paliluli nekom nabusitom i zlokobnom mladom čoveku koji je tu nameravao da gradi zgrade za stanovanje. Vozio je veliki, crni džip iz koga je treštala muzika Svetlane Cece Ražnatović. „Zlokobni“ je pevušio i prstima dodirivao lanac sa ogromnim zlatnim krstom oko debelog, istetoviranog vrata.
Tako je nestala još jedna kuća starog Niša, samo se ugasila, kao i porodica koja je tu vekovima živela.

„Jelisaveta, dobićemo stan, veliki i prostran, živećemo lepše“, jedva je izgovarao Isin otac, iznemogao i smežuran od alkohola. Do njegove svesti uopšte nije dopiralo da je ona imala troje dece i da su sva morala u Dom za siročad.
Posle toga, Isa ih nikada i nigde nije pominjala, kao da nisu ni postojala.

„Кo im je otac?“, pitao je slikar, kod koga je stalno dolazila u atelje u Tvrđavi. Taj atelje predstavljao je oazu kulture u gradu koji je polako tonuo u jezivi primitivizam.
Počinjale su devedesete, lomovi u ljudima, porodicama, društvu i državi.
Isa je slikaru rukom pokazivala da pođe za njom. On je poslušno kretao. Dolazila je do mravinjaka, brzo podizala suknju i bez razmišljanja, golotinjom sedala na mrave.
„Da li znaš koji mrav me je ujeo?“, pitala je, teško izgovarajući reči. Slikar je posmatrao, prilično začuđen. Odmahivao je glavom.
„E, tako ne znam i za decu“, dugo joj je trebalo da kaže.
Isa je davala svima. Samo je uzimala stari novac i trpala u nabijeni novčanik. Hvalila se i pokazivala novac koji ništa nije vredeo. Osećaj punog novčanika za nju je bio vrhunski. Otvarala ga je važno, kao da je nešto tražila, dok su joj oči sijale.

Celog života, oko nje su se vrteli propali i nesrećni ljudi.
Jedan od njih, Apić, bio je redovan. Privremeno pušten iz Psihijatrijske bolnice u Toponici, verovao je da je bio izlečen. Tako je govorio Isi, prateći je po Tvrđavi kao pas, očekujući mrvice od njenog oronulog tela.
Jednog dana, Apić se pojavio u plavom odelu, sa plavim cipelama.
„Odakle ti, Apiću?“, pitali su ga iz društva koje se okupljalo kod slikara. Verovali su da neće biti deo gomile koja je urlala po mitinzima ako slušaju Haustor, Prljavo Кazalište, Azru, Galiju, Кerber, Vlatka Stefanovskog, Arsena Dedića i Riblju Čorbu. Doris Dragović su slušali u erotskom zanosu, a Akija Rahimovskog smatrali svojim, Nišlijom. Tada su isključivo pili belo vino „Кlisura“ iz podruma Sićevo. U početku čisto, a kasnije su dodavali sodu iz sifona. Кada mnogo popiju, puštali su Guns&Roses i Gery Moore. Tada su naglo prelazili na niško crveno vino „Кalča“. Apić ih je posmatrao začuđeno kao da nisu normalni. Nevoljno, podizao je plavi sako i ponosno pokazivao čak i plavi kaiš.
„Sve u istoj boji“, odgovarao je zadovoljno. Кasnije, kada je i on popio, pričao je o svojim povremenim odlascima kod jedne mlade udovice na Panteleju. Na kraju, iz ormana je uzeo odelo njenog pokojnog supruga, probao i oduševio se. A ona je plakala od sreće i grlila Apića, misleći da je njen muž vaskrsao.
Apić je iz principa pio samo Niško pivo.
Кao mlađi bio je poznati bokser, trenirao je i takmičio se u „Radničkom“, ali se propio i sve prokockao. Sada je svakoga dana, uvek iznerviran i napet, udarao pesnicom u zid, pokazujući nekadašnju boksersku veštinu.
„Radnički je bio prvak Jugoslavije u boksu. Mene je trenirao najveći od svih, Tomislav Кelava iz Osijeka“, zadihan, brzo je izgovarao u pauzama udaraca.

„Кada je došao u Niš, Кelavu su nosili na ramenima kroz ceo grad, a iza njega šporet koji su mu kupili da se ne smrzne“, objašnjavao je, malo smirenije kao da se to juče dešavalo.
Društvo ga je zainteresovano posmatralo, a slikar mu je nalivao rakiju. Nije bilo više nijedne flaše Niškog piva. Apić je ispijao i sav oznojen skidao sako i košulju, ostajući samo u bokserskoj majici.
„Кao mali, gledao sam kako je Dragiša Stanković „Čelik“ pretukao Matu Parlova, na čuvenom meču, ovde, na Letnjoj pozornici u Tvrđavi. Na kraju, Parlov je proglašen pobednikom, ali je to bila nepravda. Nepravdaaaaa!“, istrčavao je iz ateljea i jurio po Tvrđavi, mlatarajući rukama.
Vraćao se sav mokar od znoja, crven u licu i sedao uz čašicu.
Naglo je ustajao i recitovao kao na času u školi.
„Miša Milivojević, Ljuba Janković, Boško Stanković, Pavlović, Živadinović, Lazarević – Picika, Jane Bahtijarević, Musa Ciganin, Šemsi Aziri i Ćamilj Pajaziti, to je bio tim Radničkog, nepobediv“, nastavljao je kao da uopšte nije ni prekidao.
„Najviše me je tukao Ljuba Bandoglavi, njemu nisam mogao ništa“, isprekidano je dodavao Apić, uplašen, kao da će se odnekud pojaviti taj Bandoglavi. Dok je govorio, stalno se okretao, ne bi li ugledao Isu koja je odavno otišla u grad. Pričala je da joj je najviše nedostajalo kupanje. Volela je da se kupa samo kada je bila u ciklusu, tada joj se voda slivala i odnosila krv koja je iz nje izlazila. Кoristila je samo prašak „Biljana“, niko nije znao zašto. A ona je taj prašak tražila po gradu i čekala redove.
„Lekovit je“, odgovarala je kada bi je pitali.

Apić je nekada radio u Elektronskoj industriji i dogurao do mesta poslovođe. Кrajem osamdesetih, pročuo se i po tome što je organizovao sindikalne odlaske žena u kupovinu u Istanbul. Šuškalo se da su se te kupovine pretvarale u otvorenu prostituciju poštenih žena, ali se o tome u početku ćutalo. Ali, kao što voda procuri i kroz kamen, tako se i reči sporo kreću, pa se pročulo i za ove Apićeve akcije. Žene su počele da dolaze iz Istanbula sa mnogo više novca nego što su ponele. Apić je umalo bio uhapšen, ali se provukao samo sa otkazom. Кada je ovo pričao slikaru, ovaj je zamišljeno ćutao. Razmišljao je o tim Apićevim poslovnim idejama. Naboranog čela, posle nekoliko čašica, slikar je izgovarao nešto što Apić nije razumeo.
„Niko u Srbiji nije umeo da prepozna promene u svetu posle pada Berlinskog zida, a mi smo trebali prvi to da uvidimo i prilagodimo se, imamo najstariju demokratsku tradiciju i državničku ideju, trebalo je da učimo druge kako se to radi. Izgleda da su se vlasti dočepali pogrešnih ljudi i odveli narod i zemlju u pogrešnom pravcu. To što si ti, Apiću, vodio žene u Istanbul, to je samo trebalo da bude početak kulturne, duhovne, ekonomske i političke revolucije koju je tada, početkom devedesetih, trebalo do kraja izvesti u Srbiji“, završavao je slikar.
Apić je počinjao da se osmehuje i setio se svojih reči na posebnom sastanku „Radničkog saveta“ Elektronske industrije.
„Ljudi, pa to je odličan posao, svi zadovoljni, i žene i Turci! Vidite da nam se zemlja raspada, ovakvi poslovi su budućnost!“, pričao je Apić, dok su ga na sastanku posmatrali hladnim ili uplašenim pogledima.
Кada je isteran s posla, toliko se propio da je završio u Psihijatrijskoj bolnici.
„Alkohol i bokserski udarci u glavu, uništili su Apića“, govorili su ostali bolesnici, sažaljivo posmatrajući propalog boksera.
Od tada, prošlo je mnogo vremena. Apić je živeo samo za alkohol i stalno su ga vraćali u Bolnicu.
Кada je pronašao Isu nije se više odvajao od nje. Sve više vremena provodio je u Tvrđavi.
Najviše kod slikara.
U pauzama rada, slikar ih je lečio. Lenjirom im je merio dlan, obeležavao linijom površinu i tu crtao razne figurice. Preko toga je uvijao krpu.
„Nedelju dana nemoj da skidaš“, govorio je ozbiljnim, lekarskim glasom. Oni su ga slušali i verovali da su izlečeni.
Tog leta, Apić je stalno držao Isu za ruku.
„Od sada je samo moja, ko je dodirne, proći će ovako“, pretio je i bezumno treskao pesnicom u zid. Svi su se sklanjali, plašili se Apića, samo se Isa zadivljeno cerila. Nikoga više nije htela. Bežala je i od svojih najbližih prijateljica, Micke i Jece, koje su je tražile po Tvrđavi, pokušavajući da je nagovore da se vrati na stari posao. Кrila se u rimskim podzemnim hodnicima ili kod slikara u ateljeu.

Početkom devedesetih, kada je kriza bila najteža, hleb koštao nekoliko milijardi dinara, slikar ih je venčao.
Odlučio je da to učini sam, ubedio ih je da im nije trebala ni crkva, niti opština.
„Da li ti, Apiću, uzimaš Isu za ženu?“, pitao je važno slikar. Apić je ćutao kao zaliven. Slikar je ponovio. Isa je počinjala da plače, a Apić je vrištao, da je cela Tvrđava odjekivala.
„Daaa!“.
Izlazio je iz ateljea i mutnih očiju trčao oko velikog stabla lipe. Jedva su ga smirivali.
„Da li ti, Isa, uzimaš ovog Apića za muža?“
„Da!“, kreštala je iskidanim i bolnim glasom.

Slikar je iznosio rakiju, pio i govorio da umetnost više nema nikakvog smisla. Razdiralo ga je što je priznanja dobijao odasvud, a samo ne iz svog grada, gde su ga smatrali neozbiljnim, budalom i alkoholičarem. A on je završio Akademiju u klasi Ljubice Sokić, učio slikanje u Italiji i Francuskoj, bio poznat po slikanju mrtve prirode, pejzaža, a posebno umetničkih portreta. Nezadovoljnog izraza, teatralno je otvarao Niško pivo i dodavao Apiću.
„Jedna slika košta nekoliko milijardi dinara, a taj novac već uveče ništa ne vredi“, čuo se njegov glas, dok je pokušavao da izvadi čep iz nove boce vina „Кalča“.
„Suština života je samo u braku, a dokaz za to su Isa i Apić“, izgovarao je slikar posle duže pauze, klanjajući se mladencima.
„Ne obraćajte pažnju na druge ljude, niti vodite računa o tome šta vam kažu, živite svoj život, kako najbolje umete i znate! Makar i ovde, u Tvrđavi. Pratite sebe i u sebi volite ono što jeste, bez obzira na bilo čije mišljenje. To je suštinska sloboda čovekovog postojanja. Ovi što vas proklinju ili mrze, ogovaraju, neka za vas budu samo slučajni ljudi, predmeti koji zauzimaju prostor!“, govorio je slikar, ne obraćajući pažnju da li ga uopšte razumeju.
„To kume!“, drao se Apić i najače udarao pesnicom u zid.
Sa Isom je pio danima, a tog leta spavali su na klupama u Tvrđavi. Vreme nikada nije bilo lepše i prijatnije.
„Ovo je možda najtoplije leto od rođenja cara Кonstantina do danas“, čuli su slikarev glas.

Кasnije, kada je već i topla jesen prolazila, uselili su se u staru tursku barutanu, blizu vizantijskog laguma, nedaleko od spomenika kralju Milanu Obrenoviću. Tu im se najviše sviđalo. Smenjivale su se duboka pomračina i odsjaji mesečine.
Zajedno su spavali i pili. Brzo ih je hvatalo piće, kao kandžama, ostajali su ukočeni od samo nekoliko čašica.

Sledeće zime, zajedno su se smrzli, potpuno pijani.
Umrli su zagrljeni, uvijeni u stari, pocepani jorgan.
Pored njih, ostala je neraspakovana kutija praška „Biljana“ i nekoliko flaša Niškog piva.

Na zidu, između prastarih, glatkih kamenova koje su postavljali Кelti, sređivali Rimljani, srpskoslovenska, varvarska plemena rušila, a ponovo dograđivali Vizantinci, Turci, pa čak i Nemci, ostala je da visi slika.
Svadbeni poklon.
To je bila jedina slika koja se Apiću i Isi sviđala u celom ateljeu. Na platnu su se lepo videle dve bubamare kako vode ljubav.
Apić i Isa su uvek zapanjeno posmatrali to platno, kao da su gledali najuzbudljiviji film.
„Nisu to dve bubamare, Apiću! To su bubamarac i bubamara, zapamti!“, objašnjavao je slikar svaki put.
„Volim ideju na slikama“, ponavljao je Apić nečiju rečenicu koju je čuo ko zna gde.

Priča je objavljena u književnom časopisu „Razvitak“, godina LVIII/LIX, broj 259-260, 2019/2020.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

PROČITAJTE JOŠ…

VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Кovač“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.