Društvo

Bojanić: Naši učenici da istražuju i da se bave srpskim pojedincima (žrtvama genocida) kao što rade Jevreji kroz svoje projekte za svoje žrtve

Našom ćutnjom Hrvati i njihova strategija su uspeli iz zločina i počinjenog genocida (od strane ustaša nad Srbima) da budu u istoj ravni sa nama (žrtvama), tu je i najveća naša srpska tragedija, što smo to dozvolili... zbog bratstva koje nas je razorilo

Udžbenici iz istorije moraju da se upotpune sa mestima srpskog stradanja i patnje… moramo se osvrnuti na najveća srpska stratišta kao što su Glina, Jadovno, Jasenovac, Šušnjar, Šargovac, Motike, Drakulić, Stari Brod na Drini, Korićka jama, Velebitske jame, Prebilovci, Pag i slična mesta. Kako i sa drugim stratištima i stradanjima, koja ih nažalost ima na svim stranama i vremenima, piše Đorđe Bojanić za srpskaistorija.com.

Ali dati najveći prostor srpskom stradalaštvu… kao što su i Jevreji i Jermeni dali prostor u svojim udžbenicima istorije o svom stradanju.

Ugledajmo se na njih, i bavimo se sopstvenim stradalaštvom i srpskim pojedincima koji su stradali u genocidu. To treba naši srednjoškolci da istražuju i da se bave srpskim pojedincima (žrtvama genocida) kao što rade Jevreji. Takvi projekti su za nas značajni i bitni i tu treba da nam bude pažnja i fokus, pise urednik portala srpskaistorija.com.

Glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, u ovom vremenu kada se skrnavi i revidira broj srpskih žrtava, a u tome i mi sami dželatu pomažemo, našom ćutnjom. Njihov cilj je da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše, a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše i hvala Bogu ekranizuje (srećom Srbija je konačno smogla snage), jer samo ekranizovali zločin (film ,,Dara iz Jasenovca“) i pisani trag ostaje za veka i vekova, a činjenica i izvora imamo na pretek… a tek koliko neotkopanih jama po toj Hrvatskoj ima.

Akademik Srboljub Živanović (bio je član jugoslovenske Komisije sudskih antropologa koja je 1964. vršila iskopavanje masovnih grobnica u ustaškom logoru smrti Jasenovac) zapisao je, da je utvrđeno, da je u Hrvatskoj stradalo preko milion Srba, što stoji i na tabli u ulazu u Jasenovac.

A oko tih istraživanja, iako se umanjio broj (kako kaže akademik Živanović) složili su se i Nemci i komunisti i mnogi istoričari… a sve je to zapisano u knjigama i u udžbenicima istorije (ali, bez detalja, sa datim malim prostorom u udžbenicima, što je ponizno za žrtve a i nas Srbe). Valjda je red da se oko broja žrtava svi ujedinimo, popis nikada nećemo dobiti u potpunosti, to je danas nemoguće… pored toliko jama neotkopanih i uklonjenih tragova koji su uništeni i spaljeni.

Kome smeta danas utvrđenih 700000 stradalih u Jasenovcu? Izgleda da je istoričare iz Hrvatske neko opteretio… pa te umanjene brojke stalno spominju, koje se kreću od Tuđmanovih 86000 do 130000 žrtava od hrvata-ustaša.
ZAŠTO OVE SUROVE ČINjENICE NE ISPUNjAVAJU STRANICE SRPSKIH UDžBENIKA ISTORIJE
Zločin je i preko 260000 Srba prevedeno nasilno u katoličanstvo, što dece što odraslih.
Predlog za novi film i ekranizaciju je zversko staradnje i POKOLj Srpskih đaka u Šargovcu, i naravno da ovaj zapis uđe i u Srpske udžbenike.

Ustaše su u današnjoj Osnovnoj školi Đura Jakšić, u naselju Šargovac zaklale 52 srpska učenika.
Učiteljica, Dobrila Martinović, posle rata je dala dragocenu izjavu Lazaru Lukajiću, koji je napisao i knjigu, koja je zapisana ovako.

“U učionicu je iznenada za vrijeme časa ušao fratar Miroslav Filipović sa 12 svojih ustaša, oponašajući Isusa Hrista i 12 njegovih apostola. Njega sam odranije dobro poznavala. Poznavala su ga i djeca, jer je fratar često prolazio kroz Drakulić, Šargovac i Motike. Bio je obučen u novu ustašku uniformu. Ustaše su stale pored katedre i školske table, okrenuti prema klupama i djeci…
Zatim je fra Filipović zamolio učiteljicu da izvede iz klupe jedno srpsko djete. Učiteljica, ne sluteći šta će biti, izvela je ljepuškast i urednu devojčicu Radojku Glamočanin, ćerku uglednog domaćina Đure Glamočanina, koji je tada bio u zarobljeništvu u Njemačkoj i na taj način preživio rat.
Fratar je nežno prihvatio djete, podigao ga na katedru i onda počeo polako, natenane, da ga kolje pred ostalom djecom, učiteljicom i ustašama. U učionici je nastala vriska i panika. Užasnuta djeca su vrištala i skakala. A Filipović se smireno i jezuitski dostojanstveno obratio svojim ustašama: ‘Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode, a vi slijedite moj put. Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovjedim i razrješiti svih greha“.

Onda je fra Filipović naredio učiteljici da svu srpsku djecu izvede u dvorište. Potom je otišao u drugu učionicu, pa je i učiteljici Mari Tunjić naredio da izvede svu srpsku djecu. U dvorištu je, na utabanom snijegu, ukrug postavio ustaše, pa naredio djeci da trče pored njih. Kako koje djete naleti, ustaša ga prikolje i izmrcvari. I sve tako dok sva djeca nisu poklana. Svu našu ćutnju oni vešto koriste, što i nije čudno… izgleda, žele da speru ljagu krvave istorije koja im izgleda iz jama neda mira.“

O pravim razmerama monstruoznosti zločina koji su sistematski vršeni nad Srbima u koncentracionom logoru Jasenovac, najbolje svedoče jezivi istorijski detalji poput ustaškog noža „srboseka“. Tragično je da o ovom nožu nema ni reči u udžbeniku, ističe Bojanić.

Srbosek je nož, nakačen na čvrstu rukavicu, izrađen po specijalnoj porudžbini u nemačkoj firmi Solingen.

Smišljen je za brzo klanje Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. To je najkorišćeniji predmet u ustaškom genocidu, na mestima kao što je logor Jasenovac, Stara Gradiška. Dizajn je napravljen tako da omogući brzo klanje uz najmanje truda. Korišćen je masovno u NDH.

Organizovana su i takmičenja u logorima da bi se videlo ko može da prikolje najveći broj Srba u zadatom vremenskom periodu. Zabeleženi rekord je postigao student prava Petar Brzica, ustaški stražar (bio student prava i zagriženi član predvodničke katoličke organizacije zvane „Križari“), proglašeni kralj „srboklanja―, koji je uspeo da zakolje 1360 Srba u jednom danu!

Zapis koji  je ostavio Dr. Nedo Zec (Otpor u žicama, Sećanja zatočenika,knj. 1, Beograd 1966,) obavezno u udžbenike, a koji je zapisao:

,,A zatim sam otišao do tog seljaka i od njega saznao da je on neki Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, a njega s nekih šumskih radova poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao nego sva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ovog starca, u meni se najednom razbuktala želja da mu razbijem mir i spokojstvo najsvirepijim mučenjima. Izdvojio sam ga i posadio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: „Živio poglavnik Pavelić“ – ili, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. On nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče: „Živeo Pavelić“ – ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio.

Otkinuo sam mu i drugo uho.

Viči: „Živio Pavelić – ili ću ti otkinuti nos!“ On je šutio kao zaliven. Tada sam mu otkinuo nos. A kada sam mu i po četvrti put zapovjedio da vikne: „Živio Pavelić“ i zaprijetio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me je pogledao i, uprijevši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizmjernost, polako i razgovjetno mi je dobacio: „Radi ti, dijete, svoj posao!““

Poznati italijanski pisac Kurcio Malaparte u knjizi ― Kaput‖, objavljenoj u Rimu i Milanu 1948. godine opisao je kako je u toku audijencije kod Pavelića na njegovom stolu primetio korpu za koju mu je izgledalo da je puna ostriga i drugih morskih plodova i užasnuo se kada mu je hrvatski poglavnik rekao: ―To je poklon mojih vernih ustaša, to je dvadeset kilograma ljudskih očiju.‖ Ta korpa očiju je najupečatljiviji dokaz hrvatske hiljadugodišnje kulture. Jednostavno govori sve o tom zločinačkom narodu.

Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom… taj zločin je i najbolniji, njega trebamo staviti u fokus stradalaštva i patnje. Ubijajući nejač, hrvatski (ustaški) krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama. Sve ovo mora da se zna i svetska javnost upozna, to treba da bude naš cilj… štampanje knjiga na svim svetskim jezicima, filmovi, dokumentarci… za to mora biti novca, tu je možda i ključ našeg opstanka… u istini, činjenicama i znanju.

Ti ustaški zlikovci su decu streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom, piše srpska.istorija.com

A mi danas imamo pojedince koji i maštaju i veruju u novu zajedničku tvorevinu, i to zbog bratstva, napretka ekonomije, trgovine… to je tragično.

Kako smo tako brzo zaboravili da su ljudi, žene i deca uništavani u Gradini, Jasenovcu, Jadovnu, Pagu… na najsvirepiji način. Od 1942. godine na terenu Gradine kopane su grobnice 30 metara dužine, 4 metra širine i 2-3 metra dubine, gde su živi ljudi nabijani u grobnice u stojećem stavu, zatim su drvenim maljevima ubijani udarcima po glavi, polivani živim krečom i zatrpavani, pita se Bojanić.

Na ovaj način ubijano je po 1.000 ljudi u jednoj grobnici. Uništavanje je vršeno i pomoću 12 čeličnih kazana u kojima su kuvani ljudi; zaziđivanjem živih ljudi u zgradu bez prozora i vrata; zatvaranjem u prostorije od kamena i zatrpavanjem slamom koja je onda paljena; klanjem žrtava; vešanjem na velikoj topoli koja se nalazila na obali Une. …

„Hrvati su imali logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči u udžbenicima, zašto štitimo dželata… pa to je zločin“.

Našom ćutnjom hrvati i njihova strategija su uspeli iz zločina da budu u istoj ravni sa nama, tu je i najveća tragedija.

Veliki broj katoličkih fratara, njih preko 1.200 je učestvovao ubijanju i klanju Srba, a papa bi da bez izvinjenja poseti Srbiju… i za to je kriva naša ćutnja i nejasnoća nas samih. Kao da ne znamo šta hoćemo.

„Preporučujem delo Viktora Novaka, ali nije mi jasno zašto se kod nas ne koristi najznačajnije delo Viktora Novaka, kapitalna knjiga „Magnum Krimen (Veliki zločin) – Pola veka klerikalizma u Hrvatskoj “ u kojoj autor otkriva spregu Rimokatoličke crkve i ustaštva i države NDH… koju do skoro nismo imali u svim poglavljima, zašto se toliko dugo skrivala od nas samih, ko je skrivao“?

Ako hoćete da uništite jedan narod … uništite njegovu istoriju… za to vam rat ne treba. To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo, piše srpskaistorija.com

DOK NAM SRPSKA ISTORIJA NE BUDE PRIORITET I DVOGLED, DOK NE POČNEMO DA UČIMO IZ NjE I SAGLEDAVAMO BUDUĆNOST I RAZUMEMO OPASNOST… biće teško po nas, a ako je razumemo, videćemo i budućnost kao što iz nje vidimo prošlost, tako ćemo sagledati i opasnost. Mi moramo učiti iz sopstvenih grešaka… a imamo ih na pretek, zaključuje Bojanić.

Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!

Danas u udžbenicima istorije imamo minimum o Srpskom stradalaštvu, zašto?

Zašto nemamo Mauzolej za sve srpske stradalnike?

Zašto smo tek sada smogli snage da ekranizujemo istinu, zašto smo se teka sada probudili, ko nam je branio… ko su krivci za naše neznanje i spavanje? Ko i zbog čega je branio da istina izađe na svetlo… zašto nam se tek posle 75.god dešava da tek sada svi mediji, portali, televizije pišu i govore o ovom genocidu? To je moralo mnogo pre, ali, jasno je gde je problem. To je već za drugu temu.

Hvala Antonijeviću za ,,Daru iz Jasenovca“, hvala slobodna Srbijo, posle ovoliko decenija si smogla snage, kaže Bojanić.

Dara iz Jasenovca mora da uđe u školski program za srednje škole, što je najavio i ministar prosvete Branko Ružić.

Povodom 80 godina od stradanja srpskih logoraša u norveškim logorima u Norveškoj produkciji počelo snimanje filma.Svakako da nedužno stradali Srbi zaslužuju istinu. U prošlosti je bilo pokušaja da se ove činjenice prikriju, i da se upotrebe u političke svrhe, tako je i krenula ideja da se ekranizuje priča u vezi ovog događaja koji je najavljen pre par meseci na sajtu Srpska istorija.

Norveška ima deo te jezive istorije za koju malo ko zna. Danas norveški đaci putuju u Aušvic i druge logore da uče istoriju a ova jeziva priča im je mnogo bliže. A mi Srbi ni naši đaci skoro da ne znamo ništa o ovom stradalaštvu, koje se definitivno prikrivalo.

„Moja ideja biće da ovaj film pogledaju svi srednjoškolci i osmaci bar ovde u Nišu… kao istorijsko obrazovani film“.

Ostatak teksta možete pročitati OVDE.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Jedan komentar

  1. Свака част Бојанићу, колико је само добрих ствари урадио за нашу историју са сајтом који уређује. Организатор је и више изложби (Јадовно) и више промоција књига.
    Хвала му и за два Крсна хода као подршка браћи у Црној Гори за одбрану светиња. Хвала му за све.
    И да настави у истом правцу.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button