Predrag Simović je rođen u Nišu 1983. godine. Gitaru je počeo da svira sa 12 i muzikom se bavi već 20 godina. Stipendiju za prestižni američki univerzitet Berkli (Berklee) u Bostonu na kome se izučava moderna muzika, dobio je 2000. godine. Sledeće, 2001, preselio se u Sjedinjene Američke Dražave, a nekoliko godina proveo je i u Engleskoj. Za čitaoce Niških Vesti, mladi muzičar govori o svojoj najvećoj ljubavi – džez muzici.
NV: Šta je bilo različito, a šta slično u Americi u odnosu na sviranje gitare i učenje u Srbiji?
U Srbiji sam imao privatne časove i pored profesora najviše sam učio samostalno, uz albume i koncerte omiljenih izvođača. U Engleskoj, a potom i u Americi imao sam puno časova gde se radilo u grupama fokusirano na vrlo konkretne stvari (stilove, izvođače, teoriju i harmoniju, sluh, sviranje u bendu, aranžiranje, orkestracija i sl). Tako sam, recimo, u Engleskoj imao čas koji se bavio samo blues ili rock gitarom gde smo proučavali izvođače, njihove kompozicije i tehnike sviranja, kao i opremu koju su koristili. U Americi mi je svaki čas bio sjajan, zato sto sam od prvog semestra imao opciju sa svojim rejtingom 6 od 8 da biram privatnog profesora i časove koje sam želeo. Radio sam od prvog semestra sa Mik Gudrikom, profesorom Pet Metinijem, Majk Sternom, Džonom Skofildom i mnogim drugim poznatim džez gitaristima. Sličnosti između Srbije, Engleske i Amerike nema puno, sem časova za sluh (kod nas se to naziva solfeđo) i privatnih časova (rada1na1) u školama.
NV: Da li se sećaš prvog nastupa u Americi?
Naravno, to je bilo u organiziciji Berklija, a povod je bio 11. septembar i teroristički napad na kule u Njujorku. Nekoliko dana nakon toga sam svirao solo gitaru na događaju koji je Berkli posvetio napadu i izgubljenim životima. Izvodio sam nekoliko akordskih melodija i svirao solo gitaru.
NV: Šta ti je, do sada, bilo najteže u karijeri?
Što se tiče teških stvari na Berkliju, jednostavno ih nije bilo, jer za mene muzika nije posao, već istinska ljubav. Sviranje je potreba da dajem. Obožavam muziku, gitaru, to me maksimalno ispunjava, daje energiju i snagu u životu. Uživao sam u svim predavanjima koja sam imao i izvlačio za sebe maksimum.
NV: Da li si u Americi i Engleskoj i učio i radio u isto vreme?
Pored sviranja na Berliju raznim povodima, nisam radio u školi. Konkurencija za posao je velika, a satnica minimalac, što se ne isplati. Nemate vremena za vežbanje i napredak zarad mizerne zarade. A dve godine sam radio i kao profesor na Berkliju. Uglavnom sam zarađivao tako što sam držao privatne časove, a imao sam i tzv. „webcam đake“.
NV: Koliko često dođeš u Srbiju?
Dok sam studirao, dolazio sam jednom do dva puta godišnje, za vreme letnjeg i zimskog “raspusta”. 2008. godine sam se vratio u Srbiju, a ponovo došao u Ameriku, u Boston septembra prošle godine.
NV: Šta sada radiš u Bostonu?
Sjajno pitanje! Uspostavio sam puno kontakta sa vrhunskim muzičarima, produkcijskim kompanijama, toncima, išao na svirke, imao i sam nekoliko svirki, držao nekoliko klinika (masterclasses), učim đake uživo i iz celog sveta. Takođe, sarađujem sa raznim muzičarima i spremamo albume. Do sredine marta će izaći album mog prijatelja Jozefa Nađa koji svira violinu i takođe je završio Berkli, ja sam na albumu gostujući gitarista. Uporedo spremam album sa mojim kolegama iz Brazila (Flavio Oliveira Lira) koji svira bas i završava Berkli i sa vibrafonistom iz Slovenije (Vid Jamnik). E, da.. radim i za kompaniju koja održava grupne časove muzike bebama koje imaju od dva meseca do tri godine. Nastupao sam u čuvenom Boston Commons parku četiri dana,dok je bilo lepo vreme. Imam veliku želju i volju da uradim svoj album u Americi, da ga ovde promovišem i da sviram turneje po celom svetu. To je moja vizija Amerike i Bostona i zato trenutno vidim sebe ovde. Bilo bi mnogo dobro kada bi to mogao sve da radim iz mog rodnog Niša, ali nažalost nema dovoljno muzičara sa kojima je ovakav projekt moguće izvesti. Većina ljudi se muzikom bavi “part time”, imaju druga zanimanja koja su im bitnija, ili jednostavno ne rade dovoljno na sebi. To je vrlo slično i u ostatku Srbije, dok Boston i Njujork imaju zaista veliku muzičku scenu i gomilu kvalitetnih muzičara sa kojima je saradnja vrlo lako ostvariva i moguća, a daje vrhunske rezultate. Zbog toga se nadam i verujem da ću svoj album do kraja 2016. godine završiti i izdati u Americi, a ne u Srbiji. Volim da koristim ovu frazu koja savršeno opisuje stanje u Nišu i većini Srbije – “nema ko da čuje”.
NV: Kada si zadnji put nastupao u Nišu?
Nastup sa “Pedjazz Quartetom” bio je na Nišvilu 19. avgusta 2012. godine. Nakon toga mislim da nije bilo nastupa sa bendom, a možda i jeste, izvinjavam se unapred. Gostovao sam dosta puta sa našim lokalnim bendovima kao znak pažnje i poštovanja mojim prijateljima koji su želeli da me čuju i vide sa gitarom.
NV: Šta je tvoja poruka mladim muzičarima u Srbiji?
Da vežbaju i rade na sebi svakodnevno i razmisle šta zaista žele u životu kao muzičari. Muzika kao profesija je jako nestabilna i ukoliko istinski ne vole i nisu vezani za nju, pre ili kasnije će odustati. Novca od muzike u Srbiji nema za normalan zivot, sem ako ne svirate narodnjake. Ono što je najvažnije je koliko oni zaista vole muziku, svoj instrument i imaju strast da ostave neki dublji trag. To je ono što mene i danas drži i pokreće. Nije novac, niti je ikada bio, već isključivo ogromna ljubav. Ukoliko su spremni na kompromise, da sviraju svadbe i tezge da bi preživeli – pozdravljam. Ali, ja sam po tom pitanju beskompromisan, sviram isključivo ono što me ispunjava i ne želim svoju najveću ljubav da kvarim takvim pristupom. U Srbiji se džez svirke plaćaju 2000-3000 dinara i nema dovoljno mesta za sviranje. Zato im savetujem da kvalitetnim svakodnevnim radom na sebi napreduju i teže uvek novim i višim ciljevima, a usput će se neki put sigurno otvoriti.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
