Škola bez nasilja: Najbitnije je da se o nasilju ne ćuti i da se reaguje blagovremeno

Uloga psihologa u prevenciji nasilja je veoma važna i značajna. Psiholog je taj koji bi svojim znanjem i iskustvom trebalo da prepozna eventualne rizike od nastanka nasilja, da zna metode i tehnike kako delovati u toj situaciji i da zna da poveže sve faktore koji tome doprinose, kaže Ljiljana Tošić, psiholog u Osnovnoj školi “Radoje Domanović” u Nišu.

“To je rad sa tri interesne grupe, sa đacima, sa roditeljima i sa nastavnicima i jako je važno uskladiti i napraviti sinhronizaciju tog rada. U najvećem broju škola psiholozi su i koordinatori tima za bezbednost i sprečavanje zlostavljanja i zanemarivanja. Veoma redovno pravimo i aktivnosti i programa preventivnog rada i akcione planove po tom pitanju”, kaže Tošić.

Ona ističe da joj je žao što je uloga psihologa, pedagoga i stručnih saradnika u školi dovedena u situaciju da se oni posmatraju kao nekakve kaznene ekspedicije, a zapravo je uloga potpuno drugačija.

“To su ljudi u koje trebaju deca, roditelji da imaju najviše poverenja, da preveniraju, a ne da su kaznene ekspedicije”, naglašava Tošić.

Protokol u slučaju da dođe do nasilja u školi je taksativno propisao kako se deluje, dodaje ona.

“Pre svega potrebno je da se spreči nasilje, ako je ono akutno i ako se dešava, to je prva stvar. Potom se vide uzročnici, uzima se činjenično stanje, znači jedna detaljna opservacija šta se desilo, kada, kako, u koje vreme. Obaveštavaju se roditelji dece o tome, organizuju se razgovori u prisustvu roditelja i sa jednim i sa drugim detetom. Kad je nasilje u pitanju, roditelj mora da bude prisutan, u ostalim situacijama psiholog autonomno određuje vrstu, kvalitet interakcije i razgovore sa decom. Organizuju se zajednički sastanci, organizuje se sastanak tima u zavisnosti od toga koji je stepen nasilja u pitanju obaveštava se Školska uprava, za treći nivo nasilja obavezno. Ono što je najvažniji deo po meni to je taj medijatorski deo. Da nakon što se sve završi i prođe da onda se radi sa decom da oni nemaju sliku neprijatelja jedni prema drugima, nego da se vide, pomire i rade”, objašnjava Ljiljana Tošić.

Ne postoje univerzalni recepti kako se postupa prema žrtvi kako bi prebrodila traume nakon nasilja.

“Ono što sigurno postoji je da se sprečava sekundarna traumatizacija da usled nasilja ponovljenih preživljavanja tih situacija se ponavljaju ti neprijatni doživljaji i pravi se individualni plan zaštite za svakoga, ko je bio žrtva, a ko nije bio žrtva, nego nasilnik, za njega se pravi plan pojačanog rada. To su individualizovani i personalizovani dokumenti koji zavise od uzrasta, karakteristika učenika, uključuje se mnogo aktera iz škole, naravno stručni saradnici su tu uvek važni, ali se uključuju i predmetni nastavnici i vršnjaci. U školi postoji poseban tim koji ima svoj plan rada, kakva je vršnjačka uloga u tome, tako da se trudimo da se to ne ponovi”, kaže Tošić.

Često se, prema njenim rečima, desi dase nasilje prećutkuje, te škola nije u mogućnosti da deluje blagovremeno.

“Ja mislim da smo uspešni, ali ne mogu da kažem da smo 100% uspešni. Vrlo često se desi da se stvari dešavaju, a da mi nismo o tome upoznati i onda ne možete da delujete ako ne znate šta se dešava i šta se radi. Druga stvar je u zavisnosti od toga kakav je obim. Nekada se desi da je to jako frekvento i da vi ne možete kvalitetno da se posvetite svima kojima treba da se posvetite, tako da verujem da može da se desi to u smislu neke sekundarne pojave, nego u smislu da se to ne primećuje”, objašnjava Ljiljana Tošić.

Najbitnije je da se o nasilju govori. U istom trenutku kada se vidi, kada se primeti, bitno je da onaj kome se to kaže odreaguje.

“To je uvek prvo učitelj ili nastavnik, on je prvi akter koji to mora da spreči. Saradnici se tu uključuju tek iz uloge pomagača tek kada je prvi akter nešto preduzeo ili nije preduzeo”, kaže Tošić.

Veoma je bitno, dodaje ona, da se nasilje klasifikuje.

“Imate slučajeve da deca dođu i nekakve banalne situacije zadirkivanje i ono što je repertoar ponašanja za jedno dete, a nije uobičajni repertoar ponašanja za drugo dete okvalifikuju nasiljem Jasno se znaš šta je nasilje. Ne može svaki dodir, ili gurkanje da se okvalifikuje kao nasilje, ali ako se to ponavlja, ako je to tendenciozno, ako je usmereno na jedno dete to je onda naravno jeste kvalifikovano kao nasilje i premma tome se radi. Vrlo je važno da deca to ne kriju, da učitelji i nastavnici blagovremeno reaguju, da upozoravaju, obaveštavaju o tome, da uključimo sve interesne grupe i onda se to reši”, zaključuje Ljiljana Tošić, psiholog u OŠ “Radoje Domanović”.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.