U početku četvrtog stoleća, posle Hrista, zavlada na jedan put u rimskoj carevini šest careva, tri na zapadu, a tri na istoku. Među onima na zapadu, najpoznatiji je Konstantin Veliki ( 306 – 337 ), sin jednog od onih pomoćnika carskih, koji beše starinom s’ Balkanskog poluostrva, iz Dardanije. Vlastoljubivi Konstantin, koji se rodio i odrastao u Nišu, proglasi se najpre za cara u Britaniji, zahvativši odmah za tim i Galiju i Španiju, pa strasno zaželi, da obori sve ostale careve, kako bi sam ovladao celom carevinom rimskom.
Prvo dobavi on k’ sebi svojega tasta Maksimijana, drugara Dioklicijanova, učinivši vešto, te ga pojede pomrčina. Posle toga, zarati se i sa šurakom svojim Maksencijem ( koji se pored oca beše takođe proglasio za cara u Italiji ), goneći ga posle održane pobede nad njim tako naglo, da se morade utopiti u Tibru. tako se Konstantin zacari u Rimu, vladajući odatle celim zapadom. Među tim, u istočnoj polovini carevine rimske, umre jedan od proglašenih careva, predđašnji pomoćnik Dioklicijanov Galerije, a zemlje mu razgrabe druga dvojica, Maksimin i Licinije, koji se već gledahu popreko.
Da bi lakše ovladao i istokom, Konstantin se orodi s’ Licinijem , udavši za nj’ svoju rođenu sestru, pa onda zajedno napadnu na Maksimina i zemlje mu među sobom podele, a Maksimin umre u bežanju posle izgubljene bitke.Odmah druge godine za tim zavojšti nenasitni Nišlija udari i na svojega zeta Licinija, te i njega pobedi i zatoči, naredivši posle nekog vremena straži, te ga ubije u Solunu.
Tako postane Konstantin Veliki jedini i neograničeni gospodar cele carevine reimske. K’ ovakvom satiranju svojih srodnika i suparnika, valja još i dodati i ubistvo žene i rođena sina, pa ćemo poznati ovoga cara u pravoj boji njegovoj. Postigavši ono što je odavno želeo, on namesti carski presto u Vizantiji, lepom gradu na Bosforu, koji od njega dobije novo ime Konstantinopolj, a mi ga zovemo Carigrad ( danas Istambul ). Konstantin dođe do svojega cilja najviše time, što je umeo oduševiti za se, ljude dotle gonjene, a to behu hrišćani, kojih se u ovim borbama najviše nalazilo u njegovoj vojsci, s1 toga, što mu majka, pobožna carica Jelena, beše već pokrštena, pa oni ( hrišćani ) najvoleše pomagati sinu njezinu.
Za prva tri stoleća posle Hrista, oni ( Hrišćani ) se namnože toliko po carevini rimskoj, da u Konstantinovo doba činjahu zamašan deo svega stanovništva njenog. Da bi zadobio za se te ljude, metne ovaj car na svoje zastave krst s’ natpisom : ” ovim ćeš znakom pobediti ” ( in hoc signo vinces ), objavljujući vojnicima, da mu je sam Bog hrišćanski pokazao u oblaku takav znak i natpis. Ovo tako obraduje Hrišćane, da su slepo ginuli za nj’, dok mu ne satrše sve protivnike. A kad za tim oglasi Konstantin, znamenitim ukazom milanskim ( 313 ) potpunu slobodu veri hrišćanskoj, pa se pred smrt svoju i sam pokrsti, blagodarna crkva povuče zavesu preko drugih dela grešnoga cara, uvrstivši ga, zajedno sa majkom njegovom Jelenom, u svoje svece.
Izvor : ” Istorija Sveta ” – napisao M. Zečević, u Beogradu, izdanje i štampa državne štamparije, 1880. godine
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
