Mnogi kažu da su Nišlije poseban soj. Veseli, gostoprimljivi, čudni, brzi, ljuti, posebni… Teško je opisati običnog Nišliju, ali je sigurno da su bili i ostali meraklije. Nišlije su volele dobru hranu, a mnogima se životna filozofija svodila na glavni cilj – da se što bolje pojede i popije.
Početkom prošlog veka Niš je važio za trgovački centar i grad boema. Sa više od stotinu kafana, slovio je za prestonicu gurmanluka gde su svraćali kraljevi, domaće i strane diplomate i drugi koji su držali do dobre hrane.
Mnogobrojni vlasnici, da bi u oštroj konkurenciji privukli što više gostiju, pisali su dosetke po zidovima kafana, koje i danas Nišlije prepričavaju.
Karakterističan je: „Ne zamenjuj kafanu. Pare ne žali, dušu razgali”.
Među Nišlijama je u to vreme važio moto „Bogat čovek je onaj koji je zadovoljan malim”. Uspešnim su smatrani oni koji su sagradili skromnu kuću, mali dućan i poseduju vinograd.
Brzo bogaćenje se smatralo krađom, o tome su se pored vlasti brinule i staleške organizacije, kako bi se takve pojave onemogućile u samom začetku.
A da su Nišlije, meraklije i boemi, bili i velike dobre šaljivdžije, argumentuje ugledni književnik i publicista Vidosav Petrović u knjizi “Niške anegdote”.
“Pita Stevana Sremca jedan Nišlija, prve godine njegovog profesorskog službovanja u ovom gradu: – Gospodine, kako moj sin u školi? – Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je… – Tako je i nesreća je to. Jer, da je dobar ja bi ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara u školu!”
Sremac je čest junak niških anegdota, ali se u svojim delima i “zadužio” anegdotama o raznim Nišlijama, a naročito o uglednom kujundžiji i čuvenom lovcu Kalči i njegovim dogodovštinama.
Lovdžija Kalča se ozbiljno ljutio na pisca, pa je posle predstave “Ivkova slava” rekao opisujući ga: – Ni beli luk se ne oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje! Obukaja jedno kapuče tanačko, jedne krotke pantalonke, liči na ribu vretenarku!
U “niškim angedotama” se navodi i ovaj “biser”.
U proboju Solunskog fronta, u sastavu francuske vojske bilo je i crnaca iz Senegala i Alžira. Srpska i francuska vojska, kao savezničke, pobednički su ušle i u Niš, a oduševljeno su ih dočekale Nišlije. Znajući da je deo srpske vojske pre proboja fronta bio na oporavku u Africi, Nišlije stadoše da ljube i grle Alžirce i Senegalce iz francuskih redova:
– Zar tol’ko pocrneste u tuj pustu Afriku!
Pored nezaobilaznog šereltuka, meraklijama je bio svojsten i mezetluk. Nišlije su ponosne na svoj burek, koji je ostao do današnjih dana nešto što ne zaobilazi niko ko dođe u grad.
Tradicija ove turske poslastice datira od uspeha Ameriga Vespučija i pronalaska američkog kontinenta. Te daleke 1498. godine u Niš je stigao majstor bureka Mehmed Ogluh iz Carigrada.
Tri godine kasnije bilo je u Nišu na desetine majstora, a grad je imao isti broj stanovnika kao i London. Od tada do danas sve meraklije burek jedu isključivo rukama, jer, kako kažu, viljuška i nož predstavljaju skrnavljenje kulta.
Koliko je burek ozbiljna tema u Nišu, govori i žučna rasprava kako među majstorima pekarima, tako i među građanima koji u različitim prodavnicama merače svoj omiljeni doručak.
Dok nekolicina tvrdi da burek može da se jede i hladan, jer se tek tada, zapravo, može dati prava ocena, drugi misle drugačije. Međutim, svi se slažu da burek mora da bude “masan, jer je tada za gutanje lasan”.
Svesni da se Niš po bureku poznaje Nišlije su inicirale da legendarna “poslastica” postane i gradska robna marka. Dobijanje ovakvog sertifikata od zvaničnih republičkih institucija zatražilo je niško Udruženje zanatlija i preduzetnika, a generalni sekretar ove asocijacije Blagoje Stanisavljević je podsetio da je prvi burek u Nišu napravio pre više od 500 godina Tučin Ogluh.
A koliko se u gradu na Nišavi ceni “najukusnija poslastica”, pokazalo je i zagovaranje grupe niških boema. Uz konstataciju da nema ništa lepše na svetu, kada posle neprospavane kafanske noći, ujutru sedneš i zalogajiš četvrt bureka sa sirom i jogurtom, boemčine su pre nekoliko godina predložile Skupštini grada Niša da se na gradskom grbu obavezno uvrsti i nezaobilazni – burek.
U svom predlogu, niške noćobdije su istakle i “obrazloženje” da je burek simbol grada na Nišavi još od pamtiveka, odnosno da se u nekadašnjoj kasabi pojavljuje u istoriji još 1498. godine, baš kada je otriven i američki kontinent.
– Više od pet vekova se ova “poslastica” održala na našim prostorima i, bez obzira na to što je turski “izum”, obavezno bi morala da se nađe na gradskom grbu – poručili su u svom predlogu niški boemi.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
