Bila je zima kakvu ne pamte ni starine na izmaku života i bio je sneg sa kojim nisu mogli da izađu na kraj ni svi muškarci iz kuća, sklanjajući ga sa glavnih dvorišnih staza kako bi mogli da priđu do drva, do štale, do kokošinjca… pse su ionako uvodfili u kuće, smrzli bi se od hladnoće u onim kućicama od starih dasaka, pili su vodu zahvaćenu iz bunara onog dana kada je po površini tek počela da mrzne, za sve ostale potrebe koristili su otopljeni sneg. Zavejanim putem ispred kuća nije se kretao niko tih dana. Uvuklo se sve, kao i ljudi, u svoje kuće, u one prostorije u kojima se sedelo, kuvalo, jelo, spavalo, ne samo u onom drvenom krevetu na vretenca, namenjenog najstarijima, nego i na slavskim klupama i na rogožama preko kojih su stavljane slamarice, navlake od prtenog platna napunjene sasušenim stabljikama letos požnjevenog žita. Znalo se da kamion, jedino prevozno sredstvo sem njihovih volovskih kola, po ovakvom kijametu ne može ni da se probije uz planinu koja je tada pokazivala sve svoje zle ćudi.
Sve što su mogli, svi ljudi u toj kući, je bilo da se mole Gospodu. Da spasi i nju, i ono što je odlučilo da se rodi baš sad, pre vremena, dovodeći ih sve u situaciju bespomoćnosti i beznađa. Kada je, posle dve noći i celog jednog dana utihnuo i njen jauk koji je svima parao dušu jer, bila je snaja i žena kakva se samo poželeti može, koja ume i može sve, samo ne da uzvrati ružnu reč i da povrati uvredu, koja se čula samo kada bi pozvala dete i terala mačku s praga, sva trojica muškaraca latili su se lopata i razgrnuli sneg do kuće Baba-Milosije, seoske primalje i one kojoj su vodili decu da im prebaje od stra’ i dovodili je u štalu kada bi se upalilo i stvrdnulo vime kravama pa je pretila opasnost da ostanu bez njih. Otud su jednako hitro razgrtali tek napadao sneg, po okolnim kućama određujući put ka svojoj.
Onda je Milosija ušla u sobu, da, u sobi se porađala, ko i sa prvim, uprkos protivljenju babe koja se sablažnjavala nad saznanjem da se žene više ne porađaju u šupi, da ih niko i ne vidi i ne čuje dok ne zakmeči, ko ona što je, sedam puta. Uneli su u sobu ugrejanu, onu vodu ostavljenu za piće, nove lanene čaršave koje je mladica s ostalim darovima donela kada su je uveli u kuću, limeni stari lavor i onaj nov, od emajla s ružama na sredini, kupljen na seoskom saboru kada je prvo rodila.
Jauk koji se čuo posle nekoliko sati nemog iščekivanja, nije bio porodiljin. Jauknula je Milosija, klonula već i na izmaku snage, kada je odvojila već skoro pomodrelo dete od pupčane vrpce, blagosiljajući i njega i mater mu, i Gospoda Boga i Svetu Petku i sve svece kojih se setila u tom trenutku kada se jedva čujno oglasilo, pošto ga je prethodno pljesnula po zadnjici i hrapavom rukom pomilovala po belegu u obliku srca iznad leve obrve. Njen jauk olakšanja osvetlio je lice klonule porodilje koja je smogla snage čak i da se blago osmehne. „Hvala ti, Bože, i Majko Božja“, jedva je prošaputala i upala u izmaglicu, nešto između agonije i sna, posle koje se jedino sećala te izmaglice kroz koju je koračao mlad čovek s belegom u obliku srca iznad leve obrve.
Čim se pridigla iz postelje, ukućanima je bilo jasno da to više nije osoba kakva je pre bila. Po ophođenju prema tom zavežljaju u rukama, i još više po načinu ophođenja sa svima koji bi pokušali da joj, kao i ranije, saopšte šta je njeno. Šta je bilo i biće, ako se oni pitaju. Da se za sve pitaju stariji i da je njeno da sluša. Da oni znaju sve bolje. I šta i kako treba, i gde treba, i zašto treba. Da nije njeno da brine, ni o čemu, ima ko je zadužen za brigu, i o njoj i o kući i o deci joj, njeno je samo da kuva, pere, nosi, sakuplja, kopa, rilja, sadi, bere, žanje… Da iz postelje ustaje prva i leže poslednja. Da za stolom seda poslednja i ustaje prva. Da posipa sve njih dok peru ruke, noge da im pere, da ih briše čistim lanenim peškirom i obuva im vunene čarape koje im je donela s darovima. Da sagne glavu kad uvek nezadovoljna baba gunđa, kad opaka svekrva zapoveda, kad muž podigne ruku na nju. Kad jetrva, po pravu starije snaje, izvoljeva i pravi joj svađu sa mužem.
Pretvorila se u vučicu koja strepi nad svojim nejakim vučetom i onim, tak otprknulom, koje je već naučila da bdi nad bratom dok ona nije u blizini, da ne dopusti da zaplače i da nikom ne dopusti da ga pomeri s mesta na kojem ga je ostavila, da na njega niko ne podigne glas, kamo li ruku da podigne. Znala je… od koga li je to videla, da se isprsi pred svakim ko bi makar i zaustio da joj primedbuje zbog… razmazićeš ga, ko je još video da dete jede pre starijeg, otkad se to detetu najbolje daje, pa šta ako je upišano, posipaš umom ako se oprudi i prođe. Njemu nije smela da bude mokra ni bluza, dok pljucka na nju tokom dojenja, ni pelena, ni pantalone. Nije smela, na njega, ni trun da padne, Kad se vrše sklanjala ga je daleko od vršalice, kad se žanje, unapred bi pobola u zemlju četiri koca nad kojima je razapinjala beli laneni čaršav, koje je posle, kad mu se jednom približila zmija koju je u zadnjem trenu videla, pomerala bliže žeteocima.
Svog prvenca je već, kako je red, učila da ume i može sve. Da krene za ovcama već sa nepunih sedam, da zgriba seno, pa kad poodraste da ga kosi, pa da vile s naramcima sena, kad je već dovoljno porastao, podiže do vrha natovarenih kola. Da nosi džakove žita do kola, da ih stovara i nosi do plemnje. Da u brazdu spušta zrna kukuruza i pasulja, pa da ide za kravama i na kraju i da ih i vodi. Da ide u pečalbu barabar sa ocem. Za pola dnevnice pa za trećinu i na kraju za punu. Da žuljevite ruke uvija u stare krpe nakvašene ladnom vodom. Da bol u kičmi, tamo gde su sekli cigle, ublažava tako što će da legne na zemlju i ispruži se koliko je dug. Da zaspi čim stavi glavu na jastuk, da ne dangubi sanjajući na javi, od snova niko vajdu nije imao. I da brine, da beskrajno i iskreno brine o bratu, gde god da se nalazio. Da prvo kupi njemu, pa sebi, ako ostane. Da njemu ustupi prve patike koje je doneo u selo, pošto su mu se gumenjaci probušili. Da je zadovoljan očevim džemperom, baš mu lepo stoji, kako bi majka stigla bratu da isplete nov, stari mu je omalio, a onaj njegov, ishaban, nosiće ona. I da mu čak i ne padne na pamet da barem pita zašto. Da mu je sve jasno od onog dana kada se brat jedva živ rodio i kada je Milosija uzdahnula kao da se ona porađala.
Njen drugi sin, onaj sa belegom u obliku srca nad levom obrvom, on je bio centar njenog sveta. O njemu je trebalo ona da se stara, a i svi drugi da brinu o njemu jednako kao ona jer, njega je ona jedva rodila.
Neka sine, mama će.
On mora da poraste, zdrav i prav, uprkos mukama kroz koje je prošao dok nije stigao na ovaj surov svet. On je bio slabašan za nju i kad je već mogao volu rep da iščupa, on ne može da se zamara i kada je pešačio satima kada bi čuo da se u nekom selu dešava nešto zanimljivo, on je umoran za posao i kada je ceo dan posle šutirao loptu koju mu je pravila od starih krpa. On nije za u ciglu, bledunjav je i nezreo. Ni za setvu, vetar će ga oduvati. Ni za žetvu, za sečenje drva, za pretovar džakova žita, za mobu, da se oduži komšijaska dnevnica od onomad.
Neka sine, mama će.
Mama će, i tata, da kopaju, oru, seju, žanju, sade, ma neće on ni da bere, težak je i to posao za njegove slabašne ruke, za njegova nejaka pleća, mama će, i tata, i novu kuću da grade, njemu namenjenu. Da ga ožene, porodicu da stvara, ženu da mu mama na vreme nauči kako da brine o njemu, slabašnom, na muku nesviklom, za, kad njih ne bude više. Da on samo izabere pločice za kupatilo i da se nađe tu oko majstora, dok se oni ne vrate s njive.
Neka sine, mi ćemo.
Otac bi mi mater ponekad prekorno pogledao ali je, zarad mira u kući, najčešće okrenuo glavu kada bi pogled otkrio da se ne slaže sa njenim ponašanjem. I njegovim, pogotovo. Da je najorniji na ispraćajima i svadbama, i za stolom i u kolu, i da ga kao poslednjeg gosta muzika ispraća do kućnog praga. Da spava do podneva i da ga, kad se vrate iz polja, nikada nema kod kuće. Da ne sme ništa da ga pita, da ga zamoli, da mu reč kaže.
Neka sine, mama će.
Da je znala da ga tera, usta joj se osušila kad mu je prvi put rekla, nemoj ti, ja ću, samo da ga je nečemu naučila.
Ni za državni posao nije, onda kada je već prvorođeni u fabrici pokazao koliko je odgovoran i vredan pa su mu verovali na reč da mu je i brat takav. Kada su već svi koji bi gunđali pomrli i ostali samo ona i muž pa je smela da mu kaže, vrati se sine u selo, tata i ja ćemo pomoći kolko možemo, nemoj da mi se ti mučiš. Kada je krišom od muža prodavala pasulj, jaja, jabuke koje je brala u šumi kad su oni iz grada počeli divlje jabuke da traže, sve što je mogla da sakrije od muža kad je prodavala, samo da za sina bude uvek piva u kući, i salame koju je voleo, nije on hteo klot pasulj ko oni, ni kupus, ni krompir, a kad se pojedu sve sušenice i ostanu samo dimljene kosti sa kojeg je sve meso skinuto, moralo je salame za njega da bude. Prvencu, kad dođe, nija imala šta da sune. Pusto nemanje, govorila je, radiš, radiš, i ne možeš da se izraniš… pa bi joj on krišom od žene gurnuo po koji dinar, iako je odavno znao da ga na sebe neće potrošiti.
Da je znala da mu kaže, njega koga je u mukama rodila, ćuti tu, kad te trpe, a ne da napusti fabriku, samo da je to znala, noge da je slomila kad je otišla u varoš da ga spašava od tih osam sati na dan, koji su njenom prvorođenom bili spas od dirinčenja od jutra do sutra, od žuljeva i bolne kičme na ciglani, od nespavanja od brige nad svojom letinom i od trčanja na tuđe kad se pozavrši svoje.
Kad je klonula, izvadila je iz svoje spreme onaj dukat koji joj je majka, krišom od svih, dala dan pre nego što joj je zauvek otišla iz kuće. Dukat, koji je materin pokojni brat poneo u rat, zašiven u porub vojničke bluze, ako ustreba njime koru hleba da plati. I koji je vratio, neodšiven, mada usahnuo i nalik na senku. Koji je čuvala da ga, i ona krišom, podari sinu svog sina kojeg je u mukama rađala. Da ga on čuva, zakopčanog u tajni džep od kapučeta, sve dok kora hleba ne bude bila u pitanju.
Dok su otac i brat mu spremali sahranu, utopio je onaj dukat kod seoskog lihvara kojeg su zvali Rista Reket, skraćenica od posla kojim se uspešno bavio kad god bi mu naišao nesrećnik kojem su pare bile potrebne kao lebac. Majci za dušu, popio je sve što se moglo popiti u seoskoj kafani, polupraznih rafova pred zatvaranje. Nije bilo više platežnih lokalnih pijanaca, a i oni koji su im plaćali po turu kad god dođu iz grada, proredili dolaske ili se izbezobrazili pa okreću glave kad prolaze kraj kafane. Prešli na seosku prodavnicu u kojoj je pivo jeftinije.
Da je samo znala, u bunaru da se utopila, proklet bio dan kada je preživela njegovo rođenje, da je tog dana umrla, drugu da je njen muž doveo, za život bi ga makar surovošću, ko svaka maćeha, spremila. Da parče hleba ume da zaradi.
Prokleto, neka sine, mi ćemo. I prokleta ona, sve je iz najbolje namere radila, Bog joj je svedok, kome ide na istinu, da mu je samo dobro želela. Da hoće, taj Bog kojem se za života molila, samo da mu otvori oči, ženu u onu novu kuću u kojoj otac i mati nikad nisu prespavali, da dovede. Da ima ko o njemu, neukom, grešna joj duša kad ga ničem nije naučila, da brine. I decu da mu rodi, njoj ako se ne daj bože nešto desi, ko o njemu da ima da brine.
I proklet da je onaj san… tek sada, u magnovenju, shvatila je, njen san je bio upozorenje da dobro razmisli o tome kako će vaspitavati sina i usmeravati ga, da ne bi završio u onoj magli iz njenog sna.
Otac se ugasio brzo posle žene. Dok je on igrao na seoskoj zabavi, veseo kao nikad, iz kola majci poručujući, majko ovo igram za tebe, ti i ja u kolu… otac je ispustio naramak drva koje je unosio da on ima šta da založi kad se vrati, pa da legne, naslonio se na ogradu kuće koja je i dalje čekala snaju pa da se sin useli u nju i polako se spustio na hladnu stazu. Sa koje ga je tek ujutru podigao sin koji se u međuvremenu istreznio u svom krevetu, ljut na oca što mu nije doneo drva pa da se ne smrzava. Jer, neka sine, mi ćemo…
Godine su se nizale, svaka teža od one prethodne. Prvo je rasprodao sve njive, one koje su njemu pripale. U stvari, zadužio bi se u lokalnoj prodavnici sve dok bi rekli, nema. Pa bi za dug otišla prva njiva. Tamo gde je uzimao rakiju i pare na zajam, isto su rekli, nema. Pa je plaćao livadama i šumama. Kad njiva više nije bilo, prešao je na oapoljke, komade zemlje, govorilo se, veličine muške maramice, ostale posle beskonačnih familijarnih deoba, a kad se raščulo da je po dvaput zaduživao isto, prestali su da mu daju unapred. Onda je izneo zamrzivač, koji je mati čuvala kao oči u glavi. Pa frezu, lustere iz nove kuće koja je i dalje zvrjala prazna, ne dočekavši nevestu, pa veliki slavski astal, slavski materin escajg…
Da je znala, eh, da je znala da će prodati i njen slavski escajg i šerpu da će prodati, u kojoj je kuvano samo slatko i ajvar, možda bi… možda bi mu ponekad podviknula, naredila, možda bi se i on, ko i svi normalni ljudi stavio u red. Možda bi ga bilo sramota da svaki dan i po ceo dan diže sve četiri uvis u ladu dok svi ostali hitaju za nekim poslom, da raskućuje sve što su njegovi preci kućili, da rasprodaje njive pa šume i zabrane pa i deo dvorišta, i gumno je stavio na doboš, da zaima i da ne vraća i da su svi počeli da mu odgovaraju sa, nemam, otkako nije imao otkud da vrati, da ga ni ona sestra od tetke koja ga je jedno vreme barem na ručak pozivala, više ne poziva ni da pita kako je… ali je čašica za čašicom učinila svoje. I više ga nije bilo sramota. Ni što se od rane zore sapliće po putu, počinjući dan, posle dve-tri čašice neke brlje koju je nekako iskamčio tamo gde nikada nije zaimao, ni što ga sažaljivo gledaju i oni koji mu ni paru više ne daju. Što mu nude samo rasad da zasadi baštu i što mu dele samo savete da se sabere i da misli na sutra. Što ga pitaju može li da im pomogne oko poljskih radova, platiće oni, dobiće i tri obroka… s kojim pravom oni to traže od njega. Što se prvo raspitaju kome je još uzeo pare, unapred, za onu jedinu njivu koja mu je ostala pa im je nudi za rentu.
Jutros rekoše da su ga, pošto dva dana nisu videli dim iznad njegove kuće, drugari po čašici pronašli isto kao i on oca. Nije ni imao odakle da donese drva, sva ih je prodao za gajbu piva i dve flaše rakije, lane, kada je ostao bez dinara. A i socijalnu pomoć su mu uskratili, dušmani. Ponudili mu neki posao, ali, znaju li oni da je on star i nemoćan. I otkud odjednom sad to, da radi, on koji čitav život nije podigao ništa teže od pune rakijske flaše. Ona, koja ga je jedina mogla ugrejati u led ledenoj staroj kući praznih zidova, izvrnuta, stajala je pored kreveta uz koji je pao, prazna.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
