Danilo Đokić je drugu godinu zaredom iskoristio Dan prosvetnih radnika da sedne u direktorsku fotelju Gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu. On to zove svojim drugim mandatom u trajanju od po 24 sata. Prva i osnovna stvar je bila da kolektiv škole, a sada su to bili njegovi drugovi, posluži kafom. To je dobrodošlica za novi radni dan, ali mu se, možda, učinilo da su neki od predavača malo pospani pa da ih probudi pre zvona za prvi čas. Oko njega su vredno radile tetkice, metlom tamo –amo, pa da se skuva kafa za direktorove goste. Psiholozi su bili najvredniji. Sastavljali su anketne listove za đake u kojima će oni oceniti rad profesora. Ako se neko pita gde su tog dana bili profesori- pa jasno je, u školskim kupama. Slušali su lekcije koje su oni predavali. Tek da vide kako je to biti đak Gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu.
„Dve godine sam direktor škole na Dan prosvetnih radnika kada organizujemo akciju „Uđi u moje cipele“, a koja traje već desetak godina“, kaže Danilo Đokić koji je, inače, i predsednik Učeničkog parlamenta u ovoj školi. „Akcija je dobro prihvaćena među učenicima, unapred se opredele koje će časove da drže umesto profesora i tog dana su oni ti koji upisuju izostanke, drže pradavanja, ispituju, a ne retko im je dozvoljeno i da ocene đake“.
Učenici predmete koje će da predaju biraju po svom afininetu, ali je najduži spisak prijavljenih đaka bio za tetkice. To je neke pomalo zbunilo, a neke i ne.
„Pa svako bi voleo da je tetkica jer nije na času. Počiste hodnike, skuvaju kafu profesorima, ali znaju i ko i kada uđe ili izađe iz škole“, dodaje Milena Mladenović, učenica drugog razreda koja je dobila ulogu psihologa škole. „Doduše, imaju puno posla baš kao i prave tetkice koje rade u školi. Posle svakog odmora hodinici škole moraju da zablistaju, učionice moraju da se očiste između dve smene, uvek mora da budu tu ako se nešto isprlja u školi. Sve je na njima, a i učenici ih vole“, kaže Milena koja baš i nije imala puno vremena za priču jer ju je čao posao psihologa.
A iz jedne od učionica odzvanja ozbiljan glas. Pripada učeniku četvrtog razreda Nikoli Petroviću koji je držao čas srpskog jezika i književnosti.
„Danas radimo „Fausta“ od Getea“, kaže Nikola. „Uživao sam dok sam držao čas, samo ne mogu sebi da odgovorim na pitanje da li bih mogao to da radim svakog dana“, kaže Nikola kod smeh.
Sudeći po njegovim pitanjima i odgovorima drugova nije lako biti profesor u Gimnaziji „Svetozar Marković“. Deca kažu, „teške su njihove cipele“ jer puno odgovora moraju da imaju za pitanja đaka, a pitanja se propsipaju kao iz rukava. Radoznale gimnazijske glave bi sve da znaju, pa i pitaju. Pitala je i profesorka koja je uredno za svako pitanje ili odgovor dizala dva prsta iz zadnje klupe.
„Ovo je dobar način da učenici vide kako je profesorima koji se „mačuju“ svakog dana sa nama“, kaže Danilo Đokić. „Sa druge strane, na ovaj način možemo da sugerišemo profesorima šta želimo, kako bi smo voleli da izgledaju časovi, šta je to što nam se ne dopada, kako da lakše usvojimo gradivo. Iz svega ovoga može puno toga pametnog da se izvuče pa na celu ovu priču ne gledamo samo kao na igru u kojoj učenici glume profesore“, kaže Danilo.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
