Kolumna

Šumska vila

Dugački prsti i tanke ruke. Lepota. Ženska lepota. Čista lepota. Lepota uživo je jedna priča, kompletna i komplikovana. Šumska vila u ljudskoj situaciji.

Volim vile koje puše. Volim vile koje psuju brutalno, kad treba. I kad je zgodno. Nežne i krhke, moćne. Koje rađaju decu. Koje prkose svemu malograđanskom i lažnom, svemu prikrivenom, svim tajnim službama i ratovima, svim j… političarima i bankarima, svim onim likovima koji „šatro“ imaju kombinacije, svemu od čega pošten čovek napravi facu kao da je ušao u WC na pijaci.

Prkose svojom lepotom. Svojom lepotom uzivo i fotografijama svoje lepote. Svojim pokretima i pogledima i načinima na koji izgovaraju reči. Kako im stoji mokra kosa. Kako jedu rotkvice i kako sede dok piške, iskrive stopalca u roze papučama, a onako prstići napred a petice napolje.

Žena koja leži na krevetu. Sa svim organima koji rade u njoj. Diše. Vari hranu. I leži. Srce joj kuca. Može i da kaže nešto, iznenada. Tako lepa. Različita i neshvatljiva, normalnom muškarcu. predviđena za obozavanje. I za proučavanje svih delova tela. Najsitnijih detalja.

Dobro je da čovek pažljivo upozna svoju ženu (devojku). Da zna gde su joj popucali kapilari, da zna kako joj je i gde nabrana koža, da može da prepozna svaku njenu oblinu između hiljada drugih, da može da prepozna njene prijatne i neprijatne mirise uvek, i da predvidi kad će da joj uraste nokat na palcu na nozi, i da to spreči, nekako.

Da je čuva od nje same i od samog sebe. Da ne deli sve sa njom samo da bi mu bilo lakše, nego što tako treba. Njoj treba da bude lakše. Pogledaj se u ogledalo i pogledaj nju. Videćeš da njoj treba da bude lakše. Ne treba da budemo ravnopravni. Njima treba da bude lakše. Vama treba da bude lakše..

Deluje kao da spava. Deluje kao da je u nekoj pesmi. U nekoj pesmi koju neko tek treba da čuje. Da je prepozna, tu, između njenog tela i plafona. Samo da je ugleda jer je pesma već tu. Samo čeka. I da je i zapiše ili izrecituje. Toj ženi i celom svetu.

Jedna važna svrha žene koja leži ovako u krevetu je da se napiše pesma. To je sigurno. Vidi joj se leva butina, leva mišica, leva šaka i levo oko. Nos, kosa i gornja usna. Neki japanac bi mogao da napiše neki haiku. Evo meni sad dođe da napišem pesmu, majke mi Snežane…

Ali neću sad da pišem pesmu, ili neću bar da je pokažem. Dosta je pisanja za danas. Ali, rećiću Vam šta mi je rekao moj drug Miloš, kad je počeo da se zabavlja sa svojom sadašnjom ženom, kada sam ga pitao kakva mu je ta nova riba. Rekao mi je – „Probudim se pre nje, uvek, i onda je gledam kako spava i jedva čekam da se probudi, da čujem šta će novo da kaže …..

Autor:
Novaković Č. Milan
milan-novakovic

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com