Kolumna

DIPLOMATIJA NA STEROIDIMA VOL.2

„Evropska unija predstavlja naš centralni strateški prioritet, ali ne i jedini“, izjavio je daleke 2009.godine, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić. Ugledni svetski magazin, „The Economist“, tada je objavio članak pod nazivom „Srpska diplomatija na steroidima“, upozoravajući na agresivnu srpsku diplomatsku aktivnost, usmerenu, pre svega, na nepriznavanje nezavisnosti Kosova.

Srpska država je na temeljima ove nesrećne situacije u vezi sa Kosovom, iza kulisa, gradila jednu politiku koja bi, možda po prvi put, Srbiju uključila u svetsku igru, ligu i događaje, koji su joj do tog trenutka bili daleki i nedostupni, koliko god to u ovom trenutku zvučalo bajkovito. Razlog je bio jednostavan: dovoljno dugo je srpska politička scena precenjivala snagu i uticaj koji Evropska unija ima na međunarodne tokove. Stavljajući je u središte svoje spoljnopolitičke aktivnosti, Srbija je postepeno gubila na oštrici, a njena diplomatija postala je uspavana i nespremna da reaguje na brojne međunarodne događaje, uključujući i situaciju oko Kosova, koju nije uspela da predvidi.

Nakon ekonomske krize i kosovske nezavisnosti, Srbija je shvatila (ako je ikada to izgubila iz vida) da moć ne leži u Briselu, već u Vašingtonu, Pekingu i Moskvi. I pored izuzetne saradnje sa Evropskom unijom i međunarodnih okolnosti koje su svetsku politiku po ko zna koji put podelile na frontove, Sjedinjene Američke Države nisu gajile cvetne odnose sa Briselom i njenim članicama. Najviše je to bilo vidljivo u različitim reakcijama i pristupu svetskim dešavanjima. A to je bio signal koji je Srbiju najviše zanimao.

Diplomatske aktivnosti Srbije uveliko su prevazilazile njeno agitovanje protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, a to se najbolje videlo nakon posete tadašnjeg potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Srbiji, Džozefa Bajdena. Srpska diplomatija nastavila je sa inicijativama: tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, pokrenuo je inicijativu da Srbija bude domaćin pedesetogodišnjice osnivanja Pokreta nesvrstanih, potom i njegova poseta Kini i Libiji, ali i zahtev za ruskim zajamom od milijardu dolara. Četiri stuba srpske spoljne politike (SAD, Rusija, Kina i EU), uskoro su pojačani i nesvrstanima i susedstvom: „Gospodin Jeremić je srpskoj spoljnoj politici dodao još dva stuba: Pokret nesvrstanih i susedstvo“, pisao je tada „The Economist“.

Koncept nove srpske spoljne poltiike ubrzano se razvijao nakon niza međunarodnih dešavanja. Kap koja je prelila čašu bila je priznavanje nezavisnosti Kosova od strane oko šezdesetak država sveta. I pored najvidljivijeg agitovanja, srpska strana krivca nije tražila u Sjedinjenim Američkim Državama, koliko u sebi i Evropskoj uniji. Albansko lobiranje u Americi srpski lideri shvatili su vrlo lično, kao posledicu srpske neaktivnosti usled uljuljkanosti i opijenosti Evropskom unijom. Na kraju, nemačko-francusko agitovanje za tu nezavisnost, za Beograd je bilo ravno izdaji, zato što su srpske vlasti, do tada, 9 godina u kontinuitetu bile u svakodnevnim kontaktima sa Briselom.

Srbija, odnosno, tadašnje vlasti, napravile su dve ključne greške u celokupnom procesu promene koncepta svoje spoljne politike. Prva greška bio je izbor protagoniste te spoljnopolitičke aktivnosti, a druga, usko povezana sa ovom prvom, precenjivanje sopstvene političke snage u tom trenutku.

Za Borisa Tadića i Demokratsku stranku kola su krenula nizbrdo, i to nedugo nakon samog početka sprovođenja ovih diplomatskih aktivnosti. Umesto da ih postepeno uvodi u novi koncept srpske spoljne politike, nediplomatski pristup i metode tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije rezultovale su rupama kojih je bilo previše da bi se zapušile. Ubrzo je situacija postala nepopravljiva, a stiče se utisak, o kome može da se diskutuje, da se Tadićevom pulenu šahovska tabla u potpunosti zamaglila usled glorifikovanja sopstvenog lika i dela. Bajdenova opaska tokom njegove posete Beogradu, prilikom predstavljanja Vuka Jeremića da je „ to taj mali koji nam pravi probleme“ bila je više nego dovoljan znak u kakvom nepopravljivom stanju se nalazi srpska diplomatija.

Nedugo nakon neuspešnog lobiranja i iritiranja svih svetskih sila, Evropska unija dobila je zeleno svetlo da zakuca poslednji ekser u novi srpski diplomatski koncept i pristup, a to se najviše odrazilo na uskraćivanje podrške Borisu Tadiću od strane skoro svih vodećih evropskih lidera, zbog „izdaje“. Izdaja je postala izdaja onog trenutka kada je Amerika, umesto bliskog strateškog partnera, postala ponovni neprijatelj, koga je Srbija blatila gde je stigla.
Nakon skoro 12 godina od pokušaja izgradnje novog koncepta spoljne politike, Srbija je, čini se, ponovo na prekretnici. Evropska unija nije uticajnija i snažnija, naprotiv, a ostale svetske sile, ukljčujući ovog puta i Tursku, u potpunosti su promenile pravila igre. U kombinaciji sa krizom koju je izazvao ovaj virus, međunarodne okolnosti su takve da je Srbiji neophodan jedan sličan pristup, ovog puta na mnogo softisticiraniji način. Problem bi mogao da bude to što Srbija nema jakog diplomatu, već se, kao i tada, konci vuku iz predsedništva.

Decentralizacija diplomatije problem je sa kojim se suočavaju skoro sve vlasti u Srbiji, ne računajući Đinđićevu Srbiju. Spuštanje nivoa odlučivanja na ambasadore i ambasade kao preduslov ima jake i nezavisne političke ličnosti na tim mestima, a pre svega intelektualce, što Srbija, osim u svega par zemalja, nema. Urušavanje diplomatije u Srbiji traje već nekoliko decenija. Umesto jakih intelektualaca, ambasade su postale utočišta nepoželjnih političkih ličnosti i protivnika. A država koja uruši svoju diplomatiju, suočiće se, pre ili kasnije, sa problemima koje neće moći da reši.

Diplomatiju diplomatama.

Autor: Vladimir Pešić, master politikolog

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pročitaj i :
Close
Back to top button