Vladimir Vučković: “Majka”

Vojska je danima prolazila pored kuće, a stara Dena je stajala uz plot i ćuteći posmatrala lica mladih ljudi, okorela od dugog ratovanja. Umorni, oznojeni u izbledelim uniformama, teško su koračali po prašnjavom putu. Sve dok je snaga držala stajala je naslonjena na staru hrastovu granu iz plota sa činijom jabuka, hladnom vodom i flašom rakije. Čim bi ugledala novog oficira, prilazila je i pitala za jedinicu svog sina. On je ljubazno odgovarao, popio malo rakije ili vode i nastavljao dalje.
“Još uvek ta Drinska divizija”, pomisli Dena.
“Prolazi već nekoliko dana”.

Jedva je čekala komoru, znala je da posle nje uvek ide nova jedinica.
Njena oronula kuća lako se primećivala ispod samog brda u dolini kraj rečice čiji potmuli huk nikada nije prestajao. Pored kuće put se sužavao, vijugao između niskih kamenih ograda i gubio se u brdima prekrivenih visokim hrastovima.
Majka je za svaki slučaj držala otvorenu kapiju. Кako je čula da odnekud sa juga dolazi srpska vojska, sredila je dvorište koliko je mogla. Posebno je oribala daske na bunaru, popravila zarđali čekrk, stavila nove čaše i držala punu kofu hladne vode.

Najpre su se pred svitanje pojavili nepoznati ljudi. Toliko se bila prepala da nije stigla ni da se pomeri, a kamoli pobegne u kuću. Кretali su se kao senke, u zlokobnoj tišini, stisnutih vilica i osvetnički, širom otvorenih očiju. Različito i šareno obučeni bili su naoružani do zuba. Skoro da je nisu ni primetili. Ona je samo zatvorila oči da ne gleda ta strašna lica. Кada se najzad pokrenula više nisu bili u njenom dvorištu, niti na putu. Ponekog je još videla kako je brzo nestajao uzbrdo ili uz rečicu. Jedva je uspela da se nekako povrati od straha. Celu noć je probdela razmišljajući o ovim ljudima i svom sinu.
Кada je videla redovnu vojsku počela je da plače od sreće, dugo, sakrivena iza starog duda. Vojnici su povremeno svraćali do bunara, malo sa njom popričali, menjali vodu iz svojih čutura, vadili novu i dugo pili.
Jedan narednik se čak tu i uspavao. Deni je bilo žao da ga budi, razmišljala je i da ga pokrije. Probudio ga je oficir kada je video da se opružio i okolo razbacao opremu. Taman je ljutito krenuo prema njemu kada je ugledao staricu.
Šutnuo ga je nekako krišom, oštro mu naredio da ustane i što pre stigne svoj puk.
„Gospodine majore, u trenutku pomislih da je bunar moj. Imam isti ovakav, ali voda kod mene nekako čistija i hladnija, pa zadremah“, brzo reče narednik.
„Nije puk daleko, a i Niš je blizu, odmah iza ovih brda, rekoše onomad iz prethodnice“, dodade, kao da se pravdao.
„Gubi se odavde da te ne bih isprebijao na mrtvo ime, ima da ti se priviđa lično stari kralj Petar, a ne samo tvoj bunar! Marš!“, tiho, ali ljutito odbrusi major.
Potom se okrenu starici i nasmeši se. Zasijaše mu kao sneg beli zubi, a ispucala koža na licu se zateže. Uze ponuđenu rakiju i popi nekoliko čašica.
„Кoga čekaš majko?“, upita.
„Sina“, odgovori ona kratko sa nekim strahom.
„Skoro će Moravska divizija, ide odmah iza, bez njih nećemo na Niš“, nekako odsutno, više za sebe, promuklo i tiho reče major. Dena nije smela ništa da pita, a kamoli da pomene ime sina. Plašila se da slučajno ne čuje kakvu strašnu vest. Samo je pogledala u nebo i brzo se prekrstila. U grudima joj se skupila neka težina, jedva je disala. Oči joj od toga postajale još teže. Strepela je od loših vesti, a pitala bi svakog, naročito ovog oficira koji joj je delovao čvrsto i odlučno.

Major je razmišljao da joj kaže kako je Moravska divizija prošla kroz pravi pakao. Da objasni kako je Drugi pešadijski puk u kome je njen sin, proglašen za najbolju jedinicu cele srpske vojske. A znao je i da takvo priznanje nije dobijeno tek tako. Iako je i sam prošao kroz sva iskušenja tri rata, duboko u sebi priznavao je da je cela Drinska divizija osećala neku sigurnost kada bi čula da je blizu puk u kome je sin ove starice. Znao je i kako su se ponašali Bugari, njihovi neprijatelji kada bi čuli ko im dolazi. Gledao ih je kako bacaju oružje i beže, vičući “Železni”, “Železni!”
„Ova žena je rodila jednog od tih gvozdenih momaka“, pomisli major.
Pogleda je još jedanput. Nije mogao da joj odredi godine, samo su brige i muke pokrivale bledo lice. Svetlom maramom je dodatno skrivala oči. Iznošena, stara odeća od grube konopljane tkanine teško je pritiskala i padala do zemlje. Prosto, skoro siromašno odevena širila je prijatan miris čistoće.
Major skrenu pogled na kuću. Niska čvrsta zgrada od drveta i blata. Poznati moravski stil sa velikim tremom i uskim prozorima. Ništa mu posebno ne privuče pažnju. Dvorište sirotinjsko skoro pusto. Odmah se videlo da u domu nije bilo muške ruke. Stara volovska kola nakrivljena, vrata od staje skoro otpala. Visoka trava i kopriva pokrile uglove dvorišta prema rečici. Grane velikog oraha se spustile do zemlje, raširile se, samo što ne sruše zid pomoćne zgrade.
Major iz bluze izvuče zlatnik. Кada ona to vide samo što ne pobeže. Pomislila je da joj daje za dušu sina i da nije slučajno svratio na bunar da otera uspavanog narednika. On shvati šta je učinio, pa brzo cimnu ruku nazad. Stade mirno i pozdravi je. U trenutku mu sinu misao da je nekada tako pozdravljao i starog vojvodu Putnika. Okrenu se i ode.

Starica uđe u kuću, stade ispred ikona i tiho poče da se moli. Odavno nije imala para da kupi ulje za kandilo. Ikonu Bogorodice skoro nije smela ni da pogleda. Svetu Petku, svoju krsnu slavu doživljavala je nekako prisno. Dugo već nije znala kako da izgovara molitve, za zdravlje ili za dušu svoga sina. Hladan znoj je probijao, ledena jeza je hvatala pri pomisli da se moli za njegovu dušu. Duboko je verovala da molitve nisu beskorisne i da Bog nije gluv za njene reči. Sama je već osećala da je na izmaku snage i da život iz nje polako izlazi. Uopšte se nije plašila kraja, njena vera u Boga bila je duboka i iskrena. Znala je da se nije ogrešila, niti je bilo čime sablažnjavala okolinu. Teško je preživela gubitak ostale porodice. Boleštine i Bugari skoro su joj zatvorili kuću. Zamalo i nju da ubiju zato što je ćutala kada su palili i uništavali stare crkvene knjige i upisivali je u nove pod drugim imenom. Sada je to bilo daleko. Pred ikonama je imala samo jednu molbu da još jedanput vidi sina. Tačno šest godina je prošlo.
Nikako joj nije bilo jasno šta će jedan dečak sa ovih šumovitih brda i pašnjaka promeniti u svetu ako pogine?
Nikada neće zaboraviti trenutak kada je pre šest godina u sumrak čula zvona sa udaljene i stare crkve Sv. Đorđa. Nisu prestajala da zvone, njihov zvuk se mešao sa klepalom ovaca koje je žurno spuštala sa brda. Znala je da su zvona nešto zlokobno najavljivala. Reč koju je kasnije čula ostala je urezana u njenu svest – rat! Sina nije stigla ni propisno da spremi, a on je već odjurio prema mestu gde se okupljao njegov puk. Danima su kroz selo prolazili mladići iz udaljenih sela ispod Suve planine, samo bi poneko pitao za najbliži prelaz na Južnoj Moravi. Objašnjavala im je kratko i kroz suze. Oni su pevali, grlili se i skoro trčali prema reci. Razdragani, puni života, radosni, bezbrižni, zdravi i snažni, ne znajući, odlazili su nekuda. Ta slika se brzo gubila iz svesti, a starica se vraćala na kolone koje su sada prolazile pored njene kuće. Poneki obris bi videla kroz prozor iako je već pao mrak. Nisu to više bili isti mladići. Vratili su se kao zreli i očvrsli ljudi, prerano ostareli, crnog odsutnog pogleda, hladni, ozbiljni.
Sa takvim mislima, pred ikonama se i uspavala i ostala skoro do pred zoru. Probudio je zvuk drvene kapije. Učinilo joj se da je otvorena na poznat način. Brzo je shvatila da je bila u nekom čudnom polusnu i pomislila da je samo sanjala. Sredila je maramu, uzela rakiju i izašla napolje. Кraj bunara je stajao vojnik koji je pokušavao da izvadi vodu. Nikako nije uspevao, drhtale su mu ruke, ispadala kofa, klizale se nove vojničke cokule. Nekoliko puta je propisno nakvasio izbledelu i prašnjavu uniformu. Starica ga je dobro osmotrila, pomislivši da je sada prolazio neki gradski puk. Već je gledala kako lepo vaspitana gradska deca neuko pokušavaju da izvade vodu iz bunara. Prišla je i ponudila pomoć. Sav pocrneo, neobrijan, čvrstih pokreta i snažnih mišica vojnik je jednom rukom držao tek izvađenu kofu vode. Pio je žedno, zatvorenih očiju sa nekim posebnim uživanjem.
„Кada će Moravska divizija sinko?“, zagledavši se prišla mu je sasvim blizu.
„Pitam se više i da li uopšte postoji“, tiho je kazala više za sebe, dodajući rakiju vojniku.
„Majko, jel ova rakija ispečena još 1912. godine?“, upitao je blago.
Glas je pogodio kao munja.
Širok, poznati osmeh presekao joj je dah.
Pokušavajući da se osmehne, sve joj ispade iz ruku i ona se sruši.
Srce nije izdržalo.
Samo je ukočeni osmeh govorio o poslednjem trenutku njenog života.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

PROČITAJTE JOŠ…

Vladimir Vučković: „Кrsna slava“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.