Vladimir Vučković: “Кrsna slava”

Кrupna i hladna novembarska kiša je u talasima, jako i neprestano dobovala po staroj ćeramidi. Povremeno bi se smenjivala sa snegom i na zemlju padala u obliku kuglica leda. Tada bi se i vetar pojačavao. Imao se utisak da je priroda u groznici, da se trza, boluje i plače. Uski sokaci bili su puni nekog blatnjavog mulja, potočići vode su se jedva probijali. Visoko drveće, sa zapletenim i uvijenim granama bezuspešno je pokušavalo da se nekako oslobodi, zakloni i zaštiti od takve vremenske napasti. Danju se nekako i podnosilo, ali večeri su bile teške i sumorne. Rano je padao mrak, crn kao da je neko bacio pesak na malo selo ispod planine. U staroj Matijinoj mahali ništa se nije čulo, niti videlo. Nekoliko kućica pokrivenih starom, čvrstom ćeramidom, obraslom bršljenovima trave i trnjem kao da su pokušavale da što više utonu u zemlju. Izgledalo je da u njima niko ne živi, da su odavno napuštene, ostavljene. Ljudi su ćutali, zatvoreni u svojoj samoći. Još uvek nisu uspeli da izleče rane od surove promene vlasti i nove revolucionarne pravde koja im je posle Drugog svetskog rata sve oduzela i vratila ih u tursko doba, kada ništa nisu imali. Osim jake vere, najpre u Boga, pa tek onda u sebe.

U poslednjoj kući, potpuno sakrivenoj ispod nekoliko ogromnih i starih hrastova zaštitnika možda i nije bilo baš tako.
Unutra je vrilo kao u košnici, iako je u kući živeo samo stari Gerasim sa svojom još starijom ženom Ikonijom – Кonom i muškim unukom od šest godina. Spremali su svoju krsnu slavu. Sutra je bio Sv. Đorđe, od koga se nisu odvajali tačno deset pokolenja, ako se računao i ovaj mali, plavi, umiljati dečak. Gerasim je sa svojih sedamdeset i nešto godina skoro leteo po kući. Donosio je drva, proveravao spremanje slavskog kolača, pazio na dete. Mršav, blago pogrbljen, izmučen od novih vlasti, ali snažnog duha i još jače vere. Vetar i kiša su povremeno snažno udarali u drvene prozorske kapke, što je plašilo malog. Gerasim ga je milovao, smirivao, a baba je na svaki jači udar vetra vikala: „Vuk!“

Ponekada bi i hukala, što je dečaka podsećalo na sovu buljinu iz toplih letnjih noći. Gerasim bi samo krišom pogledao unuka i nasmejao se. To im je bila omiljena zabava u dugim jesenjim i zimskim večerima.
Starac je tako sakrivao brigu, spremajući se za sutrašnji dan. Dok je vatra pucketala, seo bi pored starog šporeta i duboko se zamislio. Samo je povremeno, mehanički otvarao vratanca, pogledao vatru i odmah zatvarao. Već nekoliko godina je slično provodio krsnu slavu. Ujutru bi žurio da sve završi pre početka liturgije ili makar da preseče kolač i pomoli se Bogu i svom svetitelju. Znao je da će odmah, čim počne Božija služba u crkvu upasti nova narodna vlast i odvesti to malo ljudi. Babe bi razjurili, a domaćine odvodili tri dana u prljavi podrum, nekadašnju cigansku kovačnicu. Čim bi prošla slava, puštali su ih. Gerasima je tešilo to što nije bio sam, već su bili skoro svi domaćini iz mahala i sela ispod male planine Seličevice. Nekada su se sretali u crkvi i slavili, pričali o ozbiljnim stvarima, a sada su slavske dane provodili mučno. Zatvoreni u ovu kamenu rupu, pokušavali su da se sete da li je neka vlast ovako postupala, ali nisu mogli. Nikodim, Gerasimov pobratim jedanput reče da su Turci ubijali ljude, ali ovakve stvari nisu činili.

Njih dvojica su nekada bili prvi domaćini ispod planine sa hiljadama ovaca u torovima. Dolazili im trgovci iz Bitolja i Soluna. Sada im je sve bilo oduzeto i još su bili proglašeni neprijateljima.

„Кakvi smo mi narodni neprijatelji, moj pobratime, kada nas je pre rata bilo sramota ako ne platimo porez?“, pitao se ponekada Nikodim, čačkajući kamen u zidu nekakvom zarđalom žicom koje su razbacane ležale na sve strane. To je činio više da prekrati vreme nego da čuje odgovor koji je i sam znao. Trenuci su sporo prolazili, a starci su ukočeno sedeli umotani u ćebad.

„A ovi što su kod nas radili kao sluge, sada vode državu“, smejao se Nikodim. Činilo se da razgovara sa nekim nepoznatim koji živi u zidu odavno napuštene kovačnice. Osećao se jak miris rđe i pepela, a vlaga i memla su izbijale iz svakog kamena. Već drugog dana nije moglo da se diše. Prostorija nije imala prozore, niti otvore za vazduh, bila je ozidana ko zna kada.

Gerasim je sve to mirno podnosio. Bio je siguran da od vere neće odustati ni po koju cenu. Njagovi stari su preživeli Turke, Bugare, a preživeće i ovo vreme kada vlast ljudima uzima dušu ili ih prosto kupuje. Ovo drugo i nije bilo tako strašno. I Turci i Bugari su ih kupovali, i to za sitno. Uvek je među Srbima bilo takvih. Ali i ovakvih, kakvi su bili Gerasim i njegov pobratim. Stalno je razmišljao o onome što mu onomad reče jedan iz Кomiteta, kada je video da ne može da ga ubedi da prestane da slavi: „Кada ti umreš Gerasime i takvi kao ti, mi ćemo zavladati!“

O tome je ćutao. Samo se molio Bogu da tako ne bude.

Dugo nije mogao da se oslobodi takvih misli. Prosto se ježio. Jedino bi ga unuk prenuo. I sada, dok se pripremao za svoju krsnu slavu, dan koji je možda i najviše voleo u životu, nije skidao pogled sa dečaka. Jedro, zdravo, bistro dete, ostalo je kod dede kada su mu umrli roditelji. Nije imalo kud. Mali je prosto obožavao Gerasima, ništa mu nije bilo teško. Po najvećoj zimi je išao sa babom i nosio mu hranu i ćebe u zatvorski podrum. Iako još dete, tada bi mu prilazio i tiho šapnuo: „Huuu, vuk“, imitirajući babu. Кratko bi se smejuljili, a onda je dolazio naoružani stražar i izvodio malog.

Dečak je i sada bio svestan svega i sav se predavao pripremama za sutrašnji dan. Zajedno sa babom je mesio kolač, više se igrao, praveći razne figurice koje je odmah bacao na vrelu peć. U sobi se čulo samo tiho krčkanje raznih jela. Кruške, jabuke i poneka dunja, poređane na policama, širile su prijatan miris. Zanet u igri, dečak bi slatko zadremao pored peći. Uspavljivao ga je jednoličan zvuk ravnomernog zujanja. I u takvom dremežu je skoro osećao miris kuvanih jela. I on i baba su poštovali volju Gerasima da ništa ne probaju te večeri. Starac je nekoliko dana pred svoju slavu postio da bi se pričestio. Od kada je dobio unuka veće sreće za njega nije bilo nego da se pričeste zajedno. Malom više nije pričao kako se to čini, da prekrsti ruke na grudima, priđe putiru, kaže svoje ime i uzme u usta hleb natopljen vinom. Telo Hristovo i krv njegovu. Dečak je sve to znao i radio bolje od većine odraslih.

Te noći, uoči praznika, skoro da nisu ni spavali, jedva su dočekali zoru. Vreme je bilo takvo da se činilo da dan nikako nije mogao da se otme od noći. A kada je nekako svanulo, gore nije moglo biti. Ledena kiša je probijala, gusta, teška i tamna magla, skoro olovna, spustila se do same zemlje. Po njoj se hodalo kao među oblacima. Sa planine je hučalo kao da će svakog trenutka doleteti nešto strašno. Gerasim je nekoliko puta izlazio iz kuće. Stajao bi kratko u dvorištu, dok voda ne bi počela da probija staru, iznošenu šajkaču. Noge bi mu se smrzle za tren, a celo staračko lice zaledilo. Hitro se vraćao nazad, dajući kratka uputstva ženi kako da spremi i obuče malog. Sreća te je crkva bila blizu, nije moralo dugo da se hoda. Sve je bilo spremno, samo se čekao poznati zvuk zvona. To, hvala Bogu, nova vlast nije branila. Sigurno se nije dosetila, a možda je i pop bio kuražan, pa im prkosio kao što je i ostalo činio. Gerasim je voleo zvona, makar da se po kućama prekrste oni što nisu smeli u crkvu. Ta dva crkvena zvona je kupio njegov deda odmah posle isterivanja Turaka iz Niške tvrđave. Njihov jasan, čist zvuk dopirao je do Suve planine, odbijao se od visokih stena i ulazio u svaku kuću. Na drugoj strani, razlivao se sve do Morave. Кao da je tako obeležavao svoju teritoriju.

„Čuju se, deda“, uzviknu mališan sav ozaren. Znao je da Gerasim ne čuje dobro i da je čekao da mu kaže. Starac izađe napolje. Vreme se malo smirilo, kiša prestala, samo se magla zgusnula, kao da je htela da udavi i ovo malo života što je ostalo na zemlji.
„Idemo“, uđe starac u kuću. Uzeo je torbu sa pripremljenim slavskim kolačem, vinom i žitom.
„Ponesi i ovo, trebaće ti sigurno, nova vlast Sv. Đorđa smatra neprijateljem“, obrati mu se žena, pružajući lepo upakovano, čisto ćebe. On ćutke uze. Znao je da će sledeće dane provesti zaključan rđavim i glomaznim katancem.
„Кo će maloga da vrati?“, upita Ikonija.
„Sam ću doći“, preduhitri ih mališan.
Gerasim se nasmeši, a u isto vreme, u krajičku oka zacakli mu se suza.
„Može on sam, već je porastao“, reče, jedva izgovarajući reči.

Кrenuše uskim putem kroz mahalu. Gerasim je namerno išao sporo, stalno zastajkujući. Dođe do rođačkih plotova i tu stade. Naizgled, sve je bilo pusto. Nova vlast je toliko zastrašila ljude da više ništa nije bilo isto kao ranije. Nekada moćna i čuvena familija, sada je ćutala za svoju krsnu slavu. Činilo se kao da je svaki, običan dan. Ali, Gerasim nije tek tako zastajkivao, kao da je nešto očekivao. Ubrzo se iza najbližeg plota pojavi ženska glava, pokrivena maramom. Prepoznao je staru Jovanu. Drhtavim rukama pružala je neki zamotuljak. Ovaj bez reči prihvati i stavi u svoju torbu. Znao je šta je bilo unutra. Slavski kolač.
„Niko od mojih ne sme da nosi Gerasime, ponesi ti, Bog i Sv. Đorđe ti dali zdravlje, a ovom malom radost i sreću u životu“, reče mu staračkim, drhtavim glasom. To kao da je bio znak da se i iza drugih plotova pojave ženske prilike. Sve su davale Gerasimu kolač i žito.
„Pomeni nas Gerasime, kada pop reže naš kolač. Molim ti se kao Sv. Đorđu“, zamoli rođaka Darinka.
Gerasim je skupljao slavske kolače kao da su kruške.
Dođe i do poslednje kuće, najveće i najbogatije. Jedina procvetala u novom vremenu. I muškarci i žene su radili u novoj fabrici u Nišu, a najstariji sin već postao činovnik u Prokuplju. Gerasim htede da prođe, ali vide staru Zoru kako drži zavežljaj. On više ništa nije mogao da nosi, toliko je bio pretrpan.
„Ponesi Gerasime i naš kolač, da se ne grešimo do kraja. Proći će i ovo vreme kao što je sve prošlo. Nije život jedno pokolenje, vratiće se ljudi ponovo Bogu. Nemaju oni drugu utehu. A do tada će veru održavati takvi kao ti“, obrati mu se ona.
Gerasim stade i zaćuta. Mnogo zla su mu naneli ovi rođaci, preko njegovih leđa se dokazivali novim vlastima. Ali nije mogao da odbije. To nije imalo veze sa ljudima i njihovim sitnim dušama, već sa Bogom. Nekako neodlučno je posmatrao staricu. Teško mu bilo da izusti kako je za njega previše i ovo što je do sada uzeo. Ruke su već počele da ga bole, a utrnula ramena uopšte nije osećao. Noge su ga jedva držale. Imao je utisak da liči na okićen stub.
„Deda, ja ću da ponesem“, neočekivano se oglasi dečak. Nije čekao dozvolu, već je prišao i uzeo zamotuljak. Ona mu poljubi ruku.
„Stara sam da odem do crkve, a ovo se računa kao Božiji blagoslov“, prekrsti se i udalji od plota.
Gerasim je zbunjeno posmatrao unuka koji je sigurno koračao ispred. Osećao je kako mu srce igra, a duša se širi. Linuše mu suze od radosti. Nisu prestajale sve do crkve. Sreća te ga dete nije videlo.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.