Akademsko pozorište Studentskog kulturnog centra u Nišu je prošlu, 2018. godinu završilo jubilarnom, 15. predstavom Teatar improvizacije – Scena bez imena, ali ono čime ovaj glumački ansambl može da se pohvali je činjenica da oni za sada jedini u Nišu, a može se raći i malo šire, igraju ovu pozorišnu formu koja je za glumce i naporna i zahtevna.
Na ovaj način je Akademsko pozorište ponovo napravilo iskorak u svom radu, a mladi glumci su pokazali da su dorasli i najvećim izazovima koji ih očekuju na sceni. Uz sve to, Scena bez imana ima i humanitarni karakter jer na ovaj način Akademsko pozorište i njegovi glumci kao i publika koja redovno i u velikom broju prisustvuje ovim predstavama, novcem od ulaznica pomaže da se uvećaju sredstva namenjena lečenju dece.
O tome kako su došli na ideju da zakorače u svet improvizacije priča Petar Šćepihin, glumac Akademskog pozorišta SKC-a Niš.
„Sve je krenulo od predloga našeg kolege Nikole Jovanovića iz Akademskog pozorišta“, kaže Petar Šćepihin. „On je, po uzoru na britansko-američki TV šou pomislio da je to dobra forma zbog improvizacije. Nama se ideja jako dopala i krenuli smo sa intenzivnim probama. Krajnji produkt je Scena bez imena-Tetar improvizacije“.
Tako su glumci Akademskog pozorišta krenuli u novu avanturu bez velikih očekivanja, ali kako to u pozorištu biva poslednju reč je dala publika kojoj se sve to jako dopalo. Posebno što je onima koji su došli da gledaju dopušteno da predstavu okrenu na neku drugu stranu.
„Predstava je interaktivna i sve što se događa u predstavi sve se dešava u tom trenutku i na licu mesta. Ništa nije unapred pripremljeno. U jednoj predstavi imamo 15 do 16 igara i u okviru tih igara znamo okvirno koje teme mogu da se nađu, ali ne znamo samu situaciju sve do trenutka dok moderator na samom izvođenju na kaže o kojoj situaciji se radi“, objašnjava Petar kako sve to funkcioniše kada predstava krene. „Recimo, igra azbuke. Dvoje ljudi je na sceni. Razgovaraju. Prvi počinje rečenicu slovom A. Partner odgovora sa slovom B. Tako „izvrtimo“ celu azbuku. Za glumce je to naporno, ali je to dobra vežba za koncentraciju i brzo razmišljanje na sceni. Improvizacija je jako dobra za samog glumca. On konstantno na ovaj način otvara horizonte i vidike i može da se prilagodi svakoj situaciji u kojoj se nađe“.
Petar kaže da u Sceni bez imena, naziv savršeno odgovara u ovom slučaju, ima par igara u kojima publika glumcima zadaje likove, a oni na osnovu toga grade scenu. Koliko njih će se u toku večeri pojaviti na sceni podložno je promeni. U proseku za jedno veče i tokom jedne predstave bude osmoro glumaca. Najvažnije je da publika uvek može da očekuje lepu predstavu, da dođe da se nasmeje i da iz pozorište izađu svi rasterećeni.
„Teatar imptovizacije je zahtevna forma. Prešli smo oko 60 igara od 250 koliko zapravo postoje u teatru improvizacije i stvarno je bilo pomalo i teško za sve nas. Ove predstave su nas, prosto, naterale da mislimo. Kada dobijete tekst i dobijete jasno definisane likove u nekim situacijama onda znate kojim putem to vodi da bi bilo smisleno. Ovako dobijate samo okvire u kojima vi treba da gradite likove i scene u datom trenutku i to pred publikom, to jeste zahtevno i vrlo naporno. U početku smo bili jako skeptični kako će publika reagovati, ali smo shvatili da cela komedija nastaje u trenutku kada se glumac trudi da sagradi scenu. Jako je važno da glumac bude maštovit i inspirativan i da stvarno igra za partnera koji je na sceni u tom trenutku najbitniji“, ističe Petar Šćepihin.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
