Ne volim tekstove… u novinama, knjigama, na blogovima… nad kojima prolijem suzu. Čak ni one nad kojima je progutam.
Suza je mali deo naše tuge koja se skotrlja iz nas i olakša nam unutrašnje nemire koje taj tekst nad kojim se plače nejčešće ne da izazove, nego ih samo uzburka do nivoa koji stvara plime u našoj duši. Isto onako kako mnogi na sahranama plaču manje zbog onoga koga ispraćaju, ma koliko da im je i njega žao, koliko nad nekom svojom boli koju nikada neće sasvim isplakati. Kao, na primer, za majkom koja se uvek prerano gubi, ma kada je otišla. Kao na primer za bratom kojeg nikada niste ni upoznali, ali znate gde večno počiva još od pre vašeg rođenja. Kao na primer za ljubavlju, urezanom u svaku vašu poru, kako god izgubljenom i ma gde otišlom. Kao…
Zaboravila sam svu poeziju, naizust učenu, koja me je u mladosti oblikovala ovakvom kakva jesam, valjda baš zato što uz nju neminovno idu suzne oči. Tek ponekad po koji stih izroni iz zaborava, najčešće u nevreme, kako to s poezijom po pravilu biva, kol’ko da me podseti da za bol nema savršenijeg gradometra od te suze, najčešće nepotekle.
Ne volim ni sentimentalne pesme koje ne možeš da slušaš a da duboko u tebi nešto ne zatreperi, bolno. Ni zaklinjanja na večnu odanost, ljubav, podršku, vernost, jer… ništa ne svetu nije večno, ponajmanje onda kad misliš da je čvrstije od najčvršće stene. Ni romantične poruke u šiframa. Poglede koji, kao, sve sami kažu, bez reči. Saučesnički stisak ruke kada mi fali zagrljaj. Ćutanje u tišini kada bih da vrisnem od muke. Glumljenu empatiju. Nametnuti osećaj krivice kada sam sigurna da sam u pravu. Odglumljeno kajanje. Kratki espreso bez vode kojom bih mogla da ga produžim.Licemerne osmehe. Podršku za pogrešne poteze. Istinu iza leđa i laž u četiti oka. Veštačku čokoladu i plastične nokte. Grebanje za besplatno piće. Izveštačene osmehe. Mlak, ljigav stisak ruke i gledanje u stranu pri pozdravu.
Poklone koji se vrte u krug pa često završe kod prvog darodavca. Poklone bez svhe. Poklone reda radi. Kao i one koji poklonu u zube gledaju. Koji ne znaju da se obraduju. Koji ne znaju ni da primaju, ni da daju. Koji hule na zlehudu sudbinu kad god imaju kapacitete manje od htenja. Koji sopstvenu lenjost pravdaju nepravdom u svetu.
Ne volim sneg do kolena, vrelu morsku vodu jednako kao ni hladnu, pljusak kiše protiv koga ne pomaže ni najveći kišobran. Ni zalazak sunca nad kojim ne uzdahneš od lepote. Bljutave trešnje i natrule jabuke. Kruške koje škripe u ustima i kad je jaka zima pa ti premrzne smokva. Ni kad me boli glava posle rakijske čašice crnog vina. I kad je preslatka torta. I kad je isuviše tanka.
I u to ime sad ću obrisati oči i nos, otvoriti tekst koji sam prekinula na mestu gde su „protekli“ , pronaći omiljenu pesmu uz koju najbrže zaplačem i pustiću je dok se sećam svih oni koje nemam i koji mi sada najviše nedostaju. Da otplačem sve i o istom trošku.
https://negoslava.wordpress.com
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
