Te godine sam došao u Norvešku. U mom rodnom gradu gorele su 1999. godine skoro sve srpske kuće, plamtela ognjišta, napadane svetinje. Hapšeni su i odvođeni ugledni domaćini, dok su Srbi masovno bežali pokušavajući da izvuku živu glavu. U atmosferi potpunog haosa i beznađa, nije se imalo kud nego spasiti goli život, smoći snage i nekad ispričati jednu tešku – srpsku priču.
Slučajno ili ne, isti trnovit put me je odveo u daleku Norvešku, gde su Srbi pre 66 godina takođe dolazili sa svojih popaljenih i razorenih ognjišta.
Video sam mnoge veze između srpskog i norveškog naroda. Ovi narodi nikada u svojoj istoriji nisu ratovali. Norvežani su izdašno pomagali srpskoj državi kada se grčevito borila za samostalnost i oslobođenje od viševekovne otomanske okupacije.
Norvežani s kojima sam razgovarao sećali su se podviga srpskih mučenika za vreme Drugog svetskog rata. Podviga onih ljudi koje su ustaše i nacisti nasilno poslali u smrt. Mnogi Norvežani pomagali su da se srpski logoraši domognu i slobode.
S druge strane, ideja da objavim ovu knjigu o srpskom krvavom putu, nastala je kao logičan splet okolnosti. U prvom redu, mog višegodišnjeg angažovanja na temi stradanja srpskih logoraša, naročito srpske dece u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata. Koristio sam mnoga dostupna arhivska dokumenta iz međunarodnih arhiva kako bih na adekvatan i pouzdan način utvrdio šta se zapravo desilo sa srpskim logorašima i srpskom decom za vreme rata u Norveškoj.*
SRBIJA JE ZASLUŽILA ISTINUKontakti koje sam ostvario sa norveškim i srpskim istoričarima bili su mi od velikog značaja za donošenje zaključaka kada je reč o stradanju srpskog naroda u nacističkim koncentracionim logorima (1941-1945).
S toga sam odlučio da čitaocima najzad predstavim moj stvaralački doprinos o stradanju srpskih logoraša i dece za vreme Drugog svetskog rata u nacističkim logorima u Norveškoj. I to kroz publikovane intervjue, istraživanja, autorske tekstove, kao i moga svesrdnog angažmana na igrano-dokumentarnim filmovima Logor Smrti u Karašjoku i 33 Anđela .
U Norveškoj je za vreme Drugog svetskog rata kroz radne logore prošlo više od 4060 srpskih zatvorenika. Od 2639 ubijenih zatvorenika, bilo je i 33 srpske dece. Najmlađi među njima imao je samo jedanaest godina.
Najveći broj stradalih poslat je sa teritorije tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH) kao deo unapred planiranog genocida nad srpskim narodom.
U ovim logorima smrti je bilo i pripadnika četničkog i partizanskog pokreta. Međutim, najveći broj stradalih bili su zapravo civili, koje su ustaške formacije hapsile prilikom brojnih akcija do polovine 1942. godine.
Naročito me je zaprepastilo da se osamdeset godina skrivala puna istina o tome šta se zapravo desilo sa srpskim logorašima za Drugog svetskog rata u nacističkim logorima u Norveškoj.
Naime, komunističke vlasti posle oslobođenja 1945. godine, stradanje srpskog naroda uvode u jedan tok partizanskog ideološkog delovanja. Na taj način dolazi do direktnog udaljavanja suštine kao i činjenice, da su logore u Norveškoj poslati u najvećem broju civili i deca koji pritom nisu imali nikakvih dodirnih tačaka sa partizanskim ili bilo kojim drugim pokretom za vreme Drugog svetskog rata.
Problem predstavlja i činjenica da se na stratištima stradalim Srbima u Norveškoj zatiču komunistički simboli, u prvom redu zvezda petokraka kao i natpisi da su stradali Jugosloveni. S obzirom na period komunističke vladavine, to jeste na neki način logičan splet okolnosti. Međutim, smatram da je došlo vreme da se odužimo našim precima i podignemo odgovarajuće spomenike tim srpskim mučenicima i jasno istaknemo da su tu stradali Srbi.
Angažman na temi stradanje srpskog naroda u logorima za vreme Drugog svetskog rata kao i stradanja dece u istim fabrikama smrti, ogleda se kroz moj rad na publikaciji autorskih tekstova, intervjuima sa priznatim istoričarima i velikog broja neposrednih intervjua koje sam vodio sa svedocima i potomcima stradalih. Tu je takođe i prevod naučne literature sa norveškog na srpski, i što predstavlja takođe bitan deo mog istraživačkog poduhvata.
Odlučio sam se 2020. godine da okupim tim istoričara i filmskih radnika kako bismo uradili film o stradanju srpskih logoraša u Norveškoj. Nakon skoro dve godine došlo je konačno i do realizacije filma “Logor Smrti u Karašjoku”.
SRBIJA JE ZASLUŽILA ISTINUZadatak kao producenta u filmu ogledao se i u prikupljanju podataka od potomaka, kontakta sa medijima i sa vlastima u Republici Srbiji, kako bismo izvršili realizaciju samog projekta, vrlo važnog za nezaborav naše nacionalne istorije.
Deca koja su stradala u nacističkim logorima u Norveškoj su najpre prošla golgotu i logore NDH. U istraživanju za prvi film primetio sam da ima dece, što me je veoma zaintrigiralo. A kako smo čuli dosta svedočenja potomaka i ljudi koji su radili u logorima, shvatio sam da ni deca nisu bila pošteđena. Na spisku je čak njih 33. Ukoliko prećutimo stradanje nedužne dece mi neposredno učestvujemo u zločinu.
U istraživanjima sam došao do poražavajućeg podatka, da je najmlađe odvedeno dete, koje je prošlo pakao logora, bio je Mile Stokrp. Imao je za vreme rata samo jedanaest godina kada je bio odveden iz svoje kuće u Vojniću. Bio je samo dete i nije pripadao ni jednom pokretu otpora. Na žalost, granica starosti stradale dece u logorima u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata se pomera. Dobio sam takođe i podatake da su pojedina deca iz Norveške poslata u Nemačku na prisilni rad. Veliki broj maloletne dece ubijani su u logorima smrti, dok su neka, iako maloletna, obučavana za borbu od strane nacističkih vlasti. Njih je bilo oko pedesetak i to je takođe poražavajući podatak. Dugo vremena sam se interesovao za sudbinu Petra Malbaše. Konačno sam u razgovoru sa njegovom porodicom saznao je da je, iako star dvanaest godina, iz Norveške bio poslat u Nemačku na prisilni rad. Za razliku od mnogih drugih, on je preživeo i odselio se u Kanadu.
SRBIJA JE ZASLUŽILA ISTINUIstraživanje za potrebe budućeg filma „33 Anđela“ učinilo je da se mnogi potomci stradale dece jave, a na čemu sam, sa svojim kolegama, koji takođe rade na istom filmu, veoma zahvalan. Takođe su i norveški i srpski istoričari pružili veliki doprinos u vidu raznih korisnih podataka.
Prošlo je 80 godina od genocida nad srpskim narodom. U istraživanju koje sam sproveo u vezi stradanja srpskih logoraša u logorima u Norveškoj i na teritoriji NDH, došao sam do podataka koji nedvosmisleno ukazuju da su ubijane čitave porodice. Osim što su bili Srbi, ništa drugo nisu skrivili.
Danas na spomenicima stradalih, osim petokrake i natpisa J u g o s l o v e n i – nema obeležja gde ćete saznati šta se zapravo dogodilo za vreme Drugog svetskog rata. Pokretanje inicijative automatski izaziva nailazak na zid nerazumevanja. Takođe, tu su i štura objašnjenja s ciljem da relativizuju i skrajnu ovako važno pitanje za srpski narod, univerzalno poimanje dobra i zla. U prilog ovoj tezi jesu i podaci o stradanju porodice Todorović iz sela Mlaka. Svi su bili ubijeni od strane ustaša 1942-1943. godine. dok su četvorica sinova Ilije i Natalije poslata u smrt u Norvešku. Najmlađi je imao samo petnaest godina.
Tako da sam imao potrebu da celokupno višegodišnje delovanje na razotkrivanju, ne samo zločina nad decom, već i celokupnog stradanja srpskog naroda u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata, pretočim u ovu knjigu za nezaborav naše nacionalne istorije.
Jer, na posletku – POŠTUJMO SVOJE ŽRTVE!
Pored Norveške, vezu sa mojim zavičajem i rodnim gradom nikada nisam prekidao. Kao dokaz ovoj činjenici su i moje dve knjige: „Ka nebu” i „Zavičajni otisci”, koje sam posvetio rodnom Gnjilanu i mom zavičaju. Smatram da je povratak Srba na Kosovu i Metohiji od presudnog značaja za opstanak i očuvanje naše svete zemlje. Na taj način, u ovim teškim i sudbonosnim vremenima, pružamo podršku Srbima koji tamo žive da opstanu na svojim vekovnim ognjištima. Kosovo i Metohija predstavlja žilu kucavicu srpskog naroda. Duh patriotizma i odanost mom srpskom rodu gajim od rođenja. To je smisao mog postojanja i bez takvog uverenja ne postojim. U vremenu stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, shvatio sam takođe koliko je moj srpski narod bio izložen nepravednom uticaju, i to me je obavezalo da svuda i na svakom mestu branim svoj rod.
Od Kosova i Metohije do Karašjoka na severu Norveške nalazimo ukopane kosti srpskih mučenika, tako da je obaveza svakog Srbina da učini sve i otrgne od zaborava stradanje naših predaka i time ukaže budućim generacijama na značaj i svrhu pripadnosti srpskom rodu.
Priredila: Srpska istorija
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
