“Kambelevački vrbaci” katalog poznatog umetnika o istoriji svog rodnog mesta

Profesor dr Kamenko M. Marković je široj javnosti poznat kao jedan od najboljih poznavalaca Rembrantove umetnosti uopšte, čijim se životom i stvaralaštvom bavi više od pet i po decenija, ali je i jedan od najboljih poznavalaca Konstantina Brankušija, najznačajnijeg skulptora XX veka i jednog od najvećih u istoriji.

Zato se u katalogu i nalaze tekstovi posvećeni Rembrantu i Brankušiju, čiji su autori Damir Malešev i Ivica Antić. U svojim člancima pomenuti autori ne skrivaju svoje oduševljenje Markovićevim knjigama, kakve su: “Trag genija – Konstantin Brankuši”, “Konstantin Brankuši i njegova duhovna porodica”, “Rembrant – sjaj i beda genija”, “Rembrant – slikarski genije iz Lajdena”, “Od Karavadja do Brankušija”, “O slikarima i druge priče”.

To delo ima estetičku i tematsku celinu. Profesor Marković je pune četiri decenije držao predavanja i pisao, sada drže predavanja o njemu, i pišu o njemu.

Baveći se rumunskom umetnošću Marković je napisao veliki broj radova o rumunskim umetnicima i bio neumorni graditelj srpsko-rumunskih odnosa u poslednjih pola veka. Malešev, kroz svoje radove odaje veliku, ličnu, zahvalnost profesoru Markoviću za otkriće rumunske duhovnosti.

Bio je prijatelj, i družio se sa jednim brojem rumunskih književnika i slikara. Što se pak holandske umetnosti XVII veka tiče, profesor Marković godinama slovi za jednog od njenih najboljih poznavalaca u nas.
Markovićeva pojava za katedrom bila je predstava kojoj smo se mi, studenti istorije umetnosti, iskreno radovali i, čekali je sa neskrivenim oduševljenjem.

Taj čovek duge, razbarušene kose, očaran Rembrantom, zadivljen Francuskom i sjajnom niskom njenih slikara i skulptora, predavanjima je darovao dušama svojih studenata brojna zadovoljstva, ona koja pruža čarobna istorija umetnosti. U svojim predavanjima – a to važi i za njegove pisane tekstove profesor Marković daje sintezu najvažnijih podataka o delu minucioznom analizom autorovog umetničkog postupka.

Ostala su nezaboravna u meni ta njegova barokno- raskošna predavanja koja su davala pun smisao onome što sam studirao. Ona žive u meni skoro dve decenije i ostaće da žive do kraja mog života, neokrnjena zaboravom.
Van katedre, u kafiću nedaleko od fakulteta, oko profesora Markovića uvek je bilo studenata koji su ga rado slušali. Njegov govor je u svakoj prilici bio čista poezija. Zauvek sam upamtio profesorov komentar vezan za jednu veoma staru i neobičnu gradjevinu, koja je decenijama bila kafana u Kosovskoj Mitrovici, koju su rušili pred našim očima. Na tabli, na kojoj je bio dat izgled buduće zgrade, jasno je bilo istaknuto da će prozori biti od plastike, umesto onih malih, drvenih, koje je imala stara zgrada, i koji su bili ukrašeni divnim detaljima od drveta. Profesor je na svoj način prokomentarisao taj čin:” Parižani ne ruše svoju prošlost, nego je adaptiraju.

Ako odemo u Latinski kvart, videćemo da su današnji Parižani, urbanisti, na primer, sačuvali prozore i arkade iz XVII veka, iz XVIII veka, a ako ulaziš unutra, videćeš da ljudi tu žive sasvim moderno. U Srbiji se ruše kafane stare po vek i po. Kafana je mesto, ona je ognjište života Pariza. Na mestu gde je Latinski kvart, blizu Sen-Žermen de Prea, Žan Pol Sartr je napisao celo svoje književno delo. U stvari, on nije imao svoje ognjište, živeo je u hotelu i pisao je svoje delo u kafani. To je razlika izmedju naših, balkanskih krčmi i prave kafane”.
U svojim brojnim knjigama, studijama, člancima i naučnim radovima Kamenko M. Marković je analizirao stvaralaštvo više od 600 slikara i skulptora, uglavnom onih koji su činili sastavni deo tkiva predmeta Opšta istorija umetnosti novog veka,( vremensko razdoblje koje počinje Djotom di Bondoneom a završava Gistavom Kurbeom) koji je predavao na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.

Sva je prilika da mu to nije bilo dovoljno, pa je posle knjige “Kambelevac – neispričana priča”, odlučio da čitaocima ponudi još nešto, katalog “Kambelevači vrbaci”, sastavljen od sedam priča o Kambelevcu i Kambelevčanima. Da pomenemo nazive tih priča: Život je možda komedija, Kuća sećanja, Toplina ognjišta, Pavlovića kuća, Kambelevac – ne dopričana priča, Doba nevinosti i medenjaka, Posadk. Bezmalo, 70 Kambelevčana je opisano ili se pak pominju u ovim pričama napisanim prefinjenim jezikom, tipičnim za ovog pisca- poetu.

Čovek blistave biografije, dobitnik brojnih medjunarodnih i domaćih priznanja u sferi umetnosti) Marković je planirao da u selu, tokom leta 2023. godine organizuje slikarsku koloniju pod nazivom “Kambelevački vrbaci”.

Zbog poteškoća koje su u medjuvremenu iskrsle, kolonija nije održana ali je autor u kontaktu sa slikarima na koje je računao, pribavio njihove radove. Tako su se u katalogu našli Ljiljana Milošević, Birgita Ristić, Stanče Rakić, Natalija Stojčić, Tatjana Karabašević Petrović, kaligraf Aleksandar Stanković i sam priredjivač, Kamenko M. Marković, čiju je biografiju napisao Dragan Savić. Pored biografskih podataka, Marković je dao i kratku analizu stvaralaštva svakog od ovih slikara i, reprodukovao po jedan njihov rad.

Što se likovnih radova tiče, katalog ekskluzivno donosi deset crteža Arsena Todorovića (1935-2016). Rodjen u Kambelevcu, Todorović se školovao u Babušnici, Pirotu i Beogradu. Po završetku Više pedagoške škole u Beogradu, čitav svoj život proveo je u Ovči, radeći kao nastavnik matematike. Kao gimnazijalac, Todorović je naslikao prve akvarele na prostoru Lužnice ( nisu sačuvani) a, svoj crtački talenat iskazao na crtežima nastalim 1961. godine, za “zidne novine” pri JNA.

Zahvaljujući dugogodišnjim naporima profesora Kamenka M. Markovića u prilici smo da prvi put vidimo deset Todorovićevih crteža nastalih 1961. godine. Baveći se analizom istih, Marković izmedju ostalog piše:” Nastali u duhu soc- realizma, ovi crteži će obogatiti istoriju srpske likovne umetnosti, posebno onaj njen deo koji se bavio Narodno-oslobodilačkom borbom i revolucijom. Todorović je oživljavao vizije prošlosti sa toliko umetničke istine, sa takvom snagom intimnog ubedjenja i sa takvim majstorstvom oblika, da svaki današnji Srbin vidi svoju istorijsku prošlost kroz prizmu radova ovog umetnika.”

U odeljku pod nazivom: “Ono što nije zabeleženo, nije se ni desilo”, Marković piše o školi u Kambelevcu, o učitelju Danilu Dimitrijeviću, o svom odeljenju osmi dva iz školske 1964/5. godine u babušničkoj školi “Ivo Lola Ribar”, o nastavniku srpsko- hrvatskog jezika Dušanu Ristiću, zbog kojeg je zavoleo poeziju, o nastavniku likovne kulture Aleksandru Kostiću i, njegovom mozaiku na zidu te škole, na kome je prikazao seoskog djaka u odeći karakterističnoj za taj deo Srbije, svojoj prvoj slikarskoj izložbi u Beogradu 1979. godine, o Veri Radivojević Barbulović, čiji su se preci 1922. godine odselili iz Kambelevca u Petlovaču. Piše i o onom ratu 1999. godine u kojem je učestvovao i, iz koga se vratio, slomljen onim što je doživeo i video.

Katalog nudi zanimljivu priču o Djordju Čutukoviću (1888-1976) zemunskom slikaru, koji je čitav radni vek proveo radeći kao profesor u Zemunskoj gimnaziji. Živeći životom čudaka, malo je izlagao i ostao gotovo nepoznat široj javnosti. Dve godine nakon smrti, retrospektivna izložba njegovih 800 radova pokazala je Zemunu veličinu ovog izuzetnog slikara i crtača koji je obezbedio sebi mesto u istoriji srpskog slikarastva XIX veka. Marković piše o Čutukoviću jer poseduje knjigu “Belgijska umetnost XIX veka”, štampanu u Lajpcigu 1906, koja je bila vlasništvo Čutukovića od 1922, godine. Marković je knjigu kupio od uličnog prodavca u Beogradu u godini kada je slikar preminuo. Ekspertizom je dokazano da je Čutukovićev potpis na knjizi autentičan.

“Kambelevački vrbaci”, trebalo bi, kako se Marković nada, da učine da Kambelevac postane mesto o kome će ljudi govoriti a, slikari poželeti da 2024. dodju u ovo pitoreskno selo i učestvuju na koloniji. Kambelevčani koji su poslednjih pola veka odlazili iz sela, trebalo bi da imaju u rukama ovaj katalog, ali i sve drugo što je Marković napisao o Kambelevcu. Jer Markovićevi tekstovi o Kambelevcu su svojevrsna himna ispevana u slavu sela u kojem se rodio. Zanimljivo je istaći da Marković, koji je proputovao ”pola sveta”, video najveće muzeje, galerije slika, najznačajnija arhitektonska zdanja, zamkove i kule, parkove, stadione sa koliko ljubavi govori o svom rodnom mestu , nazivajući ga “moj mili Kambelevac”, pa piše:” Moje je rodno mesto Kambelevac. Medjutim, u njemu sam proveo samo 15 godina. Istina, povremeno sam mu se vraćao. Danas kažem, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili”.

Ovaj poznati istoričar umetnosti je i veliki humanista, ljubitelj životinja i prirode. U svojoj knjizi “Kambelevac – neispričana priča,” naveo je, da su za tu ljubav zaslužni njegov otac, Milivoje, i Vlastimirka, nastavnica biologje, čijim je predavanjima bio očaran jer je o životinjama i prirodi govorila sa neverovatnom količinom ljubavi.

Marković decenijama putuje Srbijom drži predavanja iz sveta istorije umetnosti i tim novcem delimično finansira “oazu radosti”, kako je nazvao parkić, koji je sam stvorio, pre trideset godina, pored zgrade u kojoj živi, i u koji je smestio jedan broj kućica u kojima žive već punih deset godina više od 30 mačaka. On i njegova komšinica Dragana Stanković brinu o ovim macama, ali su lečili i spasili na desetine drugih. Ovi mačkoljupci zahvalni su komšijama koji im povremeno pomažu, i što svi zajedno, stalno, brinu o ovim gracioznim bićima, čiju je lepotu i graciju Marković divno opisao u knjizi “Mačke, ta divna stvorenja”. Knjigu je poklonio komšijama, kako bi znali ko se sve “muva” oko zgrade.

Prof. dr Kamenko M. Marković ostaje otvoren za nove ideje, zainteresovan za svaku reč sa ingenioznim zvukom.

Priredio:Zoran Simić

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.