Posle 28 godina rada, legendarna prodavnica muzičkih izdanja počev od vinil ploča, preko kaseta, do diskova, Happy House, se zatvara.
Da li će otići u legendu, ili u zaborav, odlučiće Nišlije, kaže njen vlasnik Dragan Aranđelović Arči i dodaje da smatra da je za ovih, bezmalo trideset godina rada, ispunio cilj koji je sebi, zajedno sa kumom Zvonkom Kranovićem, 1990.godine, postavio. Mnogi su pokušali da ga zaustave u toj nameri, ali je on odvraćao rečima „Ne moram ja više ništa, dosta sam se namorao u životu“.
„Ima malo sete u tome što posle toliko godina više neće biti Hepi Hausa jer me za njega veže puno lepih sećanja i uspomena. Posle toliko godina se postavlja i pitanje da li ja ove mlade ljude mogu da savetujem kada se radi o muzici. Šta mogu da im kažem kada me pitaju da li je nešto dobro ili ne i da li ću ih slagati. Možda je to dobro iz mog ugla, iz ugla moje generacije, ali ne i za njih u godinama u kojima su. A opet mislim da je Hepi Haus ispunio svoj cilj. Bilo je to kultno mesto, ali je to bilo u vreme kada nije moglo tako lako da se dođe do toliko informacija. Sada se sve promenilo i sve je drugačije“, priča Arči.
Hepi Haus je zamišljen kao mesto odakle će potići emocije kada se radi o muzici, ali i da se ljudi na tom mestu edukuju o muzičkim pravcima, druže, razmenjuju iskustva, dogovaraju o konecrtim na koje će ići, kupovati karte za iste.
„Želeli smo da to bude mesto gde će se sakupljati informacije o muzičkim zbivanjima i kod nas i u svetu, nakon čega bi to prenosili ljudima na različite načine, audio zapisima,tekstovima, pa i na reč“, kaže Dragan Aranđelović.
„Da nije bilo rata, mislim da bi Hepi Haus bio među 10 najbitnijih institucija tog tipa u celoj bivšoj Jugoslaviji. Samo nakon godinu dana rada za nas se znalo i o nama se pričalo u svim bivšim republikama, u Mariboru, Mostaru, Bileći, Zagrebu u gradovima Crne Gore, Pančevu. U Nišu je u to vreme bilo puno vojnika iz svih gradova bivše Jugoslavije i oni su dolazili kod nas da čuju šta je to novo na muzičkoj sceni, da malo sede sa prijateljima u jednom prijetnom prostoru, da kupe neke ploče ili kasete i da te dobre vibracije ponesu sa sobom. Nosili su ih iz Niša u svoje gradove, a zejedno sa dobrim vibracijama putovala je i priča o Hepi Hausu“,kaže Dragan Aranđelović.
Da su mnogi vezivali svoje najlepše uspomene za Hepi Haus govore i poruke koje stižu Draganu Aranđeloviću. „Raspametila me je poruka Bobana Vučkovića“, kaže on.
„Arči, bilo je zadovoljstvo ulaziti u Happy house početkom devedesetih kao u hram dobrih vibracija i još bolje muzike. Uvek sam svraćao sa nekim čudnim iščekivanjem šta ću sada dobro naći i čime ću se pohvaliti da ja eto već imam, „a šta vi čekate?“.
Puno godina kasnije imao sam tu privilegiju i zadovoljstvo da četiri godine radim sa tobom i da barem sačuvamo mrvicu gradskog duha i kulture u ovom gradu“,stoji u poruci koju Arči čita.
U Hepi Hausu su se kupovale i karte za koncerte.
„Ostala je čuvena priča da smo bili na listi kuća koje prodaju karte za čuveni koncert Rolingstonsa u Beogradu. Bila je to velika čast za nas, ali smo morali sve da pripremimo onako kako je od nas zahtevao njihov tim. Na dan kada je počela prodaja karata zvali su me iz Londona da provere da li je sve pripremljeno. Morao sam sa prodajom karata da počnem tačno u 9 sati, jer tog trenutka počinje prodaja u celom svetu. Imao sam zadatak da zapišem i ime prvog kupca, i da svakog jutra javljam njihovim menadžerima kako ide i koliko smo karata prodali“, priseća sa Dragan Aranđelović.
Hepi Haus je mnogima puno značio, uključujući i muzičare. Dolazi su tu pre ili posle koncerta da pozdave fanove, da potpišu ploče, podele autograme.
„Sačuvan je plakat na kome se nalaze potpisi svih muzičara koji su prošli kroz Hepi Haus“, dodaje Arči. „On postaje deo istorije koju želim da sačuvam. Zvučnici u Hepi Hausu se skidaju i vrata se zatvaraju“.
Vlasnik Hepi Hausa više ne mora ništa, ali želi da se posveti pisanju knjige. Dodaje da ima puno toga da kaže.
„Biće to neka vrsta sećanja na moje odlaske ne koncerte. Išao sam stalno autostopom jer mi je to velika pasija. Kažu da imam južno od Beograda najviše tih koncerata, stadionskih i velikih, u velikim halama, najviše koncerata u nogama i red je da te svoje neke impresije i emocije prenesem onima koje to interesuje.Odabrao sam dvadesetak i nešto priča za koje mislim da vredi da se sačuvaju od zaborava. Recimo, kako je bilo ići na koncert Stinga u Veroni ili na koncert Rolingstonsa u Beču. Ma ima toga mnogo“.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
