Kolumna

Pisanje kao ostavljanje tragova u vremenu

Nije važno da li si na severu ove zemlje ili si s njenog juga, da li „razvlačiš“ pravilni lalinski ili brzaš na sva tri padeža nekog južnog dijalekta ili si pak imao sreće da se rodiš u kraju u kojem se priča najčistiji standardni srpski ili barem onde gde se govori tako da nikome ne daješ povoda da ismeva tvoj govor – važno je samo da ne ismevaš ničiji naglasak, ničiji padež, izgovoren po pravilima njegovog dijalekta i ničije brzanje ili otezanje. Jer, to nije samo dokaz tvoje pristojnosti, već i svedočanstvo o tome da znaš šta je šta u govoru tvog naroda, šta je utkano u nečija tri padeža i kako to da neki ljudi onako lako s književnog, koji je u stvari standardni jezik, prelaze na dijalekt, što je takođe književni, samo na području na kojem se njime govori.

Postoje i drugačiji profesori, koji svoje đake uče da poštuju svaki drugačiji govor i od njihovog i od standardnog, trudeći se pritom da se i sami najpre obaveste o govoru pojedinih krajeva, nadopunjujući tako znanja koja su stekli na fakultetu. Merima Simovljević-Aranitović, profesor Gimnazije u Sremskim Karlovcima, jedna je od takvih profesora. Učinila je jako mnogo za zaplanjski jezik, kroz akcije upoznavanja karlovačkih gimnazijalaca sa njim, kao i pisanjem o Zaplanju, propagiranjem i samog ovog našeg kraja (imala je priliku i da ga poseti i malo upozna). Oglasila se i povodom, i dalje aktuelne, rasprave o „slučaju“ beogradske Filološke gimnazije:

“Svi danas pišu, kažu.

Na podneblju gde je usmena tradicija toliko jaka da u usputnom susretu u autobusu, na klupi u parku, ili u nekoj čekaonici možete čuti čitavu životnu priču, ili sa nekim podeliti istu, to i nije neko čudo. Život na Balkanu je i dalje dovoljno uzbudljiv da ne treba mnogo mašte da bi se skrojila priča ili roman.

Reč nasušna

Pisanje jeste način da sačuvamo jezik u svim njegovim pojavnostima, sa svim finesama i odlikama kraja iz kog dolazimo. Jezik oblikuje samo delo, junake, doslikava detalje i trenutak koji pisac pokušava da iznese na svetlost dana, pred čitaoce.

Pisati je za nekog isto što i disati. Nekoliko reči makar svaki dan. Stvaranje u sebi nosi naš početak i kraj. Eros i Tanatos. Rađanje i smrt. Ponekad i u bukvalnom smislu. Stvaramo, rađamo da bismo sačuvali od nestanka. Od umiranja. Od zaborava. Stvaramo da bismo i o sebi ostavili trag.

Negoslava Stanojević je svoju prvu knjigu Jošte čekam taj reč da mi rekne pisala na dijalektu. Priče iz Zaplanja su ispričane upravo kao da sedite u nekom skrivenom kutu tog čarobnog kraja (koji obavezno treba posetiti, makar i kad krenete u planinske avanture) pa makar na čašu izvorske vode i čašicu razgovora.

No, dok ne stignete tamo, priče sabrane u ovoj jedinstvenoj knjizi odvešće vas u jedan svet, prilično hermetičan jer se nestandardni dijalekti polako gube, a nestankom istih, nestaje i deo istorije jednog naroda, leksičko blago, način razmišljanja i poimanja sveta onih koji su njime pričali.

 

Vrednost knjige Negoslave Stanojević je, između ostalog i zbog ovoga, neprocenjiva. Ona je na jednom mestu skupila likove, običaje, priče teme i jezik Zaplanjskog kraja. Autorka  je na kraju knjige napisala i rečnik nepoznatih reči, s namerom da čitaocima približi neke specifične reči i izraze. Time je i čitav jedan leksički korpus sačuvala za buduća pokoljenja te  je ova knjiga zavredila ne samo da bude deo naših ličnih biblioteka, već treba da bude i deo svake  biblioteke, a posebno onih koje se bave izučavanjem maternjeg jezika.

Njena druga knjiga je Blaga reč. Prvo na šta sam pomislila, čitajući je,  jeste da svaki dan umire… ne mogu više da se setim broja… koliko jezika. A umru kad umre poslednji govornik. I ako niko zabeležio njihov govor nije, za njima ne ostane nikakav trag. Ne mogu lingvisti sve da stignu da popišu. Ali, postoje ljudi koji toliko vole govor svog kraja da ga čuvaju u svojoj duši.

I kad nešto divane sa sobom oni to rade baš na tom jeziku – dijalektu – ili poddijalektu. Tako se najbolje razumeju sami sa sobom. Tako im njihovo unutrašnje biće zbori. Tako čuvaju svoj identitet i jezik  koji živi dok god neko njime govori.

I za kraj, delim s vama jednu priču na zaplanjskom dijalektu, to jest na poddijalektu prizrensko-timočkog dijalekta. Ilustracije u tekstu su autentične fotografije iz tog kraja – i to je deo priče o tome kako moramo čuvati jezik, u svim njegovim varijetetima – dijalektima, poddijalektima, kao što moramo čuvati i varošice, sela, zaseoke, retke zanate, ljude koji još žive na  poslednjim adresama na planinama, u ovoj slučaju Suve planine.

Kao što čuvamo vode Stare planine, Frušku goru, a time i ljude koji žive na tim područjima, tako treba da čuvamo i govor njihov, da ga zapišemo, a ako smo vešti i imamo dara, i da stvaramo autentična dela poput onih koje je Negoslava sabrala u svoje dve knjige i objavila na svojim blogovima. Čuvajmo jezik da bi nas bilo, negujmo dijalekte i sačuvajmo svoju istoriju i tradiciju.

Kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci

Smejali smo se, kad beomo pomladi, pa kad si mlogi iz selo ispoodiše po razni  varoši, koji poblizu, koji podaleko, kako vreve kad se vrnu u selo, a neki se vrtaju za na kratko, kolko da si podberu kojo si  još nesu oterali,a neki, ali mlogo malko su takvi, koji se vrnu sasvema. Pa takoj, mora da se naštucala od pominjanje, jedna naša živela u varoš i komšika ju pituje, a mori, kvo rabotiš, a ona voj vika – Eve, sedim si dom, kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci.

Ja nesam učena, od školu imam samo dva razreda osnovnu, kad pojdo u treći, učitelj sas štap izudara jedno dete iz prvi, po ruke, tolko ga je jako udaral da si se onoj dete umoča, i ja posle ne teja više d’idem u školu. Moliše me i moji, i učiteljica ‘edna doodi, moli me, moli i ona, bašta me teše i bije al mati ne dade, vika, pušti ga, zna’e da čita i da se potpisuje, ja ni tolko ne znam pa si eve živim.

Ali, ako školu ne završi, ja ti u pola noć mogu reknem , kad neki priča eli orati eli zbori eli vrevi, odokle je. I kude je jošte živel, pa si onija govor što si ga od mater naučil, pokvaril, pa mu onoj našo oćeš pobrkano sas očeš i oč i hoćeš li i…sve. I da li je došlo neko iz babušnički ili piroćanski kraj, pa vika ruće, nođe, oče, neče, eli ruke i noge, oće i neće, tešći eli teški, kako se ja opra’i da kazujem od kako se  u ovoj mojo Zaplanje odado. Tavnilo eli t’mnina, eli mrak, po varoški.Eli se skutalo eli se sakrilo, eli štuklo, nestalo eli potonulo, basamaci eli stepenice, cavti, cveta, cavteje eli procvetuje. Okam li te, vikam eli te zovem. Karam li te, brukam eli grdim.

Kod nas, u svako selo se priča drukše, more, svaka mala si ima njojan govor i neki rečovi koji gi nema u druge male i druga sela.

Ja sam ti, na primer,  rodom iz   babušničku opštinu. Pa kad reknem okaj ga, toj ti je isto kako ovdeka kude sam se udala, vikaj ga, a u varoš vikaju zovi ga. Mi smo vikali, željka, ovija ovde vikaju kornjača. Moja sestra od tetku, udala se iz centar njojno si  selo u malu pri kraj isto selo,  smejali su voj se kad rekne kašika, oni su jošte govorili ložica, eli kod mene namesto krej mene, kako kod nji. Trebalo je nekolko godine da kašika iz centar selo dojde u tuj malu u koju se ona odala. Eli, da pretpostavimo, kvo je uleznem a kvo uđem, da li je isto turim i stavim i što je onaj građevina iza kuću, eli po naški, šupa, nekude levina.

Najsmešni beoše onija ko’i se vrnuše iz  vojsku, pa odjemput zabraili odokle su otišli. Za dve godine naučili oratenje iz tija  varoš, tam, kude su vojsku služili, al posle cel život nemož se nauče, pa ,kako se vrevi ovdeka, kude smo svi isti i kude se ne mora zapljeskuješ i nikomu ne mora dokazuješ kvo su te naučili u varoš.

Ama, zablesaveli ametom, pa gi više i ne razbiram, da li su išli u Beogradu eli su živeli u Beograd, i što na stanicu u Niš pisuje Niš a ne Niša, ako mi unuče vika kako ono neje iz Niš nego je iz Niša i kojo su tražili po belim svetovi i  da li ja s’g na njima treba vrevim vi ili ti i koji su tija, vi, ako je on jedan, a ja se treba pra’ima da su dvojica eli trojica.

Doodiše jedamput iz varoš, nekvi profesori i enteresuje i’ od naš govor, pa me ispituvaše, cel dan su pisuvali i snimali, oni reknu ‘edno, ja ga reknem kako ovde u Zaplanje, pa kako sam dete kad beo oratila, toj isto. Ne mož’ se ljudi razberu, da li su ljudi eli ljuđi i oče li eli oće, neče li eli neće,a mene mi toj sve isto i jemput reknem ovakoj, drugi put onakoj. I svi me u selo razbiraju. A i u varoš kad otidem, nikuj se ne’e našal da n’umeje da mi odgovori ako nešto pitam .

Kvo mi pa više i trebe? Žedna i gladna nikude neću ostanem, lebac i vodica svude se isto zovu, pa nek mi reknu i oč li i očeš li i hoćeš li,  svi će mi sunu, i da reknem oču i oću i hoću. Za tolko i ja umejem da pričam i po varoški. Nece istrovim, a neću se ni izgubim.

vreve- pričaju

vrnu – vrate

sasvema – sasvim

bašta – otac

mala – mahala

pa – opet

nece istrovim – neću da se izgubim

Izvor: artboxportal

 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button