Volim ljudi sas dukat u grudi, koji tinja kakoto kandilo što rasvetljuje svaku čamotinju…

Kad zamrždori jesenji kišljak da istruli popadalo lisje, zalepi ga za umornu zemlju i rasvrlji svude uzokol za zapuši duvke po plotišta, u čoveka se i svetlos` ugasi, maje se i spovira po avliju kako kuče bez gazdu, povija se kako rodna granja na koju se voćke zduvale i vise si tuj dokle ji košava ne očuka.

Jošte ako na kapiju naide neka pustosvatica i kukumavka koja jadi sopstveni istrisa svud po komšil`k, gaseći žiške koje tinjaju u ljudi i navlačeći im svoju mrzovolju na glavu, kako brašnjivu vreću, ispije svu snagu iz čoveka kako crna rečna pijavica. Čini ti se, trebaće ti bar nedelju dana s dobru ranu i ležanje u črge da se oprajš i snagu da vrneš.

A kad naide čovek koji sl`ji iznutra, kolku god da stenu seca na grbinu i sudbinu tešku u bisazi, pa nazove “božju pomoć” s puna usta, ne mora ništa drugo rekne, zasediš ga da ti kuću zgreje i dume ti nakisle prošuši, provreviš si kako s rođenoga koji brine ti od blagostanje na čeljad i kuću i imanje.

Svaka reč mu merena na zlatarsku vagu, a ćutanje vrčva sas dukati. Osećaš da nebo ima se razvedri, da će grane sl`nce proz dudovu krošnju očešljanu iz koju su utekli i lisje i `tice. Pred takvoga čoveka se zgreješ kako pred zidano kube u zimnje večeri el pred onoj koje begendisuješ u mlade godine i u pozne sanje…

Zatoj, volim ljudi sas dukat u grudi, koji tinja kakoto kandilo što rasvetljuje svaku čamotinju. Prodžaraju ti odžak od dušu i vrnu ti izgubenu snagu, da se jurneš kako jelen trećak preko avliju i niz put u selo i da javiš na prodzebli vrapci i komšijske babe po tarabe da se manu u nebo gledanje kad će savne i da sl`nce grane, no se zadzru počesto u ljudi koji nose dukati u grudi.

Piše: Violeta V. Jović

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.