Osvrt na „Kambelevački vrbaci“
Pre izvesnog vremena svetlost dana je ugledao jedan po mnogo čemu neobičan i zanimljiv katalog naslovljen „Kambelevački vrbaci“ (Udruženje književnika „Branko Miljković, Niš). Priređivač kataloga i autor većine tekstova u njemu je prof. dr Kamenko M. Marković.
Katalog započinje tekstom „Nekoliko rečenica o jednom lepom selu u Babušničkoj opštini“, u kojem Marković, pun topline i ljubavi, govori o Kambelevcu, svom rodnom mestu, u kojem je živeo do okončanja osmogodišnje škole. Sećajući se detinjstva i ljudi koje je u tom razdoblju sretao, Marković je, oblikovao čitavu jednu galeriju likova i njima naselio sedam, svojih, sjajno napisanih priča. Potom sledi priča o slikarskoj koloniji pod nazivom “Kambelevački vrbaci”, koja je trebalo da se realizuje u Kambelevcu tokom leta 2023. godine. Ali nije, što ne znači da je neće biti 2024. godine.
U tekstu “Učesnici kolonije”, Marković piše o slikarima na koje je računao da će učestvovati na koloniji. To su: Birgita Ristić, Ljiljana Milošević, Natalija Stojčić, Stanče Rakić, Tatjana Karabašević Petrović i kaligraf Aleksandar Stanković. O svakome je napisao po nekoliko rečenica i reprodukovao po jedan njihov rad. Tako na primer, o Ljiljani Milošević izmedju ostalog piše:” U stvaralaštvu Ljiljane Milošević dominira pejzaž i mrtva priroda. Jedan broj njenih pejzaža, na kojima se nalaze predeli Kambelevca, boje i forme dobijaju očaravajući izgled”. O temama kojima se bavi Tatjana Karabašević Petrović iz Majdanpeka, Marković piše: “Tatjana slika petlove sa divnom bujnošću i neobuzdanom radošću. Tatjana je naslikala i čitavu jednu galeriju Vlahinja u njihovim nošnjama bogatim bojama i ukrasnim detaljima”. Marković je planirao da i on bude jedan od učesnika kolonije pa je njegovu biografiju pod nazivom “O Kamenku M. Markoviću”, napisao Dragan Savić.
Potom sledi tekst “Sa nesmanjenim žarom, duboko i sa strašću, već pola stoleća i još pola decenije – o liku i delu velikog slikara”, u kojem filozof i konceptualni umetnik Damir Malešev iznosi svoje impresije povodom Markovićevih 55 godina bavljenja životom i stvaralaštvom Rembranta van Rajna, genijalnog holandskog slikara epohe baroka. Malešev, nijednog časa neskriva svoje oduševljenje dometima Markovićevih istraživanja. Svestan da pred sobom ima jednog od najboljih poznavalaca Rembrantovog života i rada uopšte, Malešev je napisao rad dostojan jedne ovakve raskošne biografije. Tekst naslovljen “Rembrant – ognjište života jedne duše“, Ivice Antića govori o uticaju koji su na njega imala Markovićeva predavanja i Markovićeve knjige o umetnosti, o Rembrantu, posebno. U tekstu čiji je naslov “Kako sam zavoleo Konstantina Brankušija”, Damir Malešev piše o uticaju koji su na njega izvršile knjige Kamenka M. Markovića u kojima je ovaj pisao o životu i stvaralaštvu Konstantina Brankušija, kao i o efektima brojnih diskusija koje je vodio sa profesorom Markovićem.
Za Maleševa, Marković je autentični balkanski duh, bez ikakvog kompleksa, istraživač i čovek do srži duše opčinjen umetnošću.
Da je lepo i ugodno čitati Markovićeve tekstove iz sveta istorije umetnosti, u kojima piše o Rembrantu, Rubensu, Velaskezu, Šardenu, Delakroa, Kalafateanuu, Sezanu…, Damir Malešev je otkrio i iskazao svoje impresije tekstom naslovljenim “ Povodom 80 eseja iz oblasti slikarstva na niškom portalu, profesora Kamenka M. Markovića”.
Intervju pod nazivom “Prof. dr Kamenko M. Marković, veliki čovek koji pruža nadu u ova skučena vremena”, koji je sa Markovićem vodila Jelena Djordjević, novinar “Niškog portala” , predstavlja jedan interesantan umetnički portret. Kamenko M. Marković jeste, pre svega drugog, jedna veoma originalna ličnost, kredibilan profesor i veliki ljubitelj prirode. U prostorima evropske umetnosti, pa i šire, Marković se kreće ne samo kao njen tumač i likovni kritičar, već i kao mislilac koji u njenu piramidu ugradjuje snažan deo svog stvaralačkog kreativnog duha.
U odeljku pod naslovom “Ono što nije zabeleženo, nije se ni desilo”, Marković je ponudio nekoliko kratkih, zanimljivih, tekstova ilustrovanih fotografijama (Škola u Kambelevcu, Rodna kuća Vere Radivojević u Petlovači. Verini preci otselili su se iz Kambelevca 1922. godine u plodnu Mačvu, O Osnovnoj školi u Babušnici pod čijim se krovom nalazi zanimljiv mozaik na kome je prikazan djak u odeći karakterističnoj za ovaj deo Srbije…).
Zasebnu celinu čine 10 crteža radjeni tušem na hartiji Arsena Todorovića, nastali 1961. godine. Todorović je rodjen 1935. u Kambelevcu, u skromnoj kući Mihajla Todorovica- Solunca. Osnovnu školu Arsen je završio u Babušnici, a Gimnaziju, kao djak generacije, u Pirotu.
Kao svršeni gimnazista, tokom letnjih ferija, naslikao je nekoliko likovnih radova i načinio portret u drvorezu. U Beogradu upisuje Višu pedagošku školu – grupu matematika i fizika. Nakon diplomiranja, radio je do penzije, kao nastavnik matematike. Arsen Todorović umro je 2016. godine u svojoj kući u Ovči. Na samom kraju kataloga nalaze se reprodukcije dva kaligrafska rada Aleksandra Stankovića iz Niša. Na naslovnoj strani kataloga reprodukovan je rad Ljiljane Milošević radjen uljem na platnu, dok je na zadnjoj korici akvarel Tatjane Karabašević Petrović.
Ovim katalogom priredjivač je želeo da široj javnosti ponudi priču o jednom lepom selu babušničke opštine, do kojeg se stiže asvaltnim putem što vodi ka Zvonačkoj Banji. Kada posle pet predjenih kilometara, medju voćkama sa desne strane puta ugledate “Buksov čardak” od dasaka, pred vama je raskošna lepota sela, koju je u svojim knjigama opevao Kamenko M. Marković.
Priredio: Marko Mitić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Mada čitajući tekst nisam bio siguran oko precizne lokacije opisanog sela, kada dodjoh do ovog „Buksovog čardaka od dasaka“ više nisam imao dilemu. Pre više od 20 godina neke životne okolnosti su me jedne teške januarske noći po ledenoj kiši usmerile tim putem od Babušnice ka Zvoncu. Dok je auto milio, a umorne oči su bile fokusirane na poluzaledjeni drum, percepcija uma tog objekta koji se iz mraka pojavio u sred ničega je bila vanvremenska. Već istog leta sam prošao opet, po danu i tada se nasmejao sopstvenom doživljaju te zimske noći. Čini mi se da je neki fića virio tada iz te kuće. Delim mišljenje da što nije zapisano nije se ni desilo i tužno je što svako selo, poput Kambelevca, nije imalo svog hroničara. Sela nam umiru na jugu, a ništa o ne znamo o sudbinama ljudi koji nekad tu živeli i čiji su grobovi urasli i koprive.
Katalog Kambelevacki vrbaci je lep opis jednog lepog sela u okolini Babusnice.
Drago mi je sto se nesto ovakvo pojavilo,
da i nove generacije procitaju nesto o ovom selu.
Каменко М. Марковић је текстовима о селу Камбелевцу исписао химну свом родном месту и учинио ово лепо село још познатијим у Србији. Велика је срећа и привелегија да једо такво место изроди једног таквог великог човека. Историчар уметности један од најболјих рембрантолога у свету, сликар, песник, писац и хуманиста. Оно ђто је посебно вађно истаћи он је човек који бескранично воли своје место и назива га „мој мили Камбелевац“. Камбелевчани би требало да се поносе овим човеком и доделе му повелју као једном од најпознатијих лјуди родјени у овом селу. „Камбелевачки врбаци“ су крик лјубави у славу једног села надомак Бабуђнице.
KAMENČULJAK IZ KAMBELEVAČKE REKE Kamenko Marković je moj vršnjak, drug iz odeljenja u petkom razredu škole „Ivo Lola Ribar“ u Babušnici. Bio je sjajan djak. Iz srpsko- hrvatskog jezika bez konkurencije, pisao je „Dnevnik“ koji je bio nešto neverovatno, zrelo kao rad nekog gimnazijalca. Nastavnik Dušan Ristić je obožavao Markovićevo pisanje i on je na svakom času čitao svoj „Dnevnik“. Kasnije je pisao pesme, neke su mu bile objavljene u Čika -Jovinom „Nevenu“. NIsam ga videla od završetka osmogodišnje škole ali sam osećala da će imati blistavu karijeru čime god se bude bavio. Voleo je umetnost, više od ostalih u odeljenju, zato me i ne čudi što sjajno piše tekstove iz sveta umetnosti, ne čudi me što jedan takav čovek toliko voli svoj zavičaj, svoj Kambelevac. Pa on je kod najstrože nastavnice Vlastimirke iz biologije imao peticu kao vrata. On je sa nevidjenim žarom govorio o pticama i životinjama,topio se u slasti dok je govorio o daždevnjacima iz Kambelevca. SJAJAN ČOVEK. Pozdrav, Milena.