Pre trideset godina, 1995. zahvaljujući profesoru Kamenku Markoviću zaživela je u Zvonačkoj banji slikarsko- poetska manifestacija „Zvonačko leto“, koja se sastojala od izložbi slika u okviru hotela „Mir“, večeri poezije i organizovanog obilaska crkava i manastira na tom prostoru. Manifestacija je počinjala 15. juna a završavala se turnirom u malom fudbalu koji se tradicionalno održavao 2. avgusta na dan Sv. Ilije, slave sela Zvonca.
Zvonačka banja, poznata još iz antičkih vremena, je prirodno lečilište na visini od 670 metara, na šumovitim obroncima Vlaške planine. Ima kontinentalnu klimu sa toplim letima i vlažnim zimama. Klima i topli izvori koji izbijaju duž celog zvonačkog kompleksa imaju izuzetna terapeutska svojstva, i nudila je sve do 2007, dok je radio hotel „Mir“, sve ono što nedostaje čoveku iz urbane sredine: mir, svežinu i čistotu.
Jedan novi impuls svemu tome ponudila je svojim sadržajem manifestacija „Zvonačko leto“, koju je osmislio Kamenko Marković, a tadašnji upravnik hotela „Mir“ Aleksandar Rangelov prihvatio.
„Zvonačko leto“, započelo je izložbom slika Kamenka Markovića u jednoj od prostorija hotela „Mir“. Na večer, tu su se okupljali gosti hotela, gde su slušali predavanja o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti sa posebnim osvrtom na arhitekturu i slikarstvo Sv. Jovana Bogoslova, razgovaralo se o Jovanu Dučiću, nakon što je Marković promovisao svoju knjigu Jovan Dučić izmedju dva sveta, objavljenu u proleće 1995. o Milošu Crnjanskom, nakon što je Marković ponudio gostima na uvid svoju knjigu U spomen Miloša Crnjanskog, objavljenu 1993. povodom stogodišnjice od rodjenja slavnog književnika.
Duša čitave ove manifestacije bio je Kamenko Marković. Neumorno je radio u nastojanju da što snažnije afirmiše Banju; vodjen tom namerom pisao je za „Narodne novine“ o Zvonačkoj banji, govorio o Banji na Radio- Nišu. Ta manifestacija okončala je svoje postojanje 2. avgusta 1999. godine.
Te ratne, 1999. godine, „Zvonačko leto“, je krenulo sa zakašnjenjem od desetak dana. Profesor Marković je kazao okupljenim turistima u hotelu „Mir“, da je bio na ratištu i da će učiniti sve da izvesnih kulturnih sadržaja bude. Tako je i bilo.
Za potrebe turista on je bio oštampao „malu monografiju“ o Zvonačkoj banji pod nazivom Čarolija divljine, u kojoj je opisao sve prirodne lepote Banje i njene okoline, i ukratko predstavio sve crkve i manastire kojima je Banja okružena. Najveću pažnju poklonio je Crkvi Sv. Jovana Bogoslova u selu Poganovu.( Ta svetinja je široj javnosti poznata kao Poganovski manastir).
Marković je svakoga dana sa turistima odlazio do manastira i govorio o njemu. Naslikao je i razglednicu sela Zvonca, kako bi turisti mogli da pokažu svojima u kakvom su idiličnom prostoru boravili.
Najstariji pomen Zvonca pronadjen je u turskim izvorima iz sredine XVI veka. Banja je nazvana po ovom selu od kojeg je udaljena 2,5 km.
Kamenko Marković je na stranicama Čarolije divljine, ovim rečima opisao 2. avgust: Toga dana je vašar u Zvoncu, vašar kakvih je inače malo u Srbiji. Po jednom elegičnom dašku podseća na srednjovekovno okupljanje ljudi oko crkve. Ovde se toga dana mogu kupiti: bele pletene korpe od vrbovog pruća, kašike i posudje dubljeno u klenovini, bele vunene čarape, prostirke( ponjave) od prirodno bojene vune, tvrde i ljute bombone ručno bojene.
Pod krošnjama vrba na obalama Blatašnice, uz ćevape i hladno pivo raspreda se legenda o „vatrenom zmaju“ koji živi na Jasenovom brdu i skrivenom hajdučkom blagu „tu negde oko Muštar manastira“. Pa ipak, najlepši deo tog folklora su devojke. Obučene u prelepu nošnju ovog kraja sa obaveznim djerdanom dukata oko vrata, rumene i namirisane, one dolaze, kako se ovde kaže, na „zgledžos“, jer zime su dosta duge i hladne, treba razmišljati o udaji.
Toga dana su svi veseli i bučni, ćuti jedino voda u bunarima. A sutradan, kad mine sve, sve se ponovo sliva u jedan veliki srebrni krug bez kraja. U malom, okrečenom zvoniku crkve svetog Ilije, kao krupan zelen plod visi jedno zubom vremena ranjeno zvono koje ravnomerno odbrojava kao ljudsko srce.
Na pragu turističke sezone, mogu samo da žalim za minulim vremenima i da se sećam lepih, letnjih dana provedenih u Zvonačkoj banji.
Godine 1998. bilo je toliko turista, sa svih strana, da se nikako nije moglo naći prenoćište. Cena boravka u privatnom smeštaju nadmašila je cenu na crnogorskom primorju.
Bilo bi dobro kada bi država Srbija imala sluha i učinila Zvonačku banju ponovo funkcionalnom. To bi mnogo značilo onom malom broju ljudi koji žive po selima koja gravitiraju oko Banje. Osim toga, u njoj bi se zaposlio jedan broj ljudi, što je veoma značajno za ovaj siromašni ali lepi, možda najlepši, deo Srbije.
Ljudi ovoga kraja se svake godine nadaju početkom turističke sezone da će se nešto pozitivno dogoditi u vezi sa Banjom. Iduće godine navršiće se 130 godina od prvih arheoloških iskopavanja u Zvonačkoj banji. Valjalo bi učiniti nešto za ovaj „turistički raj“.
Priredio: Dragan Aleksić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Zvonačka banja bila je moje omiljeno mesto gde sam letovala devedesetih godina. Gospodina Markovića pamtim jer nas je navečer zabavljao svojim umilnim pričama.
Zvonačka Banja je mnogo značila ljudima ovoga kraja. Bila je turistički centar ali i mesto gde su se ljudi lečili i odmarali. Dok je Banja radila bila je bolja povezanost mesta, bilo je više autobuskih linija. Sve je bilo mnogo bolje ali smo svesni da i jedna mnogo poznatija Niška banja doživela slom. DRžava je isključivi krivac jer Zvonačka banja je pritiskana da propadne kako bi je kupio onaj koji je sve pokupovao u Babušnici.
Bravo profesore, treba stalno pisati o ovoj prelepoj banji i zalagati se da joj se vrati raniji sjaj. U Banji sada nema hotela, nema smeštajnih kapaciteta, jedino se tokom leta koristi otvoreni bazen za kupanje. Šteta velika za sve.
Sećam se nezaboravnih dana odmora u Zvonačkoj banji. Hotel Mir je bio prelep, hrana odlična. Samo jedno neodgovorno društvo moglo je da dozvoli sevi da UNIŠTI BVanju i unakazi hotel u koji su ljudi godinama išli na odmor i lečenje. Lepo je što se ponovo piše o njoj , što nije potpuno zamrla. Duša profesora Kamenka Markovića kao da lebdi nad tim prostorom, kao da ga brani i čuva od zaborava:on piše o Kambelevcu, o Ljuberadji o Zvonačkoj banji… Bravo. Muž i ja ga znamo iz tih vremena- veliki čovek. Ja sam u Kolo srpskih sestara u Nišu.
Jugoistočna SRbija je potpuno zapostavljena od strane Beograda. Nova vlast to nikako nebi smela da sebi dopusti.
LEGENDA. Čovek koji decenijama hrani duše onih koji vole umetnost.
Koju godinu pred rat, 1999. boravili smo ja i supruga u Zvonačkoj Banji divno smo se proveli.. Banja je bila prepuna gostiju sa svih strana. Naš jedan komšija u hotelu bio je iz Vrbasa a drugi iz Sombora. Marković nas je vodio do manastira sv. Jovan Bogoslov u Poganovu i divno govorio o toj svetinji.