Kamenko Marković je početkom 1994. priredio u Zavičajnom muzeju u Sokobanji izložbu crteža i slika. Godinu dana ranije,od tih radova sačinio je knjigu „Stare srpske kuće“.
Autori koji su u poslednjih nekoliko meseci pisali o Kamenku Markoviću navode podatak da je ovaj poznati istoričar umetnosti do dana – današnjeg objavio 45 knjiga. Trideset njih tiču se istorije umetnosti, osam su priče i eseji, šest su zbirke pesama i jedna po mnogo čemu neobična, sačinjena od crteža i slika na kojima je predstavio rodne kuće značajnih ljudi iz srpske istorije i kulture.
Bezmalo, o svim knjigama Kamenka Markovića bilo je reči u štampi. Nije bilo reči samo o onim knjigama koje su štampane tokom 1993. godine. Reč je o zbirci pesama Tiho posrtanje i Stare srpske kuće. Jedan od razloga je svakako bio i taj što je to bilo „gluvo doba“ naše istorije. Primerke ovih knjiga ne poseduje ni Narodna biblioteka u Beogradu. (Sticajem srećnih okolnosti ja sam davno u štampariji, u Šidu, pronašao primerak te knjige).
Sadržaj knjige čini esej „O crtežu“ i reprodukcije trideset Markovićevih crteža i slika. Jedan broj njih radjen je tušem na kartonu ili akva- tušem u kombinaciji sa temperom, brojni od njih nastali su nemirnim potezima olovke na papiru. Dve od tih kuća naslikane su uljem na kartonu.
Radeći različitim tehnikama Marković je ispoljio visok stepen tehničke perfekcije. Njegovi tanki kao paučina potezi olovke ili pera svedoče o njegovom školovanom crtežu, usavršenom u Umetničkoj školi. Posebnu pažnju autor ovih kuća je obraćao na detalje. Prozori, vrata i fasade tih kuća su najlepše nacrtane i liče na filigran sitnih elemenata koji oblikuju zanimljivu celinu.
Specifične osobine ovih tehnika su: neposrednost, spontanost i svežina ekspresije, te odlike često otkrivaju onaj momenat nadahnuća kad je jedna ideja tek nagoveštaj, slutnja.
Kamenko Marković poseduje tu sposobnost da na bilo kojem stepenu svoga razvoja svaki crtež deluje već dovoljno dovršen. Vi to možete nazvati skicom, ako želite, ali onda savršenom skicom. U njoj su sve vrednosti zastupljene u punoj harmoniji i ako bi hteo da ih dalje razvija one bi uvek išle pravo željenom savršenstvu.
Jedan broj takvih radova zaslužuje da bude posebno istaknut: kuća Borisava Stankovića u Vranju, kuća Milene Pavlović Barili u Požarevcu, konak Miloša Obrenovića u Ovčar Banji, kuća Stevana Stojanovića Mokranjca u Negotinu, kuća Hajduk Veljka Petrovića u selu Lenovcu, kod Zaječara, kuća Miloša Crnjanskog u Čongradu (Madjarska), kao i jedna izuzetno zanimljiva gradjevina smeštena na samoj obali Dunava, u Kladovu, poznata kao „Titova vila“.
Kuća Vuka Stefanovića Karadžića u Tršiću kod Loznice i kuća Jovana Dučića u Trebinju, naslikane su uljem na kartonu.
Kamenko Marković je ove likovne radove stavio u ramove, koje je sam napravio od grubo obradjenog čamovog drveta, u nastojanju da dočara patinu i teksturu, i takve ih izložio u Zavičajnom muzeju u Sokobanji. Nakon otvaranja izložbe, iste večeri, sve radove kupio je mladi bračni par iz Beograda.
Čovek koji je strasno zaljubljen u umetnost, a hladno odlučan u traženju sredstava kako da izrazi strast na najvidniji način, iznenadio me je priznanjem da nikada nije bio član nijednog udruženja ili asocijacije. „Želim da ostavim o sebi nepotpun utisak. Devedesetih godina nadao sam se da ću moći živeti skromnim ali slobodnim životom umetnika. U toj nadi sam se prevario“.
Čini mi se da sam zaplovio u ono što znalci nazivaju sporednim delom. No neću izbrisati ove rečenice- neka moja začudjenost ostane zabeležena.
Priredio: Radovan Petrović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
ČOVEK dobro znan svakome onome ko više ili manje voli umetnost. Bio je moj profesor u srednjoj školi, njegova predavanja pamtim i danas iako je prošlo nekoliko decenija. Znanjem, ponašanjem i kulturom ophodjenja sa djajica razlikovao se je od ostalih profesora. Sjajan čovek.
Divna priča. Poznajem ga dobro i znam da je i više od toga.
Takvog čoveka i stručnjaka bi poželelo svako normalno društvo ali ne i naše. Ovde je sve naopačke postavljeno da se čak i patrijarh bira po želji suverena države.
Kada čovek uzme da pročita njegove knjige o Rembrantu ili Brankušiju videće kojiko je sveta prošao ovaj čovek, šta je video od onoga što je čovek stvorio, sa kakvim ljudima je razgovarao( kupila sam knjigu o Brankušiju na njegovom predavanju pre nekoliko meseci u Biblioteci“Stevan Sremac) imao bi sve razloge da bude nadmen, ohol. a on je samo posvećen svetu umetnosti i opčinjen onim što je istorija umetnosti. Retko darovit čovek, uljudan, fin. Srbi su takav narod da pojedincima koji su se sami izborili sa ono što jesu i sami kreirali svoju bogatu biografiju često bivaju saplitani od prosečnih.Zavist, zloba i nerazumevanje su odlike nas srba i to nam smeta da normalno živimo i funkcionišemo. Ja se radujem uspehu svakog čoveka, pogotovu onih koje poznajem, koje dobro poznajem koliko su truda i napora uložili da bi to postigli.
UZOR
Dok je u srednjoj školi predavao mojoj deci, jedno je na temu „Moj uzor“ iz književnosti kod profesora Milana Prodanovića, OPISALO Kamenka Markovića svog omiljenog profesora.
Pri kraju ovog divno napisanog teksta nalazi se rečenice koje je izgovorio ovaj svestrani i daroviti čovek. Normalan čovek bi morao da se dobro zamisli čitajući te rečenice. Ima u njima i jedne tihe rezignacije, koja kao da oslikava godine i dane koje živimo. Svaki grad, ma koliki bio, cenio bi ljude poput Kamenka Markovića koji je svojim radom i svojim delovanjem kroz duži vremenski period promenio gledišta mnogih ljudi. Mnogi su zahvaljujući njemu zavolel sui nekog slikara , pisca, pesnika, skulptora ili počeli da slikaju ili da se bave kaligrafijom.Takie, ako su se obračali profesoru, dobijali su brojne savete i svaku drugu vrstu pomoći.
Prof. dr Kamenko M. Marković će studentima Istorije umetnosti ostati zauvek kao neko ko je njima pokazao koliko se voli istorija umetnosti a posebno j REMBRANT van RAJN. Njegova predavanja su snažnjo doprinela afirmaciji Katedre za istoriju umetnosti jer se za profesora Markovića zna mnogo šire nego što je Srbija. On je jedan od najvećih „rembrantologa “ sveta. I ne samo to, Marković je prava „renesansna „ličnost: slikar, pisac, pesniki, kritičar.