Akvadukt, (od latinskog akua + ducere, „voditi vodu“), odnosi se na sistem cevi, jarkova, kanala, tunela i potpornih konstrukcija koji se koriste za prenos vode od svog izvora do glavne distributivne tačke. Rim je imao devet akvadukta,od kojih je prvi izgrađen u četvrtom veku pre nove ere, a poslednji u prvom veku. Ta “nenadmašna čuda”-kako reče Plinije Stariji, ili „tri najveličanstvenija dela u Rimu“, (druga dva su popločani putevi i kanalizacija)- kako je zaključio grčki istoričar Dionisije iz Halikarnasa, bili su i ostali danas svedočanstvo „veličine Rimskog carstva“, kako zbog svoje korisnosti, tako i troškova njihove izgradnje.
Iako pijaća voda nije išla podjednako svim stanovnicima Rima, jer su samo bogati imali tu privilegiju da je uzimaju iz akvadukta, većina Rimljana je ipak uzimala vodu iz javnih Fontana, koristila javne toalete i kupatila koji su bili takođe snabdevani iz akvadukta. Tu u javnim kupatilima, klasne razlike su se najmanje primećivale.
Po dobro ustaljenom principu da preuzmu od drugih ono što je korisno i dovedu do savršenstva, Rimljani su izučavali sisteme kanala koji su u staroj Persiji, Indiji, Egiptu i drugim zemljama Bliskog istoka pravljeni stotinama godina ranije. Akvadukt od krečnjaka grada Ninive u Asirskom carstvu iz 7. veka pre nove ere je očigledan primer uzora rimskim graditeljima.
Nama danas najprepoznatljivija karakteristika rimskih akvadukta jesu mostovi izgrađeni od zaobljenih kamenih lukova. Međutim, samo je deo rimskog akvadukta zapravo prelazio doline na kamenim lukovima (50 km od ukupno oko 420 km); ostatak su činili podzemni vodovi napravljeni uglavnom od kamena i terakote, ali i od drveta, kože, olova i bronze. Voda je tekla u grad samo silom gravitacije i obično je prolazila kroz niz razvodnih rezervoara unutar grada.
Nekoliko takvih gravitacionih vodovoda pronađeno je i na prostorima u okolini Niša. Iako zbog ravnice i pogodnog terena ne predstavljaju velike arhitektonske podvige kakvih imamo u Zapadnoj Evropi ili Africi, oni su svakako imali ogroman značaj za snabdevanje i upotrebu zdrave i pijaće vode. Materijalni i pisani izvori nam govore da je prioritetno vojska radila na podizanju vodovoda za snabdevanje svojih fortifikacija, ali postoje mnogi primeri da je i stanovništvo želeći čistu pijaću vodu za sebe obezbedjivalo radnu snagu, i pomagalo vojsci. Direktnu potvrdu ovakvih akcija kod nas možemo tražiti u legijskim pečatima na kaptažama niških akvadukta. Pregršt je materijala od koga je podignuta kaptaža izvora za Naissus na kojima se nalaze pečati legio VII Claudia.
Da je Niš imao organizovan sistem vodosnabdevanja već sa kraja trećeg i početka četvrtog veka n.e. govore nam razni arheološki ostaci pronađeni u samoj tvrđavi, Medijani i u naseljima podno Vinika. U Niškoj tvrđavi otkriveni su tragovi vodovoda na prostoru koji je zahvatala centralna gradska ulica antičkog Niša i na prostoru oko Bali- begove džamije. Pored portika arheološkim istraživanjima pronađeni su i ostaci kanala i deo olovnih cevi. Ubrzani razvoj Konstantinovog Naissusa doveo je do širenja grada pa je samim tim rasla i potreba da se grad snabdeva vodom iz više izvora – odnosno sa više od jednog akvadukta. Po dosadašnjim istraživanjima glavni izvor pitke vode je bio je sa izvora u klisuri „Devojačko ždrelo“ oko 2 km od sela Kamenica. Nažalost najpodrobniji opis ovog niškog vodovoda star je sada već preko 100 godina. Ostavio ga je učitelj i tadašnji poverenik Arheološkog društva M. St. Riznić, koji je u ovom selu saznao od seljaka da se uz Kameničku reku vide neki stari (rimski) vodovodi, kojima je sprovedena voda za Niš. “Čunci” kako ih je on nazvao bili su oblikom slični današnjim cevima, napravljeni od dobro pečene zemlje, okrugli i na jednom kraju širi. Na njima je stajao žig „EG VII“, što nam kazuje da su ga pravili vojnici sedme legije cara Klaudija. Vodovod je počinjao od Devojačkog ždrela, zatim je išao niz reku do kameničke crkve, odatle kroz selo do pored Čegra i Donjeg Matejevca pravo u današnji deo Niša poznatiji kao Jagodin-Mala. Izgleda da nam to dokazuju upravo novootkriveni ostaci rimskog vodovoda (akvadukta) iz IV veka u Panteleju, u Nišu, na lokalitetu Pod Vinik. Prvobitno izgrađen od keramičkih cevi a kasnije dograđivan zidanim kanalom od kamena i opeke, svedoči nam o razvoju grada sa kraja trećeg i početka četvrtog veka.
Ostatke akvadukta sa pečatima sedme Kaludijeve legije opisao je i Felix Kanic oko 200 m zapadno od Vinik-kapije niške tvrđave, kada je prilikom vojnih vežbi 1889. godine inžinjerijska jedinica otkopala kanal akvedukta. Opisao ga je kao kanal građen od opeka, solidno podignut na fundamentu od maltera. U Nišu je pronađeno više spomenika na kojima se pominju vojnici VII legije. Najveći procenat se datira u period sa kraja II i početka III veka, pa se osnovano sumnja da je možda i ovaj akvadukt delo vojnika koji su služili u tom periodu.
Negde početkom trećeg milenijuma na lokalitetu Mali Ribnik( takodje podno Vinika) pronadjen je veliki kompleks cisterni, dela vodotornja i dela zasvedenog akvadukta u dužini od 15 m. Zanimljivo da je u sistemu i dalje bila voda koja je u velikoj meri ometala istraživanje. Kako se ovaj lokalitet prostirao zapadno od ovih predhodnih do sada konstatovanih nalaza, pretpostavlja se da se radi o potpuno nezavisnom sistemu u odnosu na onaj iz Kamenice. Činjenica da je pronađen kanal mnogo većeg kapaciteta u odnosu na cevovod koji polazi od „Devojačkog ždrela“ u niškom zavodu smatraju da je možda ovo glavni vodovod antičkog Naissusa.
Iako je Mediana naselje suburbanog tipa jedan bitan podatak da je snabdevana vodom iz akvadukta govori u prilog tome da su ovde boravile više društvene klase, pa i sam imperator Konstantin. No po položaju pronalazaka ovo je izgleda bio jedan poseban avadukt i nije bio deo vodovoda Naissusa. Njegove bazene I fontane punio je akvadukt čiji je izvor verovatno bio negde u pravcu Niške banje. Prilikom izgradnje fabrike katodnih cevi osamdesetih godina prošlog veka u Elektronskoj industriji Niš, pojavio se vodotoranj za koji se pretpostavlja se da je podignut krajem trećeg veka sa rastućim značajem Mediane i Naissusa. U bazenima je otkriven bronzani novac Aurelijana, Konstantina i Konstancija. Mađutim mehanizacija koja je nastavila sa radom na gradnji hale objekat je u potpunosti uništila. Među samim objektima otkrivene su na više mesta olovne cevi prečnika 5-10cm. Položaj kasteluma postavljen je tako da se proticanje vode može nastaviti lako putem sile zemljine teže. Sam castellum lociran je negde na padini Vlaškog brda (današnji Suvi Do), na oko 500 m jugozapadno od objekta koji je označen kao palata a voda je dopremana najverovatnije iz obližnje Niške banje.
Iz svega navedenog nije teško zaključiti da se veličanstveni antički grad Naissus, kao neosvojivo vojno uporište, kasnije ekonomski i kulturni centar, snabdevao vodom sa više lokaliteta i akvadukta, što govori o veličini i značaju grada. Čvrsti temelji na kojima je podizan, prometna raskrsnica, razvijeno zanatstvo, trgovina i prirodna bogastva u okolini, u određenim periodima omogućili su mu da dosegne visine i sjaj mnogih velikih gradova u Rimskom carstvu. Brojni arheološki nalazi govore nam da je njegov značaj često prevazilazio okvir jednog provincijskog grada i da je imao većinu objekata koji su krasili ugledne antičke gradove: hramove, kupatila, akvadukte i palate od skupocenog materijala koje su gradile ruke najboljih majstora tog vremena. Ipak moramo da budemo realni i da zaključimo da su velelepni hramovi, grandiozni amfiteatri i pozorišta građeni negde na drugom mestu Rimske imperije.
Ovde u Nišu arhitektonski ostaci koji su preživeli vekove govore nam da je na ovom prostoru ostalo ono suštinsko što je rimsko nasleđe nama dalo a to je jednostavnost, prilagodljivost i upotrebljivost koja je ipak imala prednost u odnosu nad nad umetnošću i grandioznošću. Samo i kao takvo nije manje bitno, nasleđe koje svedoči o jednom carstvu o jednom dobu i razvoju civilizacije ostalo je nama koji danas živimo na ovim prostorima da ga poštujemo, negujemo i zaštitimo od uništavanja kako god umemo i možemo. Da li ćemo to prvestveno hteti, umeti, znati zavisi od nas samih. Nalazišta su vremenom postala deo savremenih naselja i ne mogu da se posmatraju odvojeno od prirode koja ih je nekada okruživala. Danas su više nego ikada sklona uništavanju jer se gradovi ubrzano razvijaju i postoji potreba za konstantnom izgradnjom. No, hajde da tu opasnost od uništenja pretvorimo u prednost i da njihovu lokaciju u samom gradu iskoristimo da istražimo, saznamo nešto novo, potvrdimo već utemeljeno. Na kraju zaštitimo, konzerviramo I sa ponosom neka graditeljska čuda jedne slavne imperije, i jednog slavnog grada Naissusa u kome mi danas živimo prezentujemo široj javnosti i ostavimo u nasleđe našim pokoljenjima.
Tekst je je deo projekta “Ovo je Pantelej” za koji je sredstva odobrila GO Pantelej na Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2022. godini. Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju nužno stavove sufinansijera.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
