Niš 80’s, kada je kafana bila institucija

… Interesantno je da se uporedo sa razvojem rock culture i bendova u Nišu pojavila i potreba za klubovima i diskotekama gde bi ti bendovi svirali. Naravno, u ovom delu ću pomenuti prvi klub sa rock bendovima u Nišu koji je otvoren 1962. godine kod Margera i zvao se “Index”. To je podatak za istoriju Niša, činjenica koju bi trebalo da znaju svi oni koji se bave poslom DJa i koja bi trebalo da služi na čast jer se po tome vidi da je niška muzička i rock scena vrlo rano krenula sa radom.
Medjutim, prvi “ozbiljniji” klub, tj. diskoteka sa DJima je u Nišu krenula da radi 6 godina kasnije. Po priči ljudi koji su u to vreme krenuli sa celim poslom, oni koji su utemeljili celu DJ kulturu u Nišu i bili praoci ove profesije ne samo na ovim prostorima, vec i medju prvima u celoj bivsoj SFRJ su Miroljub Lazić (Miki) i Veroljub Dinić (Dinja). Diskoteka o kojoj pričamo se nalazila u prostorijama Pravnog fakulteta, i otvorena je 1968. godine. Naravno, posle toga je usledilo ono što je bilo neminovno. Odjednom je počelo da se otvara mnogo klubova i diskoteka, i u narednih nekoliko godina su se otvorili Hendrix (Niška Banja), Mad, Creedence (Tehnički fakulteti), Medicinar, Dom Mladih, Ting Tang (u današnjoj Pobedinoj ulici),… osim Mikija i Dinje, u to vreme su kao DJi krenuli da rade Šune, Toma, kao i legendarni inovator i prvi MC – Branislav Miljković (Bane). Niška klupska i DJ scena je u to vreme počela da iz jedne male i underground varijante lagano prelazi u mainstream i bila je potrebna samo jedna varnica da se sva ta scena i ljudi koji puštaju ploce u klubovima i diskotekama postanu ono što je danas poznato pod pojmom “disc jockey”. To se desilo početkom sedamdesetih godina prošlog veka, i posle toga niška klupska scena više nije bila ista.

Pored hotela “Niš” u ulici Generala Tranijea je spontano nastao korzo koji je u to vreme, a i danas, medju žiteljima Niša ostao upamćen po nazivu “Hipi Dolina”. Otprilike u to vreme u hotelu “Niš” je otvorena diskoteka “Brandebus” iz koje je nastao legendarni “Disko 13”. U diskoteci koja se pamti još i dan danas su osim bendova radili i DJi Miki, Bane, Dinja, Vićko, Henes itd. Ogroman značaj ove diskoteke i DJa koji su radili u njoj je što su uspeli da utiču na muzički razvoj ogromnog broja ljudi u ovom gradu. Zahvaljujući viziji i hrabrosti tih ljudi, mnoge grupe i pravci u muzici su se tad po prvi put predstavili publici i posetiocima klubova. Diskoteke nisu više bila mesta gde su bendovi svirali obrade stranih hitova, vec se krenulo sa konceptom DJa kao voditelja programa i ličnosti koja je u centru pažnje jer je svojim izborom ploča i muzike uticao na celokupni tok večeri i zabavu posetilaca diskoteke. Čim su DJi stekli takav status, mogli su da krenu i sa eksperimentima što se tiče izbora muzike u svojim setovima i da ljudima približe muziku koju do tada nisu imali prilike da čuju. Disk džokeji tadašnje “Trinaestice” su bili poznati po tome što su medju prvima u bivšoj Jugoslaviji puštali soul, funk i R&B. Pored ove vrste muzike za vreme njihovih nastupa nije bilo neuobičajeno čuti i kraut rock, progresivni rock, psihodeliju pa je na kraju večeri mogao cak da se čuje i Sun Ra. Zbog svega toga su Bane, Miki, Dinja i ostali iz “Trinaestice” bili utemeljivači edukativne vrste DJa, a zahvaljujući njima neke manje-više opskurne grupe grupe poput “Birth Control” stekle kultni status medju tadašnjim posetiocima te diskoteke.

Još jedan od doprinosa tadašnje generacije i publike koja je izlazila u “Disko 13” je taj što su svi oni, pre ili kasnije, svoje potomke ucili da slušaju tu muziku koju su oni tada slušali. Naravno, pošto je posle te kvalitetne osnove sledila nadgradnja, tako su i klubovi i diskoteke u Nišu početkom devedesetih (o kojima će biti reči malo kasnije) dobili posetioce i publiku koja je već imala zdrave muzičke osnove kao i poglede na klupsku kulturu i ličnost DJa kao onog ko ne samo da pušta muziku za zabavu, već i svojim pristupom obrazuje ljude koji izlaze na to mesto gde on pušta muziku. Zbog toga, kao I zbog svoje velike edukativne uloge, DJi iz popularne “Trinaestice” su ostavili veliki trag na muzičkoj sceni i klupskoj kulturi Niša ne samo u vreme dok je diskoteka radila, već i na posredan način uticala na underground diskoteke i klubove devedesetih.

U to vreme dolazi i do naglog otvaranja mnogo diskoteka i klubova od kojih su pojedini bili okrenuti ka mainstream muzici, a jedan deo se ipak okreće prema nekom novom i tada underground zvuku. Računajući da će privući jedan deo publike iz “Diska 13”, do 1980. godine počinju sa radom sa manje ili više uspeha sledeće diskoteke i klubovi (navedeni su samo oni najpoznatiji i najuticajniji iz tog vremena, kao i DJi koji su radili tamo): 1974.-“Creedence III” (Novica, Bane i Andrić Miodrag-Sava), 1975.-“Rokoteka” (Pravni Fakultet) (Zoki Šef i Planić Goran-Joe), 1975.-“Ekonomski fakultet” (Bane i Milić Miomir-Ćisa), 1975.-“Dom Mladih 77” (Bane, Ćisa i Sava), 1976.-“Squire” (Miki, Novica i Bane), 1976.-“Kiss” (Bane, Ćisa, Sava i Douglass), 1977.-Klub u Banovini (Ćisa), 1978.-“Magična Disko Mašina” (Dom Mladih), “Univerzitet”, “Ekonomac”, “Ambasador Disco” (Bane i Ćisa), 1978.-“Medicinar” (Sava i Miško Živić), 1979.-“Disco bar A” (Restoran Amerikanac), “MBM” (Teniska igrališta), “Sebastijan” (Bane i Ćisa), 1980.-“Golf Klub” (letnja diskoteka Teniskih igrališta) (Sava).

Sa krajem dekade i početkom velikih promena u muzici koje su počele da se dešavaju u drugoj polovini sedamdesetih u svetu, i niška muzička scena doživljava svoju korenitu promenu. Posle slabljenja komunistickog režima i mogućnosti slobodnijeg putovanja u inostranstvo, najnoviji muzički trendovi dolaze i u tadašnji Nis. Ploče su stizale redovno, i samim tim je nastala konkurencija, kao i nova generacija DJa koji su krenuli da u klubovima i diskotekama rade neku novu vrstu muzike koja je tada, u vreme vladavine rocka i heavy metala kod nas bila nešto novo, totalno drugačije, i alternativa tadašnjoj ponudi u diskotekama. Dok je u Nišu tada stasavala nova generacija bendova koji su trendove u muzici prenosili i kod nas, tako su i DJi u tadašnjim diskotekama stvarali novu publiku od generacije koja je tada počela da izlazi u kafiće, klubove i diskoteke. Sa razvojem misli i svesti kod tadašnjih tinejdžera, kao i sa poboljšanjem materijalne situacije i životnog standarda javljaju se i podele na one koji su imali suprotna shvatanja o životu, očekivanjima, kao i budućnosti društva u kome su rasli i uopste o svetu oko sebe. Tada je krenula da se formira i srednja klasa gradjanskog društva koja je mogla da izdvoji novac za česća putovanja po zemljama Evrope, letovanja u Španiji i drugim zemjljama i da taj zvuk bezbrižnih osamdesetih prenese u diskoteke u Nišu. Sa novom generacijom koja je želela dobar provod, koja je redovno putovala do Italije po garderobu i ploce dolazi i koja je od života želela samo dobru zabavu dolazi i nova kultura, nova muzika i vreme koje će u Nišu biti obeleženo kao “zlatne osamdesete”.

Pored izuzetno jake alternativne muzičke scene u Nišu se otvara klub koji je zbog svog načina poslovanja, muzike i atmosfere bio drugi prelomni trenutak u istorijatu niškog clubbinga i DJinga. Rec je o “Muzičkom klubu ’81”, koji se nalazio u prostorijama Doma Mladih. Od samog starta ova diskoteka je imala jasno utvrdjen program koji se nije nešto razlikovao od tadasnjih diskoteka. Ono što je bilo drugačije su bili učesnici programa, DJi i muzika koja se svirala i puštala. “Muzički Klub” se otvorio 27.09.1981. godine, a na samom otvaranju je nastupala Sladjana Milošević i DJi zbog kojih je najviše ljudi i dolazilo u diskoteku: Brkić Zoran-Brkica, Milosavljević Ivan i Dabić Ljubiša-Biško. Zahvaljujući celoj ukupnoj situaciji, kao i činjenici da je “Muzički Klub” od početka bio rešen da saradjuje sa novim snagama i novim DJima koji su promovisali neku novu muziku koja je tada bila aktuelna, diskoteka je krenula da radi odlično od samog početka. Petkom, subotom i nedeljom su bile klasične DJ večeri. Naravno, iako je ovde reč o underground DJima i njihovom uticaju na današnju muzičku scenu, ne treba zaobići činjenicu da se u “Muzičkom Klubu” ponekad mogao čuti i neki veliki mainstram hit iz tog vremena, pa čak i npr. “Bijelo Dugme”. Ono što je dalo značaj svemu ovome i zbog čega je “Muzički Klub” i danas poznat svima onima koji su izlazili tamo je što se u tom klubu uglavnom slusao new wave, disco funk, post disco, electro disco, italo disco i hi nrg. To je prosečnom posetiocu “Muzičkog Kluba” bilo jedino mesto u to vreme u gradu gde je mogao da se susretne sa takvom produkcijom i da sluša tu zaista novu vrstu muzike, a uz to da ima podijum za igru. Zbog toga se Brkica, Ivan i Biško mogu smatrati pokretačima novog talasa na niškoj alternativnoj DJ i klupskoj sceni. Jer u moru rocka i heavy metala te 1981. godine krenula je sa radom diskoteka i DJi koji su promenili dotadašnju muziku koja se slušala na takvim mestima. Od 1983. godine Bane Tasić i Marija Peternel kreću sa organizovanjem koncerata u “Muzičkom Klubu” svakoga četvrtka, a od 1985. godine svake nedelje kreću tradicionalne “Galijine” svirke nedeljom. No, to niti je alternativna muzika, niti je tema ovog članka. U svakom slučaju, treba pomenuti da bi ostalo zapisano za neke buduće generacije. Diskoteka je prestala sa radom u proleće 1987. godine, i do kraja je u njoj radila originalna postava DJa. Ne bi bilo neskromno reći da ako je New York imao svoj “Paradise Garage”, Niš je imao svoj “Muzički Klub”. Ono sto je bio Larry Levan kod njih, to je bio Brkica kod nas.

1982. godine se u Nišu u podrumskim prostorijama sale simfonijskog orkestra otvorila još jedna diskoteka koja je u toj alternativnoj klupskoj kulturi ostala zabeležena zlatnim slovima. Klub se od početka zvao jednostavno, “Simfonijski”. Očigledan izbor imena, ali je klub uvek bio i ostao pandan i alternativa “Muzičkom Klubu”. Kako zbog samog izgleda prostora, enterijera, tako i zbog izbora muzike. Prvi je u tom prostoru kao DJ radio Sava, i muzika se uglavnom zasnivala na disco funk i boogie zvuku sa početka osamdesetih. Do svog zatvaranja 31. decembra 1990. U “Simfonijskom” su radili pored Save i Douglass, Mišević Dragan-Drakče, Nenad Mitić-Talijan, Saša Milentijević-Milentija, Joca i Dejan Gavrilovic-Funky Junkie. Svako od njih je svojim izborom muzike dao istinski doprinos niškoj klupskoj sceni svojim odabirom muzike. Pošto se tih godina često putovalo u inostranstvo i relativno brzo i lako dolazilo do novih ploča, još neki ljudi su u to vreme krenuli da puštaju muziku i daju svoj doprinos dobroj noćnoj zabavi. 1985. godine je sa Talijanom u “Simfonijskom krenuo da radi i čovek koji je ostao legenda klupskog zivota u Nišu iako je uglavnom radio za svoju dušu i u svojim klubovima, ali je svojim izborom muzike i inovativnošću kao i uticajem na mladje generacije zaslužio taj naziv. U pitanju je Aleksandar Jovčić, svima u Nišu poznatiji kao Aca Krastavac. O njemu ćemo opširnije malo kasnije.

Često se dešavalo da ljudi prvo idu u “Muzički Klub”, a veče zavrse u “Simfonijskom”. Tu ste mogli da čujete izmedju ostalog The Cure, The Smiths, Talk Talk, Mission, francusku alternativnu muzičku scenu, a posle povratka DJ Funky Junkie-a iz Londona, prvo mesto gde se u Nišu 1989. I 1990. slušao house i techno je bio baš “Simfonijski”. Obično je maršruta izlaska u grad polovinom osamdesetih godina bila Dušanova ulica i kafici “Joy” (o kome cemo pričati malo šire kasnije), “Image” i “Duga”, pa posle toga su logičan izbor bili ili “Muzički klub” ili “Simfonijski”. Medjutim, daleko od toga da je ponuda diskoteka i klubova bila svedena na ova dva prostora. Tokom osamdesetih godina je bilo još mesta gde se izlazilo. Jedna od poznatijih diskoteka u to vreme je bila i diskoteka “Flash” koja je otvorena 1981. godine u hotelu “Park” i u kojoj su kao DJi radili Bane i Ćisa. Letnja diskoteka na terasi hotela u centru grada je bila odlična lokacija, tako da je privukla puno posetilaca kako zbog atraktivne pozicije, tako i zbog odličnog muzičkog programa i ploča koje su stizale direktno iz Amerike. Osamdesetih je otvoreno dosta klubova i diskoteka. Ne toliko mnogo kao sedamdesetih, ali je ponuda bila na dosta zavidnom nivou: 1981.-“F klub” (Hotel Park) (Bane i Ćisa), “Teodora-Jazz Club Naissus” (Sava, Bane, Talijan), 1984.-“Flash Tropical” (Motel Mediana) (Bane i Ćisa), 1985.-“Video diskoteka A” (Bane, Ćisa I Djuka), 1986.-“Lav” (Bane, Zoki Šef, Joe i Ćisa), “Matador” (Bane i Douglass), “Lux” (Bane i Ćisa), 1988-“Nauro” (Bane, Brkica, Joe, Milentija, Zoki Šef)…
Jeste da je ovo clanak o underground klubovima i diskotekama u istoriji niske underground scene, medjutim postoji i par mesta koja ne spadaju u tu kategoriju, ali su nezaobilazna u istoriji ovoga grada. Jedno od takvih mesta je bio caffe “Joy”. Otvoren je u srcu Niša, u Dušanovoj ulici, a ime je dobio po jednoj diskoteci u Palma De Maljorci. To nije bio prvi kafić koji je otvoren u Nišu, ali je definitivno bio najznačajniji od svih koji su do tada i uopšte do danas radili. Pored mesta gde su se okupljali urbani ljudi ovoga grada (reč urbano tada nije bio izlizan pojam kao danas), to je bilo i mesto gde su pre i posle koncerata i nastupa u Nišu dolazili svi bendovi i izvodjači. Ne postoji niko ko je bio neko i nešto (osim političara) u bivšoj Jugoslaviji da je bio u Nišu a da nije došao u “Joy”. Iz današnje perspektive je teško objasniti ljudima da je deo Dušanove ulice bio zatvoren za saobraćaj jer je ulica bila prepuna mladih ljudi. Automobili jednostavno zbog gužve na ulici nisu imali mesta gde da prodju. Izlazilo se ne samo u “Joy”, vec i ispred i oko njega. I dan danas kod jednog od bivših vlasnika, Jovana Mandića-Mande postoji jedna velika tabla koja se nalazila u kafiću na kojoj su potpisi svih onih poznatih ličnosti koje su prošle kroz kafić. A prepuna je potpisa. ”Joy” se zatvorio 31. decembra 1988. godine, a zanimljiv podatak je da su pojedine Nišlije bežale iz vojske iz raznih kasarna bivše Jugoslavije samo da bi dosli na zatvaranje kafića i kasnije dobili pritvor i produženje vojnog roka. Ali, izgleda da je vredelo.

Još par mesta koja su radila u Nišu osamdestih i početkom devedesetih, a koja se ne mogu svrstati ni u klubove ni u diskoteke, su imala su značajnu ulogu u svemu čime se bavimo ovde. U pitanju su kafići “Karamela” (kasnije je promenio vlasnike i ime u “Evergreen”) i “Skandal”. Prvi kafić je otvoren avgusta meseca 1984. godine, nikad nije imao oficijalnog i pravog DJa, ali je zato muzika bila kao u najboljim evropskim klubovima, uključujući i miksovane kasete sa programima koje su donosili iz Španije. “Karamelu” su otvorili Aca Krastavac i Anta, a kasnije je u okviru kafića bio i jedan od prvih CD klubova u Nišu koji je bio znacajan po tome sto je imao veliki broj nekomercijalnih naslova i sto je Aca prvi, još 1989. promovisao u CD klubu muziku koja je u tom vremenu krenula da doživljava svoj uspon – Acid Jazz. Posle izlaska iz “Karamele” 1989. godine, Aca je otvorio još jedan klub pod imenom “KafeZ” gde je prebačena celokupna koncepcija “Karamele” koj je u to vreme promenila vlasnike, kao i ime u “Evergreen”. “Skandal” je otvoren na prelazu 80-ih u 90-te, i bio je poznat po tome što se u prostoru koji se možda čak i može svrstati pod termin “klub” održavao program koji je u sebi sadržao i veceri sa DJem i večeri gde su svirale grupe poput “Arnold Layne & Alhemija”. U to vreme su kao DJi izmedju ostalih radili Zvonko Trajković i Saša Milentijević.

Sa malim kašnjenjem od skoro godinu dana u odnosu na Englesku i ostali deo Evrope, čuveni “Summer Of Love” iz 1988. godine stiže i u Niš. Eksplozija house muzike i neki novi zvuci počinju polako ali sigurno da uobličavaju i definišu klupsku scenu, i ta vrsta muzike će biti dominantna u Nišu do pojave diskoteka, folkoteka i kafića sa turbo folk i tzv. Balkan pop muzikom, šta god značila potonja definicija. Prva diskoteka koja je davala veliki prostor novoj elektronskoj muzici je “Simfonijski”. 1989. godine se otvara “Night Club Čair”, velika diskoteka u prostorijama u okviru kompleksa bazena u parku “Čair”, koja je nastavila tradiciju diskoteke “Muzički Klub” i u kojoj je DJ bio Brkica, a program u početku vodio Bane. Ta diskoteka je radila nekoliko godina, a posle oficijalnog prestanka rada 1993. godine u tom prostoru su se do skora redovno pravile zurke. Od 1991. godine u diskoteci počinju da rade kao rezidenti DJ Funky Junkie i Vladan Spiridnovic-Spirko koji počinju sa nekom novom muzičkom koncepcijom kluba i u program kreću da uvrštavaju osim house muzike techno i rave produkciju. Klub je krenuo da stiče novu publiku tih večeri kad je takva muzika bila na repertoaru, clubbere koji su cenili DJe koji su radili atipičnu muziku i postavljali neke nove standarde u to vreme. Naravno, u okviru diskoteke je bilo i drugih večeri gde je išla i mainstream muzika sa DJima koji su puštali tu vrstu muzike, ali pošto se ovde bavimo samo DJima koji su ostavili trag i unapredili muzičku scenu Niša svojim edukativnim delovanjem na posetioce klubova, njih nećemo da pominjemo ovom prilikom.

1993. godine kreće sa radom diskoteka “Lucifer” koja je u početku imala komercijalni program i u kojoj su radili Bane, Joe, Brkica i DJ Master, ali već posle nekog vremena diskoteka lagano kreće sa zaokretom u koncepciji muzike i mladi DJi koji rade na promocij techno i house muzike dobijaju sve više protora. DJi koji su vec imali iza sebe ime i staž poput Zvonka Trajkovića, Funkaholica, Spirka i Funky Junkie-a, kao i nove i sveže snage poput Dice, Gruje, Vukadina itd. su krenuli da na svojim žurkama u tom klubu otvaraju nove vidike clubberima. Osim techno i house muzike, bilo je i večeri gde se promovisao funk i acid jazz. Prvi strani DJ koji je došao u Niš je bio Kevin Beadle, 1995. godine (to je apsolutno prvi put da se u Nišu slušao drum ‘n’ bass), a marta meseca došlo je do prvog gostovanja legendarnog kluba “Soul Food” iz Beograda, sve to zahvaljujuci Dejanu Sokoloviću, tadašnjem vlasniku kluba. Maja meseca te iste godine se dešava i prvi rave party pod nazivom “Every generation got own desease” u prostoru Doma Vojske Jugoslavije koji je organizovao Spirko, a posle dva meseca se dešava još jedna žurka istog tipa pod nazivom “Red Bull in town” koja je radjena u saradnji sa Cosmic organizacijom iz Beograda, tako da su na njoj osim Spirka i IP204 iz Niša kao i gosti iz prestonice. Posle uspešnih zurki krece jos mnogo rave dešavanja takvog tipa u drugoj polovini devedesetih, i to u “Noćnom Klubu Čair”, na bazenu, u atrijumu Doma Vojskei jos mnogo drugih mesta.

1993. godine pocinje sa radom i još jedno izuzetno važno mesto, još jedan klub gde je čovek mogao i da se provede i da se muzički edukuje. To je klub pod imenom “Zombi”, izuzetno lepo opremljen prostor u podrumu jedne zgrade koji je, naravno, držao Aca Krastavac. Mesto gde je muzika bila sve, samo ne komercijalna, i gde su ljudi slušali muziku koja je uticala na njih, a ne oni na izbor muzike. “Zombi” je bio mesto gde se apsolutno svako osećao slobodnim da bude ono što jeste i da se provodi kako želi. Ne postoji niko od prethodno navedenih DJa koji su već pomenuti gore, uključujući i neke tada nove, koji nisu dobili šansu da rade ako su imali talenta i ako su se uklapali u koncept kluba. Izmedju ostalih, tu je bio i Miroslav Milic-DJ Miki, koji je ubrzo po zatvaranju kluba 1997. godine otisao u Chicago, ali se pre nekoliko godina vratio u Niš i nastavio karijeru DJa i promotera dobrih underground house žurki.
Nekoliko dobrih underground žurki se desava I 1996. godine, a jedna od njih u “Banker” klubu (bivši “Muzički Klub”) će ostati poznata po tome što su na njoj po prvi put u nekom velikom prostoru DJ Funkaholic i DJ Funky Junkie puštali drum ‘n’ bass ploče.

1997. Spirko otvara klub “XL” koji ubrzo po otvaranju menja ime u “Velvet Underground”. Baziran isključivo na techno i house muzici, klub je radio veoma uspešno, organizovao gostovanja raznih stranih (Umek, Bizzy, Mark E.G., Adria Terrassa…) i domacih DJa (Funky Junkie, Vukadin, Funkaholic, Marko Nastić, Noise Destruction,…). Posle “Velvet Undergrounda”, nakon adaptacije istog prostora, 2000. godine kreće “Groove”. U ovom klubu, pored već postojeće ekipe DJa formiraju se i novi – Zaza, Pedja, Baku i dr. Ovaj klub je funkcionisao godinu dana. U tom periodu u Nišu jača interesovanje za organizacijom nekih većih muzičkih dešavanja, tako da se smisao u okviru clubbinga gubi i ovaj klub prestaje sa radom.

Krajem devedesetih godina, otvara se još par klubova koji su izborom muzike vešto balansirali izmedju house i techno zvuka, a koji su radili veoma dobro, i proizveli DJe koji i dan danas rade po klubovima. Jedan od njih je “Opera”, a drugi klub se zove “Scena”. I u jednom i u drugom je resident bio Funky Junkie, a pored njega su radili i Funkaholic, Zaza, Spirko, Žarko Marković-ZareZ, Aleksandar Milojković-Joy, Marko Milojević – Flo, Andrija Milošević, Joey Flash, DJ Lion itd. “Opera” je radila do polovine prve decenije 21. veka, a “Scena” radi i dan danas, samo što je muzička politika kluba više okrenuta komercijalnom house zvuku. U ovom periodu je došlo do takve eksplozije house i techno zvuka da je besmisleno nabrajati sve žurke i sva mesta gde se sve puštala ta muzika. Underground je postao novi mainstream, kako su tada govorili izmedju sebe DJi. Tu je bilo i puno gostovanja stranih I domacih DJa iz drugih gradova. Otvara se i klub “Black Room” u prostorijama kluba Pravnog fakulteta, u jesen 1998. godine, gde je rezident bio Funky Junkie i koji radi do proleca 1999. godine.
Posebno treba pomenuti i klub koji se otvorio u prostoru bivšeg “Lucifera” 1997. godine, “Kinky”. Klub u kome niti jedna vrsta muzike nije imala status nepoželjne, bitno je bilo samo da je dovoljno nekomercijalna. Osim Funkaholica, IP204, Urde, Marija, Funky Junkie-a, DJ Grega i jos mnogo drugih, u klubu su gostovala sva eminentna imena domaće i strane DJ scene. Na žalost, klub nije dugo živeo jer je bilo puno pritužbi na glasnu muziku a i nalazio se tačno preko puta niškog MUP-a. Medjutim, za to vreme za koje je radio, imao je odličan uticaj na publiku i clubbere koji ga se i dan danas rado sećaju i pominju ga često.
Početak 21. veka, razvoj moderne tehnologije i opreme za DJe, kao i pojava drugih sistema vrednosti koje je sa sobom doneo jedan broj ljudi koji su iz drugih sredina došli u Niš dovodi do neminovne degradacije klupske kulture. Na žalost, u zadnjih nekoliko godina kafane su zamenile klubiove, a većina mesta koja su nekada bila redovne destinacije noćnog života su postale mesta za promovisanje turbo folk subkulture (ako se uopšte može tako nazvati). Grad Niš se lagano pretvara u jednu veliku folkoteku. Danas svako ko ima kompjuter i pristup internetu, pušta muziku na diplomskim žurkama svojih prijatelja i gde pusti jednu pesmu The Prodigy, sledeću Seku Aleksić, pa onda malo David Guettu i zaprži sa Cecom smatra sebe DJem. Underground se lagano, ali sigurno vraća na ona mesta odakle je i krenuo, vraća se svojim korenima i prapočecima. U zadnjih 5 ili 6 godina se na prste jedne ruke (eventualno dve) mogu nabrojiti klubovi, jer diskoteka više nema, koji promovišu i puštaju takvu muziku i koji se ne libe da takvoj muzici daju prostora. Naravno, ne uključujem tu par gore pomenutih klubova koji još rade.

Medju prvima, tu je bio “Downtown”, koji se otvorio 2003. i u svom programu imao od drum ‘n’ bass muzike, preko funka do večeri slam poezije. Karijeru je tamo počeo Ceka The Boss (od 2008. sa DJ Funky Junkiem krece da radi na promociji funk, disco i jazz muzike kao dvojac pod nazivom The Funk Soul Brothers), a radili su i Gruja, Dica, Funky Junkie, Dejan Šobot-Loptica i drugi. Polovinom prve decenije 21. veka kreće sa radom i Zlatko Dimitrijević-Dimiz, a kasnije i Nemanja Kostić, Nakoch, Nemus, Shiny D., Marija Ntchbl i još mnogo njih. Još jedan od klubova koji treba pomenuti je klub “KSI”, klub na Masinskom fakultetu koji već godinama drži svoj stil promovišući manje ili više komercijalnu house muziku i gde kao rezidenti rade Guta, ZareZ, Joy I DJ Miki uz česta gostovanja drugih stranih i domaćih DJa.

Današnja niška underground klupska scena može da se svede na dva prostora. Ostale ne pominjem jer ili povremeno rade žurke takvog tipa, ili traju samo jednu sezonu. Prvi je “Base” gde se redovno vikendom održavaju tech house, techno i psy trance zurke. Drugi klub je “Feedback” koji se nalazi u prostoru gde se nekada nalazio “Velvet Underground”, i koji uspešno radi od 2005. godine, od kad se zatvorio “Downtown”. Može se slobodno reći da su danas ova dva kluba jedini bastioni underground muzike. Pogotovo “Feedback” čiji je program raznovrsniji i krece se od funka, preko electro punk do drum ‘n’ bass i dubstep muzike.

Gledajući na ovoliku istoriju niške alternativne klupske scene, kao i one mainstream koja nije bila predmet ovog teksta, sa žaljenjem se može zaključiti da ta scena i pored svoje zavidne tradicije lagano stagnira. Nada je u tome što su mnogi gore navedeni DJi krenuli u producentske vode, rade svoje pesme i imaju svoje izdavačke kuće, poput Dimiza i Spirka. Ne treba ni smetnuti sa uma i neke koji su relativno skoro krenuli sa puštanjem muzike po klubovima poput Kendi Darlings, Nassima, Rave Charlesa, kao i već ustoličene “Music To Play In The Dark” večeri koje radi Pedja Zivanović (Figurative Theatre/Third Eye). Funk, jazz i disco scenu su iz mrtvih podigli Funky Junkie i Ceka The Boss pod nazivom The Funk Soul Brothers sa svojim zurkama. …