Stari Niš

Skoro vek postojanja kultnog mesta boema, glumaca i nezaboravna Keva

"Amerikanaci“ su ispisivali istoriju Niša i obeležili grad kroz vreme

Kako je sve počelo…

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Legendarni „Amerikanac“ počeo je sa radom 1925.godine, kada se posle 25 godina rada u Americi, vratio Nikola Mandić i tako dobio nadimak – Amerikanac. U dalekoj Americi je radio ortopodske poslove, pa se po povratku u gradu pročulo za čoveka koji uspešno namešta isčašene, slomljene, ruke i noge.

Na brdu Kovanluk, u istoimenoj ulici otvorio je kafanu. Do kraja Drugog svetskog rata držao je još jednu kafanu u centru grada koja se zvala Amerika dok obe nisu postale nacionalizovane. Nakon toga je nastavio da se bavi nameštanjem udova.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Kada je to zakon dozvolio, 1966. godine, Milan je otvorio kafanu tamo gde je i njegov otac, na poznatom brdu Kovanluk.

Ovaj restoran bio je stvar prestiža u tadašnjoj Jugoslaviji i omiljeno mesto glumaca tokom Filmskih susreta.

Krajem sedamdesetih „Amerikanac” uvodi specijalan program nedeljom uveče pod nazivom „Disko-bar Amerikanac”, u to vreme jedinstven u Jugoslaviji. Gosti su dolazili iz cele tadašnje zajedničke države pa su za 150 mesta, koliki je bio kapacitet diskoteke, bile neophodne rezervacije.

Na vrhuncu popularnosti bio je u periodu između 1986. i 1990. godine kada je  Niš imao direktnu avionsku liniju sa Ljubljanom, pa nije bilo retko da gosti iz Slovenije dolete na ručak u Niš.

2009. zbog finansijskih problema koji su tada pogodili mnoge slične objekte u Srbiji biva zatvoren, ali je već 2013. ponovo počeo da radi. Restoran je od otvaranja do danas u vlasništvu niške porodice Mandić.

Amerikanac Nikola imao je dva sina, Jovana i Nikolu, poznatijeg kao Kokana.

Njegovi sinovi smatrali su da je uspeh izgrađen na tri temeljca.

Prvi: Gost je gazda, čim uđe u kafanu mora to da se oseti, a kad izlazi ne sme se reći da mu bilo koja želja nije ispunjena. Drugi: u kafani Amerikanac mora da se nudi ono što ima i kod drugih , da bude najbolje, ali da imas toliko jela i pića kakvih nigde nema.  I treće: Manidićima je kafana život, ugostiteljstvo je posao od kojeg žive i za koji žive.

Noći kod Amerikanca provodile su najveće domaće i svetske filmske dive, poput glumačke ekipe tv serije Gradić Pejton i kompletne ekipe filma Bitka na Neretvi, Elizabet Tejlor i Ričard Barton, ali i Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović, Voja Brajović, Neda Arnerić, Milovan Ilić Minimaks…

Čak je i Bora Đorđević napisao i jednu pesmu posvećenu ovom restoranu, a tu pesmu je grupa Kerber snimala.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Za muziku, koja se uvek svirala bez ozvučenja, govorili su da je praznik za uši, prava meraklijska.

Specijaliteti od mesa o kojima se pričalo na široko jesu D’ Best, Vetrenjača i Fišeklije.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Posle smrti Milana, kafana je ipak nastavila da niže uspehe, a usledile su i nagrade: Zlatna viljuška, Zlatne ruke, Zlatni ćevap, Turistički cvet (prvi put dodeljen privatnoj kafani), prvo mesto na „Roštiljijadi“ u Leskovcu…

Kokan je 1995. godine dobio nagradu za menadžera regiona, menadžer za ugostiteljstvo 1996. i Nagrada za životno delo Skupštine Niša 1997. Ugostiteljsko – turistička manifestacija Zlatne ruke višestruko je pozlaćivala restoran, 5 puta kao pobednik u roštilju, 2 puta u naiconalnoj kuhinjii i 5 puta ukupno prvo mesto. Zlatnu medalju na „Tur – Jugu“ osvojili su 1998.

Mandići su dobili i zlatnu plaketu festivala glumačkih ostvarenja i jugoslovenskih horiskih svečanosti.

Mlađi Nikolin brat, Jovan je među prvima otvorio kafić „Joy“ u Nišu, o čemu su Niške Vesti već pisale.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Nakon toga, da bi bio kompletiran sa bratom Nikolom, otvara italijanski restoran Amerikanac 2 koji su takođe posećivale „face i večne zvezde“ i u kom je nastavila da „pada kiša nagrada“ poput Zlatnog jasmina, Turistčkog cveta…

 

Jovanu Mandiću uručena je i nagrada, koja mu je i lično najdraža, zlatna rukavica za najljubaznijeg domaćina koju su mu uručili glumci filmskih festivala.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Praunuk prvog, pravog Amerikanca Nikole Mandića, a sin Nikole Mandića, Miodrag Mandić otvario je objekat sa brzom hranom, drugi sin kafe – poslastičaru…. Tradicija se nastavila, ali stub „Amerikanca“ bila je ona.

„Nezaboravna keva, Dragica Mandić, nije bila samo Keva svojoj porodici , već svakom ko bi ušao u Amerikanac, popevši se na Kovanluk, pronašao u njoj i svojou izgubljenu kevu. Ova žena, što je najveći deo svog života provela u kuhinji, imala je tako nebrojeno mnogo dece za koju gotovo nije ni znala“,  tako je o njoj pisao Momo Kapor.

„Imala sam 20 godina kada sam se udala za Milana, bio je tri godine stariji od mene. Bile su teške ratne godine, ali su nam pravili svadbu. Nemci su bili preuzeli kafanu, pa smo praktično radili za njih. Gostili su se tu, a mi smo crnčili. Inače, moj talenat za kulinartsvo je verovatno urođen. Pričali su mi da sam se još kao dete, dok su se druga deca igrala lutkama, ja nekakakvim šerpama i loncima. Tako je jednom neko od komšija  rekao mom dedi – gledam ovu tvoju unuku kako se igra uvek sa šerpama i loncima, ona će da se uda za nekog kafedžiju! I eto, baš je pogodio. U nedelju sam se venčala, a već u četvrtak preda mnom bilo je oko 160 kafanskim čaršafa koje je trebalo oprati na ruke, nije tad bilo mašine i pomoći kao sada. I taman jedno završiš, stiže nešto drugo za pranje.Ja nikada nisam htela da budem nekakva gatadarica i gospođica koja samo komanudje već sam uvek radila barabar sa osobljem, da sve bude kako treba i da gosti budu zadovoljni.  Dobar glas o našem restoranu i mojoj kuhinji se daleko čuo, pa su dolazili najbolji i najugledniji gosti sa raznih strana.  A ja sam umela da zamesim i po stotinjak, pa i više kila brašna dnevno. Ljudma su se mnogo dopadale te moje pogače.  A moj suprug je imao običaj da uđe u kuhinju i kaže : Dragice, spremi da gostima ponudimo upravo ono što i nama i deci spremaš! Bila je to prava domača kuhinja koju sam prenela iz kuće u kafanu i to se ljudima sviđalo. Volela sam da goste dočekujem kao da su mi došli u kuću, na slavu ili rođendan, kao da su mi rodbina.  Svakog sam ispratila do kapije, čekam da okrene kola, slikamo se i pozdravimo.  Nismo voleli pijane goste koji se teturaju i druge uznemiravju. Takve sam volela da ispratim iz kafane, makar ga častila i sa litar vina ili rakije, da ponese. Priča o našem čuvenom punjenom prasetu počinje tako što je Kokan bio u Rimu na odmoru i po povratku donosi mi nešto u kesici i kaže: -Kevo, ovo je deljeno na rimskom trgu, vidi šta je ? Bilo je to neko parče neke svinje punjeno nekakvom travom. I ja mu odmah kažem da sutra kupi jedno prase i da ja tu nešto probam, Tog dana su došli glumci da se dogovaraju sa Kokanom oko Festivala i on im ponudi prase koje sam ja napunila nna svoj način. Bili su oduševljeni. O našem radu, gostima i susretima mogla da pričam satima i danima. Žao mi je samo što je naša knjiga dobila utisaka dobila noge.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

Dragica Mandić Keva otišla je januara 1999. godine u 77. godini života.

Foto: Monografija Amerikanci u Nišu

2022. godine održana je izložba fotografija „Amerikanac 2“ u Oficirskom domu kao sećanje na dane s kraja devedesetih godina 20. veka i prvih godina 21. veka, sećanje na protok vremena koje je bilo ispunjeno kulturnim događajima, druženjem i dobrim gradskim duhom.

Za potrebe izložbe korišćene su fotografije i knjiga utisaka iz privatne dokumentacije Jovana Mandića, vlasnika restorana „Amerikanac 2“ a priređivač izložbe je Zoran Radosavljević – Kiki.

Sve događaje, suze, smeh, bančenja i fajronte nemoguće je obuhvatiti jednim novinarskim člankom. Sigurno se i Nišlije dok čitaju ovo prisećaju nekih lepših vremena…

Podaci, intervjui i slike porodice Mandić preuzeti su iz knjige  „Amerikanci u Nišu, hronika jedne porodice“, koju  su priredili i dizajnirali, sada već pokojni Milorad Doderović i Dušan Mitić Car.

„Dok je ova knjiga nastajala, napustila nas je Keva, majka Mandića, mnogih Nišlija, ali i znamenitih (belo) svetskih putnika namernika. Zato ovu knjigu njoj posvećujemo“, napisao je priređivač Doderović, 2000. godine.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

2 Komentara

  1. Nezaboravno vreme, nikad se vise nece ponoviti! Kad smo kao mladi, poceli da dolazimo, s postovanjem smo se odnosili prema stalnim gostima! Kad smo postali srednja generacija, prilazili smo stolu gde su sedeli Keva i Kokan i pozdravljali. O,Mandi i Joy-u, Amerikancu 2,ne treba trositi reci, nista slicno u Nisu, postojalo nije!
    Da, Amerikanac postoji i radi, ali smek nije isti, nazalost!

    1. s ponosom da kazem da je moj otac projektovao Amerikanac 2, kad ste vec spomenuli. Bilo bas dobro svo to vreme

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Back to top button

Ne možete kopirati sadržaj!

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com