„Dok smo mi odrasli unosili pakete s odećom za jednu porodicu, deca su se igrala na travanjaku ispred kuće.Vraćali smo se sa mora i u kolima je bila sinovljeva lopta. Nikada neću zaboraviti oči tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, zamolio je našeg sina da se igraju loptom.Taj pogled dečaka me nije napuštao i odlučila sam da mu poklonim sinovljevu loptu, a njegovoj sestri ćerkin ranac. Oboje su negodovali. Jasno, to su im pokloni od bake. Obećala sam da će im baka kupiti sve novo čim se vratimo kući, a da je ovo sad jako važno da usrećimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali. Po povratku kući sam održala obećanje. Godinama kasnije pitala sam ćerku da li se seća svega. Ispričala mi je svoj doživljaj, da je tada bila jako tužna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije žao što sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno želi loptu ne mogu ni danas da zaboravim.“
Ovo je samo jedna epizoda iz bogatog humanitarnog rada osobe koju sam jedva ubedila za pristanak da javno, dakle imenom i prezimenom, progovorim o njoj. Budući da smatra da je humanost lična stvar svakog humanog čoveka, Katarina Ostojić, Kaća za sve nas koji je znamo, sve ove godine od kada su nas društvene mreže spojile, u svim mojim tekstovima i statusima na Fejsbuku bila je “jedna od onih osoba širokog srca kojima smo mi, moje prijateljice u Srbiji i ja, produžena ruka njihove dobrote”.
IZMEĐU BOMBONA I KRPE
Rodom je Beograđanka, a dušom i srcem Zemunka. Dve i po godine je živela u Danskoj, a od 1996. god zivi u Holandiji sa mužem i dvoje dece. Nema stalan posao. Povremeno radi kao kućna pomoćnica u holandskim porodicama.
“Muž ima stalan posao i živimo od njegove plate i mojih povremenih primanja. Kada sam ga upoznala i počela da živim u zemlji lala, iza sebe sam imala duži radni staž. Ovde sam prvo pohađala skolu za strance, naučila osnove jezika i počela da radim u fabrici bombona. Radila sam u večernjoj smeni da bih preko dana mogla da idem u skolu jezika. Nije bilo lako, ali sam bila spremna na to. Prvi put sam se srela sa radom u fabrici, za mašinom, s bukom, novom sredinom i radnim pravilima. To je najteže i najbolje radno iskustvo mog života. Mnogo sam naučila boraveći medju novim ljudima, druge kulture, jezika, shvatanja. Ovo iskustvo mi je pomoglo da shvatim šta mogu i koliko mogu da pružim od sebe u novoj sredini.”
NAJSREĆNIJE GODINE MAJČINSTVA
Onda se posvetila majčinstvu i porodici. Za najsrećnije godine svog zivota smatra baš te koje je provela pored sina i ćerke. Ima divnog supruga, ističe, i među njima nikad nije bilo razgovora o tome da li zeli da radi i koliko.
“Među nama postoji uzajamno razumevanje i poštovanje i sve odluke vezane za posao moj suprug je prepustio meni, da sama odlucim šta je za mene najbolje. Kada su deca krenula u predškolsku ustanovu, odlučila sam da potražim posao. Nesto što ću raditi za vreme boravka dece u školi, a da mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim i dalje njima, mužu, kućnim obavezama. Od svoje 14 godine sam za dzeparac zarađivala čišćenjem kuća, kao pomoć na slavama, u generalnom čišćenju stanova posle krečenja. I tada mi se javila ideja da bih mogla probati da radim kao spremačica. Prvi posao je bio u vrtiću, kasnije u dva vrtića, do trenutka kada sam dobila otkaz. U to vreme je sve teže bilo doći do stalnog posla, pogotovo što nisam tečno i perfektno vladala holandskim jezikom. Našla sam posao sama, preko oglasa. Krenula sam od jedne porodice do druge. Moja preporuka za angažovanje je bio moj rad. Tako je i danas. Fizički posao čistačice je težak, pogotovo što su kuće u kojima radim velike i imaju po dva sprata, sa uskim i strmim stepenicama.Od novca koji zaradjujem ciscenjem ne mogu da preživim, ni kada bih bila sama. Ali je to dodatak kućnom budzetu i nije zanemarljiv.”
Iz perspektive građanina zemlje koja je ovoliki niz decenija u krizi, život u zemljama o kojima najčešće čitamo, uz retke prilike da ih i upoznamo, obojen je ružičasto. Stvarnost je često drugačija.
“Svaki evro je dobrodošao, pogotovo kada imate dva studenta u kuci. Porediti standard Holandije i Srbije nije moguće.Velike su razlike.Troškovi života ovde su dosta veliki i jedna plata je nedovoljna za četvoročlanu porodicu. Potrebno je da oba supružnika rade da bi mogli solidno živeti od svog rada.Najveći troškovi su kredit za kupljenu kuću (hipoteka), poreske obaveze i zdravstveno osiguranje.Kada platite dugove državi, ostane vam nedovoljno za hranu za ceo mesec. No, s obzirom da smo kao porodica naučili skromno da živimo, nismo ničega ni željni, niti u nečemu oskudevamo. Otkad sam počela da radim u porodicama bogatijih sugradjana, povremeno sam dobijala polovnu garderobu za decu i sebe i to mi je dosta pomagalo u kućnom budzetu. Ćerka i ja volimo polovnu garderobu i vrlo često je i kupujemo.Tako sam i došla na ideju da bi na ovaj način mogla da sakupljam očuvane stvari i pomažem ljudima kojima je pomoć dobrodosla. Po rodjenju dece, sva njihova mala garderoba, obuća, posteljina je bila oprana i spakovana. Spremna na poklon nekoj dečici koja nemaju dovoljno. Prva adresa na koju sam odnela humanitarnu pomoc je bila u Zvečanskoj ulici u Beogradu. Kasnije je to bio Dom za nezbrinutu decu u Subotici pa Sigurna kuća u Beogradu… Moj moto je da pomoć ode svaki put na neku novu adresu. Najviše doniraju moje mušterije koje vec godinama znaju čime se bavim i uvek ostave stvari koje ja perem i pakujem. Kada dolazimo u zemlju na odmor (leti), i te donacije nosimo u specijalnom koferu koji se montira na krov automobila.Tokom godine pratim redovno naše vesti i dolazim do informacija kome, gde i kako je potrebno pomoći. Sve informacije koje mi se učine istinite (ne zaboravite da ima svega i svačega i treba biti jako obazriv kada je humanitarna pomoć u pitanju), sama više puta proverim (čak zovem i telefonom redakcije novina), kako bih bila sigurna da se radi o istinitoj priči vezanoj za humanitarni rad.”
I kako sad, neko ko je bez stalnog zaposlenja, ko za budžet svoje porodice zarađuje čisteći tuđe stanove, ko se oblači u radnjama polovne garderobe i ekonomiše bukvalno sa svakom parom koju stekne, čija deca svoj džeparac sama zarađuju, kako dakle taj biva veći dobročinitelj od mnogih koji plivaju u izobilju, I tamo negde daleko i ovde?
„Porodica me je od početka ideje podržavala. Sada,kada su deca postala odrasli mladi ljudi, pomažu na neki drugi način. Pošto oboje rade preko omladinske organizacija i imaju svoja primanja, pri svakoj akciji sakupljanja novca učesvuju svojim prilogom.Tokom godine sakupljam odeću, obucu, posteljinu, a dva puta godišnje pravim humanitarni kolač koji prodajem i sav novac se šalje porodici kojoj je pomoć potrebna.
Mislim da naša deca nisu ničega bila uskraćena za sve 23 godine koliko se bavimo humanitarnim radom suprug i ja. Postoji samo jedna epizoda koja ce zauvek ostati za pamćenje,u kojoj su bili ‘’ljuti’’na svoju mamu.Naime,dok smo mi odrasli unosili pakete a odecom,deca su se igrala na travanjaku ispred kuće.Vraćali smo se sa mora i u kolima smo nosili sinovljevu loptu. Nikada neću zaboraviti oči tog deteta kada je videlo loptu. Sav radostan, zamolio je našeg sina da se igraju loptom.Taj pogled dečaka me nije napuštao i odlučila sam da mu poklonim sinovljevu loptu, a njegovoj sestri ćerkin ranac. Oboje su negodovali. Jasno, to su im pokloni od bake. Obećala sam da će im baka kupiti sve novo čim se vratimo kući, a da je ovo sad jako važno da usrećimo njiihove drugare. Nevoljno su pristali. Po povratku kući sam održala obećanje. Godinama kasnije pitala sam ćerku da li se seća svega. Ispričala mi je svoj doživljaj, da je tada bila jako tužna zbog ranca koji je dobila od bake. Ali da je kasnije sve razumela i da joj nije žao što sam tako postupila. Da li sam postupila pravilno i dalje ne znam. Znam samo da taj pogled deteta koje silno želi loptu ne mogu ni danas da zaboravim.“
HUMANITARNI KOLAČ
“Obično ga pravim pred bozžićne i uskršnje praznike. Kuglof sa šargarepom i orasima, jedan od mojih omiljenih kolača. Neobičan, redak. Svoje akcije organizujem samo u krugu ljudi koji me poznaju, moje mušterije, poznanici. Najviše ga kupuju baš moje mušterije koje su s godinama postali redovni kupci. Napišem objavu u kojoj objasnim za koga organizujem pomoć, formiram cenu i vreme trajanja akcije. Ljudi kod kojih radim godinama, znaju o čemu se radi i rado učestvuju u akcijama. Među njima su dve žene koje skoro nikada ne žele kolac zauzvrat, vec samo daju donaciju. Na njih sam posebno ponosna i uvek ističem njihovo plemenito srce. Spremne da pomognu, pitaju šta se desava sa bolesnima i operisanima. Poslednja akcija je bila nedavno. Novac je sakupljen, već poslat . Biće upotrebljen za lecenje tesko obolele osobe.”
GENERALKA ZA NEČIJE ZDRAVLJE
“Od prošle godine sam došla na novu ideju, koja se pokazala delotvornom. Objavila sam oglas u kome nudim svoje usluge generalnog čišćenja kuća, jednokratno, kako bih sakupila više novca. Akcija traje tokom čitave godine. Znači, ljudi me mogu pozvati jednom da im generalno sredim kucu, a sav novac će biti upotrebljen za humanitarnu pomoc. Taj novac odlažem u porodicni fond, kasu Služiće ce za lečenje bolesnih, kupovinu lekova, operacije dece, operacije odraslih, nabavku razne medicinske opreme, školskog pribora i dr. Mogu vam reći da zainteresovanih ima, a godina je duga. Dok me zdravlje služi trudiću se da ovo potraje što duže, kako bih pomogla sto većem broju ljudi.”
NEOPISIVA RADOST DAVANJA
“O mom humanitarnom radu zna nekolicina mojih bliskih prijatelja i poznanika. Jedino za humanitarni kolač sam odnedavno postala transparentna i to samo sa namerom da još nekoga podstaknem da i on pokuša slično u onome u čemu je dobar, a za dobro drugog. Posle ovog teksta sam svesna da će se pojaviti neki ljudi koji ce možda zatražiti moju pomoć. Ovim putem hocu da pojasnim samo jedno: nisam svemoćna. Svesna sam da celom svetu ne mogu pomoći. Svako od nas ma šansu da učini nešto korisno za nekoga ko je u nevolji. Svako ima šansu da dokaže sebi da je u nečemu dobar, koristan. Neka tu svoju sposobnost pretvori u dobru nameru i pokuša nekome pomoci. Osetiće neopisivu radost u sebi. O tome se radi. O radosti koju sami možemo da osvestimo u sebi, zbog sebe i drugih. Najslađe je kad covek nesto uradi sam. Zato apelujem na svakoga da potraži to zrno dobra u sebi i pomogne, bilo kome. Naše malo je za nekoga mnogo veliko.”
ŽELJE
Nisam covek od mnogo želja. Moja jedina je da moja porodica bude zdrava i složna, kao sto šmo bili do sada. Da kada nas jednom ne bude bilo nasa deca nastave sa činjenjem dobra za druge, umesto nas. Da nastave nađim stopama.To bi nas jako usrećilo.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
