Vidiš li ti ovuj lepotu svudegod okolo mene? Ono, jes, reka letoske presušila i samo kamenje iz njojno opustelo korito izviruje, nema ni baričke da bar iz nji žabe krekeću, al, reka je reka i pa će kroza nju poteče vodica, studena, odozgor niz planinu, kad počnu kise ujesen.
Vidiš li onoj brdo, tam, podesno, kude onija borovi što su se ustrmili nakude nebo, kude je bila selska utrina pa smo na nju izvodili ovce da pasu i da planduju? E, kad namirim piletija pa mi dosadi sas mačku da vrevim, ja sednem na ovija basamaci od kamen što ga sas tatka doteramo tam iz planinu, pa gledam u tija borovi i pred oči mi iskača cel moj život.
Kako sam jošte od dete počel da se mučim i kako mi taj muka ne predstade… do danaske.
Štap je bil pogolem od men kad mi dadoše ovce da teram u brdo i da po njih cel dan idem. I da planduju kad upeče, pa se nabiju poda drvo, dokle ne zaladi. A mi, ovčari, jedan drugomu do uši, sednemo i mi poda neko drvce, izvadimo grudku sirenjice što ni mati u krpu zamotala i golem komat leb, toj ni je za cel dan, pa kad se natepamo i kad ni se leganje na travu dosadi, vatimo da bacamo kamen. Kuj će podaleko da ga dovrlji, kuj ima pojaku ruku i pobolje umeje da skoči.
Narabotil sam se i pred vojsku i po vojsku, ne boj se, neću ti razvrzujem s’g ni od vojsku, ni od rabotu, neje te tebe briga za moje mukuvanje i nemanje i sticanje.Ja si toj, onak, za men vrevim, kolko da razbijem uvuj čuku što mi se za dušu zavrzala pa me tera da uzdanjujem, činimiske od toj mi polako bude.
Dok se obrneš, život otide. Koje si naprail, naprail si, dokle si došal, došal si, što si videl, videl si. Pomladi otidoše, gledaju njin život, mi postari polagačka si idemo, al na drugu str’nu od nji, tam odkude se nikuj ne vrta i nikuj jošte ne znaje koje ni tam čeka.
Pante ovija basamaci i kad ovaj kuća beše puna, i kad se poče prazni, samo ne znam koje će panti kad se isprazni i kad po nji nema više kuj da gazi.
Al pa, ja se odovde ne micam. Badava im da vreve.Tam, kude piletija ne poju i kude nema ni svitke, ni bunar, ni basamaci da čučneš na nji kad ti se dosadi, kude ne smeješ uglas ni da uzdaneš, tam kude ima gledam samo u duvari i u nebo i vozila kako se preticaju po drumovi, e tam neće bude mojo leglo.
Još ću ja, kad padnu kiše, slušam reku pred kuću, i ‘tice i vetar kroza šumu, zimi dok zavija kroz ogolelo granje i uprolet, kroz napupelo lisje, i dokle toj lisje ujesen po zemlju pada… dok me i men jemput ne pokrije…
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
