Volim ja da kuvam. I umem da kuvam. Oni koji su probali kažu da to i nije tako loše. No, ja kuvam iz ljubavi i nisam baš sigurna da li u neko jelo ide prstohvat soli, ili u hleb pola kilograma brašna, da li baš mora 300 grama čokolade, ili može onako odokativno da se stavi. Ispadne mnogo dobro jer ja to radim iz ljubavi, ali onda napišem recept baš tako:
Gomboce i šufnudle – prste da poližeš
Obarite nekoliko krompira u ljusci, pa ih kad se prohlade izgnječite, dodate malo soli i masti odoka pa na sve to dodajte dva jajeta i brašna koliko treba da dobijete testo koje će biti mekano ali se neće lepiti za površinu… Neiskusne domaćice neće čitati ovaj moj recept jer im od naziva jela pa nadalje ništa neće biti jasno jer nije precizno, a ozbiljne domaćice će odustati od ovako nepreciznog recepta jer je Internet prepun recepata koji su pored ljubavi i kulinarski i gramatički potkovani. Šio mi ga Đura, rekao bi neko. A ljudi, ja baš volim da kuvam i ne znam zašto niko ne čita i ne deli ovaj moj recept?
***
Kakve veze ima moje kuvanje s pismenošću? Ima – jer sve ćešće se provlači rečenica – ja pišem iz ljubavi i ne mogu onda da se opterećujem pravopisom jer onda izgubim nit. Ljubav prema nečemu nas ne oslobađa poštovanja pravila. Od prosečnog govornika srpskog jezika niko ne očekuje da zna jezičke finese, ali da mu je, kao izvornom govorniku prirođen osećaj za maternji jezik, e to se očekuje. Trebalo bi da svi znamo osnove svog jezika jer on nas definiše. Vi ovaj tekst ne biste čitali da ne razumete srpski jezik i da ne razumete po kojim zakonitostima funkcioniše. Ne mogu ja da pišem na, recimo španskom jeziku, samo zato što znam reči tog jezika. Pa ću ih poređati i očekivati da me Španci razumeju. Ali, Špancu mogu da oprostim ako ne zna sva pravila srpskog jezika jer ovo je za njega strani jezik. Ali nekom ko je išao u školu, i od prvog do kraja srednje škole imao predmet srpski jezik i književnost očekujem da su mu se posle toliko godina makar osnovne stvari „urezale“ u sećanje. Drugo, ako, kad pišete na hartiji poštujete određena pravila interpuncije, onda to možete uraditi i pišući pomoću tastature. Treće, pročitajte još jednom svoj tekst. Jer on je vaše ogledalo. Čak i ako pišete samo iz ljubavi, proverite da li je elementarno pismen tekst pred vama. Ljubav nije opravdanje da ne umete da primenite nešto što bi trebalo da bude deo opšte kulture.
Danas pišu svi. I to je svačije legitimno pravo. Pišu knjige, pišu za novine, pišu blogove. Kako se snaći u tom klupku svega i svačega? Svako ima neki svoj modus kako da probere štivo za sebe. Ja to radim ovako:
novine većinom čitam na Internetu
knjige kupujem prema afinitetu
blogove koje čitam biram prema temi koju obrađuju, i prema pismenosti autora. Srećom jednu te istu temu obrađuje više autora, pa možete birati. E, sad – ne pratim blogove koji se bave nekim usko-stručnim temama o kojima nekad pišu autori koji stvarno ne umeju sve baš gramatički najbolje da upakuju – ali će vam savršeno objasniti kako nešto da uradite, popravite, napravite… To je sada jedna druga tema… ali mislim da bih tu bila popustljivija.
Ali na blogovima koji pišu o ljubavi, o književnosti, obrazovanju, vaspitanju, medicini, alternativnoj medicini, umetnosti, putovanjima, ekomoniji autor treba da bude opismenjen. Treba da zna da formuliše misao, da poštuje gramatička pravila, ali da zna i pravila u vezi sa pisanjem interpunkcijskih znakova. Ako vidim tekst, u kome je svaka zapeta odvojena od poslednjeg slova reči iza koje bi trebalo da stoji, i spojena sa sledećom rečju ili visi tako u sredini (isti je slučaj i u vezi sa tačkom, uzvičnikom, upitnikom…) ne mogu da čitam. Ali, to je opet moj izbor. Takve tekstove nikada ni je šerujem jer ne želim da na mom zidu ili u nekoj mojoj grupi neko to shvati kao moju preporuku za čitanje.
Ovo je moj skromni doprinos temi… 🙂
Ovo je trebalo da bude uvod, ali sam ostavila za kraj, za one koji će imati strpljenja da čitaju do kraja. 🙂
Moja nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi imala je sjajan način ocenjivanja svih naših sastava, pismenih zadataka… Dobijali smo dve ocene – jednu iz pismenosti i jednu za sastav. Tako vam se moglo desiti da dobijete 5 za maštovitost, kreativnost, a jedan za pismenost. Nije se mnogo zamajavala onima koji su za sastav dobili nižu ocenu. Naučila nas je osnovama pisanja, kompoziciji, a sve ostalo, smatrala je da je stvar nadarenosti pojedinca. Ali, pravopisne greške, materijalne greške… na njih je bila alergična. Za svaku grešku koju bismo napravili morali smo sto puta da ispišemo ispravno to što smo omašili. Napišete negaciju i glagol spojeno. Iju! 100 puta napiši glagol odvojeno od negacije. Ali ne smeš ni glagol da ponoviš. Nije je mrzelo da čita i ako si ponovio… sve ponovo. Tako smo mi, učenici Jelene Fekić, iz škole izašli prilično pismeni. Ja sam gramatiku, u suštini, naučila od nje još u osnovnoj. Sve ostalo je bila nadogradnja ili otkrivanje sasvim novih stvari.
Danas deca dođu u srednju školu polupismena. Ne bih sada da elaboriram zašto je to tako – ne mislim da su moje kolege u osnovnim školama – manje požrtvovane od onih u srednjim. U stvari mislim da i u jednim i drugim ima podjednako onih koji su dobri i onih koji to rade s pola snage. U osnovnim školama više nema lektira. Nastavnik ne može da natere dete da nešto čita kao lektiru. Dođe roditelj i kaže – po kom osnovu on to mora da čita? I nastavnik odustane, a kad odustane zbog jednog deteta, mora isti princip da primeni i na ostalu decu. Probajte da naterate danas dete da nešto napiše sto puta da bi naučilo? Ili ćete opet na vratima učionice videti roditelja koji se buni protiv nepravde, ili će, da se ne zamera nastavniku, on napisati domaći.
Nemojte me pogrešno razumeti – govorim vam o ekstremima – ali oni su izuzeci zbog kojih nastavnik menja pravila. Diže ruke jer pojedini roditelji su stalno u školi preteći inspekcijama ako njihovo dete… Kad u odeljenju imate jedno dete kome „morate“ da poklanjate ocene, vi ih poklanjate svima. Deca izađu iz škole s lažnim ubeđenjem da sve znaju jer imaju pet. Da li je ta petica poklonjena zbog roditelja, ili zato što ste izgubili svaki kriterijum jer vas sa svih strana pritiskaju, više i nije važno. Takvo dete odraste, počne da se bavi nekim zanimanjem, pa mora i nešto da napiše – a to bude nepismeno – dobićete dva odgovora – ili ja to znam, valjda sam imao 5 iz srpskog, ili ma kakav pravopis – da li ti razumeš šta sam ja hteo da kažem… I tu svaka diskusija prestaje.
Ne bih sada da pišem o visokoškolskom obrazovanju i šta je tu tek donela loše implementirana Bolonja…
****
A sada o odraslima. U ovoj zemlji se svako razume u sport, zdravstvo, prosvetu. Svako bi napravio idealan tim za pobedu, svako zna neki lek i zna gde je lekar pogrešio i svako se razume u prosvetu. Svi znaju kako bi obrazovali decu. Kako bi oni to njima objasnili. Šta bi oni da su samo pet minuta na tom mestu uradili… I, ranije sam se „palila kao hepo kockica“ na takve komentare. Danas samo posmatram taj svet.
Poslednji primer – bejah u kafani pre nekog vremena i jedna od gospođa krene priču o tome kako mladi ne umeju da pričaju – kaže: „Zamisli, on kaže – kući sam… Ja ga ispravim i kažem, pa ne može tako mora KOD KUĆE… znate to mi je profesionalna deformacija. Mora da zna razliku dativ – lokativ…“ Ja je slušam i mislim, sestro slatka, u ovoj rečenici je tačno da se ne kaže kući, već kod kuće… sve ostalo je promućkaj pa baci… Ona je samo jedan primer hodajućih misionara koji su nekad konsultovali pravopis, nešto su naučili, nešto zapamtili, a ostalo je slobodna interpretacija njihovog viđenja maternjeg jezika.
Pre nekog vremena slušali smo kratko predavanje dr Mata Pižurice, jednog od autora pravopisa srpskog jezika. Tema i jeste bila pravopis, primena, upotreba. Ne bih vam prepričavala čitavo predavanje, nešto ću izostaviti, ali ono što je indikativno jeste činjenica da smo mi imali sjajnu književnost i pre pojave pravopisa. Ali, tada nije pisao svako, a oni koji su pisali su po uzoru – uzor su bili ljudi iz obrazovanih porodica gde se lepa reč negovala u porodici, deca su mnogo čitala, i bila su izuzetno školovana, znali su pored maternjeg, latinski i barem jedan, a često i dva strana jezika. Štampana knjiga je bila retka jer je štampanje bilo skupo pa je samo najpismenije delo nalazilo put do šire publike i opet bilo uzor tom nekom ko namerava da piše. Pretpostavite, kakav ti to jeres bio ako biste tada u javnost pustili knjigu punu gramatičkih nepravilnosti.
A danas… mislim da se u Srbiji godišnje pojavi knjiga po glavi stanovnika. Jer je dostupno i često je kriterijum upravo novac… Kao i u muzici… Novac je merilo ukusa. No, krenuli smo od pravopisa, pa hajde da i ovaj tekst tu završim… Ionako je ovo trebalo da bude uvod, ali ja ću se iz svog posta, baš ovde odjaviti.
Izvor: Ritamdana
Merima Simovljević Aranitović – profesor srpskog jezika, floriterapeut, bloger. Veruje u snagu reči i nežnost biljaka. Kombinuje ove dve stvari stvarajući od njih nežnu magiju kojom pokušava da harmonizuje sebe i svet oko sebe.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
