Kad biste danas pitali našeg oca šta je njemu u životu značio fudbal, verovatno bi odgovor bio – imao sam da jedem, da se okupam, kupim sebi odelo. To da je doprinelo njegovom stavu prema timskom radu, da je bilo korisno za njegovo zdravlje, da je to bio deo njegovih nedosanjanih dečakih snova da jednog dana zaigra za neki veliki klub, on u svojoj skromnosti pričati neće. Možda bi vam rekao da je „sparingovao“ u vojsci nekom ko je već tada bio veliko ime YU fudbala… ali da mu nikad nije priznao da i on igra fudbal.
Igrao je za novosadske klubove – dok nije počeo ići na „pravi“ posao, i dok se nije oženio. Tada je batalio igranje, čak nije više ni rekreativno stizao da igra, dobio je dve kćerke, ali je i dalje redovno pratio fudbal na televiziji. Pošto smo tada u kući imali samo jedan televizor, i mi smo manje-više svaku utakmicu odgledali sa njim, pratile njegove primedbe, i, iskreno, bili su to oni trenuci koje smo provodili zajedno, pa je imalo neki šarm.
Uticaj ujaka na moj fudbalski ukus
Moj ujak, svega tri dana stariji od mog oca, nikad se nije aktivno bavio sportom. On je bio je mangup koji je navijao za „Vojvodinu“. Kad saberete fudbal, grad Novi Sad i mog omiljenog ujaka, dobijete to da ja postanem jedan od onih pasivnih navijača „Vojvodine“. To što je naziv na navijače slaninari, meni je drago. I ona parola – da jedem hleba i slanine – navijač sam „Vojvodine“, slatko i zdravo zvuči – jer luk, slanina i jabuke su lekari na ovim prostorima oduvek preporučivali zbog sklonosti plućnim bolestima, padu imuniteta, čestim bolestima nekad na ovim prostorima. Srećan je bio ko je sebi mogao da ih priušti.
I tako , okačih sinoć status da čestitam Babiću i Antiću. Htela sam ovo sa lukom i slaninom, ali rekoh neko će misliti da smo odustali od zdrave ishrane 🙂 mada hrono ovo dozvoljava za doručak 🙂 Htedoh i nešto treće da okačim, ali rekoh, život je suviše lep i nebo je plavo i videsmo juče Drinu pa bolje da samo čestitam ovoj dvojici.
Kakve veze ima Drina
Ima. Drina je kriva. Brza i hirovita. Gledasmo je juče, voda opala, ali i takva nosi i prkosi. Čak i takva krivuda i niko je ispraviti neće. A, na Fruškoj stoji natpis – u trci čoveka i prirode – čovek uvek gubi. Tako i ja učim sve više od prirode. Ako želim da živim u skladu i harmoniji, sama treba da gradim svoju harmoniju. Sama sam odgovorna za ono što činim ili ne činim. Stoga reših da ne stavljam statuse koji bi neko tumačio kako ne želi, a ja nema volje da ispravljam krivu Drinu. Jer do sada niko nije uspeo u tome…
I uveče bi utakmica
Kad smo se vratili s Drine, odgledah utakmicu koju je Voša igrala protiv „Dinama“ iz Bresta. I pobedila. I golove su dali Babić i Antić. I ja im čestitala. Tek sam sutradan videla da su neki pomislili na neke druge likove. Oni koji me ipak ne poznaju dovoljno dobro. Ne, neću vam reći da sam apolitična, niti da nemam svoje mišljenje. Imam, ali mi to nije za krečenje zida na FB. Znate kako nas FB s vremena na vreme podseti na neku našu izjavu od pre godinu, dve, tri… Kad nešto okačim na zid, prosto želim da i za 100 godina mogu da kažem – da ja sam to mislila.
To je još jedan od načina da moj mikrosvet ostane lep.
Ovim tekstom završavam svoj izazov. Spojih dva dana u jedan. Sjajno je ovaj naš izazov završila i draga Jelena Simonović Dilber. U svom tekstu ona napisa:
Prestala sam da mislim u kakvom okruženju živim. O ludom komšiluku, nezahvalnim prijateljima, uvređenoj rodbini. Neka su svi oni živi izdravi, a najviše među njima ja. Puna radosti i bez i trunke gorčine. Sve dok još postoje oni koji me čine srećnom.
I neću ja sad prestati da pišem o iskrivljenoj sadašnjosti u kojoj živim. Naprotiv, baš u poslednje vreme stalno srećem jednu devojku sa muževnim glasom i tetovažom svojih roditelja na ramenu. Cenim da su roditelji jer izgledaju kao bivši bokser, sadašnji taksista i žena koja rado prevrće šolju, ali ne znam kako da dođem do informacija o njoj, a da me ona ne isprepucava u nekoj pomrčini.
Eto, sve su to razlozi zbog kojih bi i vama preporučila da krenete u ovaj terapijski izazov. Da budete tragači za zrnom radosti i dobra u svakome oko vas, pa čak i onima za koje mislite da to u sebi nemaju. A ako u tome i ne uspete, izvucite ga iz sebe i uživajte u njemu. Jer posle svega, niko nas neće paziti i ugađati nam onoliko koliko to mi sami možemo da učinimo za sebe…
Svojim mi tekstom ulepša dan, jer postigli smo cilj.
Hvala Jeleni!
I, moram još jednu radost da podelim sa vama. Listajući blogove, naiđem na tekst Nataše Ilić (blog www.rokselana.com. Danas se u Petrovaradinu proslavlja pobeda nad Eugena Savojskog nad Turcima. A Nataša je napisala sjajan tekst o tome, da uputi one koji ne znaju, da podseti one koji znaju i da ne zaboravi niko. Od Dunava – do Sremskih Karlovaca, od Gibraltara na Dunavu, do ovog grada koji nije to zbog veličine već zbog značaja za našu sveukupnu istoriju… obuhvati ona u jednoj priči.
A kakve sve to ima veze sa mojim svetom?
Ima i te kakve. Kad odrastete u podnožju Tvđave, kad se školujete u Karlovcima, kada svakodnevno prolazite pored mesta koja su menjala istoriju, uzimate stvari zdravo za gotovo. To jest, zaboravite da svako mesto oko vas nosi poruku ljudi koji su svoje živote dali za naše dobro, koji su verovali u bolje sutra. A treba to uvek da imamo na pameti – jer stalno pričamo o nekim boljim danima za neke buduće generacije.
A nešto mislim, vreme je da to bolje sutra bude naše dobro danas. Šta mislite o tome?
Izvor: Ritamdana
Merima Simovljević Aranitović – profesor srpskog jezika, floriterapeut, bloger. Veruje u snagu reči i nežnost biljaka. Kombinuje ove dve stvari stvarajući od njih nežnu magiju kojom pokušava da harmonizuje sebe i svet oko sebe.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
