Ne možeš razumeti o čemu ti pričam. Ne možeš jer često ni ja ne mogu da razumem. Misliš proći će. Misliš, promeniće se jer sve se menja, pa kako se ne bi moja priča s godinama menjala. Misliš, a svake godine, kad podvučeš crtu shvatiš da se sve menja osim ovog o čemu bi ti da ti ja pričam.
Rodiš se, odrasteš, završiš neke škole, zaposliš se, zaljubiš, odljubiš, promeniš posao, otputuješ, vratiš se, stičeš prijatelje, neke vremenom zagubiš, postaneš neko u svojoj sredini, ljudi te prepoznaju, neki te vole, nekima budeš trn u oku, ali svaki put kad se okreneš vidiš da si se pomerio.
A, opet, imam utisak da sve što sam ja ikada radila jeste bio jedan beskrajni pokušaj da dokažem svom ocu da sam dostojna njegove ljubavi. Majka je otišla prerano. Često mislim da je sagorela u želji da svog muža privoli da me voli.
Čudna ti je ova moja konstrukcija? Ona su bili bračni par, za nju sam bila ćerka, a za njega sam već tada bila samo zalog za starost. A moja majka je svim srcem pokušavala da u njemu probudi ljubav, istinsku, očinsku ljubav, bezuslovnu, ljubav kakvu svako dete zaslužuje.
Jutrom, kad bi donela kafu ona je u dnevni boravak unosila čistu dobrotu i žar da razgori njegova osećanja. Pažljivi posmatrač je mogao do večeri da vidi bledu senku žene, izmučenu i slomljenu. Bez ijedne grube reči, bez udarca on ju je ubijao. Odbijajući jedinu stvar koju ga je nemo molila – da me zavoli.
Ovaj ritual se ponavljao godinama – ja sam rasla, bila najbolji đak, bila najbolje dete u ulici, bila zvrk koji je celom mestu bila melem na ranu, osim njemu. On je ostajao hladan na svaki moju peticu, na svaku nagradu koju sam donosila u kuću. Jedino bi mu brk zaigrao kada bi me neko javno pohvalio, kada bi ga zaustavljali na ulici da mu kažu kako sam dobra, pametna, vaspitana. Meni bi srce zatreperilo svaki put nakon neke od tih javnih pohvala, verujući da će baš tog dana doći kući, reći mi da je ponosan na mene. Ali, od ulice, do dvorišta on je već sažvakao tuđe reči i preda me sasuo čitav niz uvreda – te da nije dobro da se toliko ističem, te da on ne vidi čemu toliko halabuke oko mojih postignuća, pa to može svako, do toga da se ne nadam da ću išta veliko u životu postići jer se od pohvala ne mesi hleb i ne plaćaju računi.
Jednog jutra moja majka mu nije donela kafu. Otišla je pod okriljem noći na neko bolje mesto. On mi je to tek ujutru saopštio – rekavši da je imao preča posla nego da mene obaveštava, šta to sada menja, nje nema, a on je morao da organizuje sahranu, da pozove ljude… Otišla je tiho, a on se s groblja vratio kao da je bio da okopa kukuruz. Zaseo je na čelo stola i tražio da mu postavim ručak. Da mu posle sipam čašu vina. Pa otišao da prilegne. Ja sam mislila da je to samo trenutna zamena uloga, da se još nije privikao da će sada neke stvari morati sam. Ali, posle nekog vremena shvatila sam da je tog dana započeo onaj život za koji je on sve vreme mene spremao.
Mislila sam, samo da završim fakultet i nađem posao, pa ću da odem. Mislila sam…
Ali, što sam ja marljivije učila, on je surovije gazio po mom dostojanstvu. Svaka moja desetka bila je provučena kroz blato – umesto pohvale, uvalio bi mi metlu u ruke uz reči – evo šta ti možeš sa tvojim ocenama.
Ipak, završila sam. I našla priliku da se udam. I otišla od kuće. Ali, moj muž ostao bez posla, podstanarstvo skupo, njegovi žive u drugom gradu i mi završimo – znam da znaš gde…
„I šta su nam tvoje knjige i pamet dobro doneli? Zeta besposličara u kuću…“ Moj dragi je jedno vreme trpeo da bude otirač, ali se jednog jutra spakovao i otišao. Kaže – ako ti moraš ja ne moram… I ne krivim ga. Trebalo je tog jutra i ja da se spakujem zajedno sa njim i odem na drugi kraj sveta i više nikad nikog ne pitam ni za svoj grad, ni ulicu ni jednu kuću u kojoj jedan čovek… Ma, danas samo mogu da razmišljam kako bi to bilo da je bilo…
… da sam… Ne smem mnogo ni da mislim jer kad bi mi danas neko rekao – pakuj se i beži… ne znam da li bih imala snage.
nesrećnaNe, briši snagu jer ovde se ne radi o snazi. Radi se o tome da je od prvog dana, on, za mene bio moj otac. Ono što je majka tkala, pokušavajući da stvori fino tkanje kojim bi njemu na srce zašila mene, to tkanje se zaplelo oko moga srca pa je valjda on priheftan za njega taman toliko da ako pokušam da se otrgnem, otkinuću i to parče. Ostaće prazno ono mesto na kom je mama htela da vidi nas troje. Srećnu porodicu.
Tako, moj mozak kaže idi – srce kaže ostani. I nema tu mnogo toga da se doda. Ako me pitaš da li je moglo drugačije, ne znam. Da imam odgovor na to pitanje, ne bismo sada ti i ja pričali ovde o ovome. Ono što znam jeste da bih volela da je bilo drugačije. Da smo bili obična porodica, jedna od onih srećnih koje liče jedna na drugu.
Ne znam da li bi to sačuvalo moju majku, ne znam da li bi moj brak bio srećniji, da li bih sada bila na drugom kraju sveta ili bih i dalje živela u ovom našem malom mestu – ali znam da bih ja bila srećnija.
Pokušavala sam svih ovih godina da nađem opravdanje za ponašanje svog oca – ali sada se više ne trudim. On je davno trebalo da raščisti sa svojim problemima i onim što je od njega napravilo ogorčenog čoveka. Sada u njemu vidim samo starca koji pokušava da uništi i ono malo svetla što je oko njega ostalo. Ono što ja mogu da uradim za njega jeste da kuću držim čistom i da mu skuvam… i da saslušam njegove svakodnevne jadikovke…
Potom se dugo tuširam, ne bih li sprala njegovu žuč sa sebe, namestim frizuru, lepo se obučem navučem najlepši osmeh na lice i izađem među svet. To je jedino što mogu – da budem jača od gorčine, da pomažući ljudima pomažem i sebi. Da se pravim kao da je sve u redu.
Moje svetlo, ono što je mama utkala u mene jeste ono čime svako jutro, pomalo razledim njegovo srce, taman toliko da oboje preživimo još jedan dan…
Izvor: Ritamdana
Merima Simovljević Aranitović – profesor srpskog jezika, floriterapeut, bloger. Veruje u snagu reči i nežnost biljaka. Kombinuje ove dve stvari stvarajući od njih nežnu magiju kojom pokušava da harmonizuje sebe i svet oko sebe.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
