Podsticaj za ovaj tekst nađoh u upravo pročitanoj knjizi dr Zorana Avramovića, Obrazovanje između dnevne i naučne brige, proizašle iz protivrečnosti u praksi obrazovanja i vaspitanja, u kojoj se autor bavi iuzetno važnim temama od toga šta će biti sa naukom u Srbiji, Srbiji i evropskoj dimenziji u obrazovanju, do odgovornosti države za nestajanje ćirilice iz javne i kulturne upotrebe i njenu obavezu da čuva svoje istorijom i kulturom oblikovane identitetske vrednosti.
Ćirilica je temeljna kulturna identitetska vrednost i od 1192.godine kada je štampano Miroslavljevo jevanđelje, kao najstariji spomenik srpskog pisma.
Do početka 20.veka u srpskoj kulturi se piše ćirilicom.
Po Avramoviću, na početku 21. veka, stanje se pogoršava na račun ćirilice i možda se odgovor nalazi u odsustvu državne kulturne politike. ”Intelektualci, mediji, službenici, portiri sve više koriste latinicu, a govore srpski.
“ Kako zaustaviti stihijsko potiskivanje ćirilice?
Zašto postoji Zako o zaštiti spomenika kulture, a ne postoji zakon o javnoj upotrebi ćirilice?
Osim ustavne odredbe o ćirilici, ne postoji zakon koji bi uredio javnu upotrebu ćiriličnog pisma, iako država ima sve pravne i institucionalne instrumente za zaštitu ćirilice, kao tekovinu kulture stare osam vekova. Građani Srbije izdvajaju novac za budžet iz koga ne bi smele da se finansiraju štampane stvari na latiničnom pismu, izuzev kada su u pitanju manjine, po Avramoviću.
Sve o zapanjujućoj nebrizi prema pismu kojim pišemo, upravo se može naći u ovoj preporučenoj knjizi.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
