Kolumna

Uticaj narodnih umotvorina na moj život

Sećam se, moja baka je, u edukativne svrhe, kad sam počela da ulazim u pubertet ponavljala jednu floskulu – LJUBIČICA SKROMAN CVET, ALI JE VOLI ČITAV SVET, ZATO I TI SKROMAN BUDI DA TE VOLE LJUDI. Ona je tada prvenstveno mislila na to da me sačuva od svih muških predatora na njenu prvorođenu unuku (nije ih baš bilo toliko, ali ona je preventivno usađivala misao). Moja majka je kasnije nastavila taj edukativni niz onom čuvenom HVAL’TE ME USTA kad god bih krenula da se nešto hvalisam – ja sam, pa onda to ja… Mislila sam, a što ne bih ja to rekla, što ne bih ljudima saopštavala o svojim dostignućima i mogućnostima… Kad bih je pitala a štooooo, mama ne bih… ona bi samo odgovarala sa ono što treba da bude i biće, i što treba da se prepozna, prepoznaće se.

Po sličnom principu delovao je i moj otac – sećam se raznih okupljanja, putovanja, odlazaka u goste na kojima se tako zasedne, pa se reč po reč, stigne i do dece. Pa krene jedan da hvali svoje dete – pomisliš boljeg nema, pa onda krene drugi i tako u krug… pa kad vide da moj tata ćuti, a oni ga pitaju – a tvoja deca? A on samo odgovori – pa guraju nekako…

Jednom sam ga pitala, a što tako… pa bolji smo od većine, nema nikakvih problema sa nama, učimo, dajemo razred za razredom, godinu za godinom, nema skandala, a on od svega toga samo kažeš da guramo. Tada mi je rekao da prosto ne želi da staje nikom na muku. Mi svoje guramo, i ako kaže da nam je mnogo dobro neko će zavideti, ako kaže da je loše neko će reći – pa tako im i treba… a ovako, guramo – sve ide kako treba, a njima ta hvala treba zbog njih samih.

Mnogo godina kasnije, shvatih koliko su svi oni bili u pravu. DOBAR GLAS DALEKO SE ČUJE, tj. oni koji treba da čuju i znaju o onome što radim videće i shvatiće. Godinama podučavam jezik. I samo sam prve dve godine dala oglas da se time bavim. Kasnije sam svakog svog učenika dobila na preporuku, na dobar glas. Isti takav glas i ja dam svakom za koga znam da nešto dobro radi. Isti je princip i sa drugim stvarima kojima se bavim – cvetne esencije, pisanje, blogovanje, vođenje nekih stranica… sve ide na ljudsku reč, na ono – ona možda može da ti pomogne, da uradi, napiše, razgovara s tobom, posavetuje, poduči… Kako god. Dobra vest, kao i loša uvek stigne do sveta.

Ja od svih ovih mudrosti najviše volim onu maminu o ustima koja se sama hvale. Pokušavali su neki da mi objasne da nisam najbolje shvatila ovo savremeno doba i da ako nisi prisutan i ako se ne reklamiraš, onda te i nema. Ali, izgleda se mi u jednoj tački tu ne slažemo – ja jesam za dobru reklamu, ali sam protivnik samoreklame.

Moj proizvod nisam ja. Moj tekst nisam ja. Moj čas nisam ja. Moja cvetna kombinacija nisam ja. Ja sebe definišem sasvim drugačije i to za ovaj tekst i nije bitno. I zato nikako ne mogu da se samohvalim i kažem da mi je neko rekao da mi je kosa jako lepa i da su moji časovi zbog toga fantastični. U svoj profesionalni rad ulažem mnogo, učim, čitam, smišljam, pohađam obuke, taložim iskustvo, a to što se ofarbam, isfeniram, ošišam je prvo, moje lično zadovoljstvo, a benefit za druge je to da je zaista je prijatnije videti urednog čoveka koji vodi računa o sebi.

Nekako mi neprijatno da vam kažem – što ja volim razgovore sa ljudima koje interesuje terapija cvetnim esencijama. Nekako smatram da sve što ljudi koji s puno poverenja nešto kažu, napišu, iskomentarišu u privatnom razgovoru tamo i treba da ostane. U sferi privatnosti. Što se desilo u Vegasu neka tamo i ostane.

Volim kad ljudi preporuče, volim da preporučim. Da kažem – o, da to ume taj i taj da uradi… Volim kad čujem da je neko za mene čuo iz nečijeg dobrog iskustva. Tada znam da sam na dobrom putu. Da to što radim dobro radim. Ovo je jedina vrsta samoreklame (ili bi ovde možda bolje bilo reći samE reklame) koju mogu uz sebe da vežem. U svakoj drugoj gde ona mamina sa HVAL’TE ME… osećam se teskobno, neprijatno, kao hodajući bilbord na kom piše – vidi mene!!!!

Kad je reklama u pitanju – tu sam pobornik toga da sve treba platiti. Ako hoću da vam preporučim neki svoj proizvod onda lepo platim reklamu. Ako hoću da se o nekom događaju proširi vest onda iskoristim opciju koja mi to pruža. Kažu da se svaka usluga mora platiti da bi druga strana poštovala naš rad. Sve što je besplatno uvek izaziva sumnju (sem ako nije poklon, ili nagrada), ali čak i poklon i nagrada su na neki način plaćanje vernosti, takmičenja…

Neko će reći – ali tako se nikad nećeš obogatiti, znaš li ti koliko takvih kao ti ima? Prvo, bogata sam i moje se bogatstvo umnožava na jedan drugi način. Ono što sam naučila u životu jeste da trajni uspeh gradimo korak po korak, stepenik po stepenik – akumulirajući kako znanje, tako i iskustvo, a time i novac. Drugo, možda se stvarno ponavljam, ali moj proizvod nisam ja, nisam manekenka, pevačica, glumica da bih svoje vanjštinu promivisala. Treće, možda imam zastarela shvatanja, ali… sve što treba da dođe, dođe. Moje je da radim i da budem u svakom trenutku onoliko dobra koliko god mogu. Da dam svoj maksimum. I sve će doći na svoje mesto.

Ono što volim da podelim sa ljudima javno jesu neka iskustva, neke stvari koje i drugima mogu da pomognu da prebrode neke prepreke ili da ne načine iste greške, ili da ih ohrabrim da je sve prolazno, pa i teškoća. Da se sreći treba radovati, da se neće pohabati ako priznamo da smo srećni. Propagiram osmeh. Propagiram sreću. Propagiram to da treba u svakom trenutku da budemo svesni svega i da budemo zahvalni što smo tu i što imamo to što imamo jer sve je u životu tako krhko i prolazno, a opet tako trajno i monolitno… samo zavisi kako smo taj put gradili. Od šarene sapunice ili od svojih reči i dela…

Izvor: http://www.ritamdana.com/uticaj-narodnih-umotvorina-na-moj-zivot/

merima simovljevicMerima Simovljević Aranitović – profesor srpskog jezika, floriterapeut, bloger. Veruje u snagu reči i nežnost biljaka. Kombinuje ove dve stvari stvarajući od njih nežnu magiju kojom pokušava da harmonizuje sebe i svet oko sebe.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button
Close